Референдум – највећа подвала Новог свјетског поретка

У данима кад Милорад Додик најваљује отказивање свих обећаних референдума, па чак и мијењање скупштинских одлука, треба проанализирати ову „референдумску подвалу“ центара моћи који теже ка успостављању Новог свјетског поретка и глобализацији.

недеља, октобар 15, 2017 / 13:07

Пише: Борислав Радовановић

Ову нашу данашњу несрећну Босну и Херцеговину треба схватати као својеврстан експеримент центара моћи Новог свјетског поретка у ком најгори могући цивилизацијски шљам испитује границе до којих је могуће манипулисати колективном свијешћу. На нама истражују модалитете глобалног поробљавања и само зато наши животи пролазе у патњама, несрећама, неправдама и општем слуђивању.

Да би схватили како „српски референдум“ није тек Додиков политички спин, него озбиљан инструмент глобалиста, морамо поћи од неких чињеница. Насилно и противправно разбијање СФРЈ морамо посматрати кроз призму центара моћи капитализма, као мање-више општецивилизацијски досегнутог облика друштвеног уређења.

Сама идеја да једна комунистичка држава може досегнути степен демократизације прихватљив западноевропским демократским друштвима за центре моћи империјалног капитализма била је крајње опасна. Чин формалног придруживања СФРЈ Европској економској заједници (претећи Европске уније) за западне хегемоне био је неприхватљив и зато су одлучили уништити и ову земљу и такве по њихове интересе опасне идеје.

И догодило се оно шта је свима познато – крвави рат. Но, наша општа несрећа директно се рефлектовала на плану геополитичких дешавања. Већина славенских и других народа бившег Источног блока одлучила се на самопокоравање, самопоробљавање и самоколонизовање, шта је ипак блажи облик губљења суверенитета и енормне пљачке од ратних страдања.

То што је српски народ супротставио се успостављању Новог свјетског поретка и глобализације на крају се испоставило као хегемонистичко средство „дисциплиновања“ других народа и држава. Можемо калкулисати са чињеницом да је српски народ у овом деветогодишњем рату остао непоражен шта свакако доказују два мировна споразума (поражени у рату потписују капитулације), али морамо сублимирати и чињеницу да су у коначници ипак профитирали центри моћи империјалног капитализма.

Но овде морамо уобзирити и чињеницу да актери глобализације и данас обилато користе „југославенски примјер“ за глобално „дисциплиновање“, и само због тога Западни Балкан константно држе у замрзнутом конфликту. Елем, у свему овоме најгоре је што све то успјешно чине захваљујући тешким манипулацијама и преварама.

Једна од тих превара свакако је „српски референдум“, једна мантра која се неће догодити док год свијетом управљају данашњи моћници, али служи као корисно средство манипулација колективном свијешћу. Да је то тако доказују врло еклатантне чињенице.

Република Српска Крајина била је та изворишна идеја очувања српских интереса у процесу разбијања Југославије и зато је онако злочиначки и бездушно уништена. Можемо унедоглег калкулисати око питања зашто је Република Српска „поштеђена“, па све до тога како је то можда било у циљу предње поменутог експеримента којим глобалисти истражују границе људског слуђивања.

Нормално, са друге стране не смијемо заборавити да се дјеловање свјетских хегемона заснива на стратегији „сукоба ниског интензитета“ и да је даље злочинаштво над Србима могло резултирати неконтролисаним сукобом, па чак и потенцијалном руском реакцијом и могућим поразом глобалиста. Нису се Американци онако драматично искрцавали на нормандијским обалама због већ пораженог хитлера, него да зауставе Црвену армију у освајању комплетног европског континента. То „искуство“ западни хегемони нису заборавили. Уз то ваља напоменути да је посљедње српско искуство „отријезнило“ Русе и на чело њихове државе устоличило једног Владимира Путина.

Значи, свеукупно видимо да су у питању комплексна питања, па је најбоље да се у даљем фокусирамо на питање српског референдума или „референдума“. За почетак ваља истаћи како је референдум у ствари одавно познат модел испитивања мишљења грађана око неког важног друштвеног питања. Понављам: само модел ИСПИТИВАЊА МИШЉЕЊА и ништа више!

Институције су те које на бази прихватања или чак неприхватања мишљења грађана ДОНОСЕ ОДЛУКЕ. Опет понављам: референдумом се испитује воља грађана, а институције су те које ОДЛУЧУЈУ. Зато на самом почетку мирнодопског битисања Републике Српске, већ 1997. године, Сједињене Државе и НАТО на власт силом и противправно доводе своју марионету Милорада Додика. И то чине зарад контроле над институцијама Српске у врло сложеном тренутку. Са једне стране Додикова ненародна влада саучествовала је у потпуној НАТО окупацији Српске, али и у тада увелико припреманом новом злочину против српског народа – агресије на СРЈ.

Међутим, српски народ је већ на наредним изборима показао шта мисли о Додику и поново се опредијелио за државотворну странку СДС. На ово западни центри моћи овде доводе освједоченог мрзитеља српског народа и Републике Српске, али и бившег оперативца британске обавјештајне службе Ми-6 који зна „посао“, Педија Ешдауна. Свима је добро знано како је Ешдаун прекрајао изборну вољу грађана, те девастирао и народ и ентитет.

Но, проблем настаје кад у круговима међународне заједнице расте противљење аутократији и тешком кршењу права на каквима је Ешдаун заснивао разарање Српске, па чак и штетио развоју Босне и Херцеговине. И ту центри моћи Новог свјетског поретка долазе у проблем, а тиме и у потребу изнажења новог обликом контроле над својим експериментом.

Сасвим очекивано поново посежу за провјереном марионетом Милорадом Додиком, но овога пута смишљају превару каквој се готово нико није надао. У ствари већ по лоше изрежираној представи Додика и Ешдауна могло се посумњати да ту нешто није у реду. Наиме, Ешдауну никакав проблем није био да 800 српских представника смијени са позиција, па и да им одузме основна људска права нпр. на лична документа или запослење. Са друге стране наводно ништа није могао једном „опозиционару“ који све изгледније осваја власт обећањем референдума о самосталности. Доиста је требало бити наиван и вјеровати у овај „игроказ“, но, у тим тренуцима није било лако претпоставити о како сложеној превари је ријеч.

Зашто је у интересу појединих центара моћи било да 2006. године поново доведу Додика на власт и започну мантру о референдуму. Па из истог оног разлога због ког су уништили Југославију, а Босну и Херцеговину претворили у „експеримент“. Ту је кључно уобзирити чињеницу да је увођење система ПДВ већ било ријешено питање. Морамо знати да ПДВ систем, како то недавно рече директор Миро Џакула, обезбјеђује 80 одсто буџета свих нивоа власти – државног, ентитетских, кантоналних и локалних.

Дакле, БиХ тада долази у позицију да самостално економски битише, а то је у сваком погледу основа за даље интегративне процесе. Интерес свих народа, укључујући и српски, и грађана БиХ је да имају функционалну државу, развијену јавну управу, владавину права, стићење ресурса и опште сигурности. Да би се то материјализовало најбоље кадрове Републике Српске требало је позиционирати у институције државе, гдје би заједно са осталим политичким субјектима изналазили моделе даљег развоја и државе и ентитета.

Но, српски народ насједа на мантре о референдуму, шта код Бошњака буди очекивано супротстављање, а код Хрвата причу о „трећем ентитету“. Било је за очекивати да ће на економској бази доћи до превазилажења конфронтација и чак зближавања међу Б-Х народима, а са даљим позитивним рефлексијама на регион. Но догодило се управо супротно.

Буквално сви тада већ започети интегративни процеси приступања БиХ у Европску унију, гдје је наша земља увелико предњачила међу државама региона, су заустављени. Креће примјена „Грчког сценарија“ у виду вјештачког стварања средњег сталежа од буџетских паразита, огроман новац се троши на крајње контрапродукривне бирократске апарате, криминал и корупција нарастају до неслућених размјера, а грађани се претварају у „корисне идиоте“.

За све то вријеме Милорад Додик само још није измислио „референдум о бубамарама“, а свеукупно је тај демократски и правно валидан инструмент обесмислио до крајњих граница. Да је икада мислио искористити референдум као упориште у заштити етничких интереса учинио би то поводом одлуке Уставног суда БиХ о конститутивности народа. Ову контраверзну одлуку је имплементирао, а „референдумисао“ је о каснијим одлукама које су само засноване на овој кључној одлуци на коју је МОРАО одреаговати стварним референдумом.

И шта ради Додик у тренуцима кад је економски, правно, ресурсно и социјално уништио Републику српску? Сад „одустаје“ од свих могућих и немогућих референдума. Ни то се не догађа нимало случајно и све што чини је у функцији интереса центара моћи Новог свјетског поретка и глобализације.

У кримском примјеру показало се да референдум није тек инструмент у рукама свјетских хегемона, него да и други знају искористити овај легитимни облик испитивања воље грађана. У црногорском приступању у НАТО показало се да се центри моћи Запада чак боје примјене референдума. Елем, кључни проблем чини одлука каталонског парламента о провођењу референдума за независност.

Уколико Шпанија не ријеши овај актуелни проблем можемо сасвим извјесно очекивати „пошаст“ сличних примјера. И како да глобални хегемони ријеше ову по њих потенцијалну опасност? Тешко дестабилизоване државе неће враћати кредите њиховим банкама, неће куповати њихову робу у досадашњем обиму, нити ће хегемони експлоатисати ресурсе дестабилизованих држава у навикнутом обличју. Дакле, „референдум“ умјесто средства постаје проблем.

Зато је важно да у овом тренутку свјетски познат „референдумаш“ Милорад Додик пошаље „поруку“ како је то погрешан приступ, како се чак и Република Српска „одриче“ тог права и слично. То је задатак који Додик тренутно реализује и ком сви свједочимо. За награду биће му скинуте америчке „санкције“, које су проглашене, али никад нису практично примијењене. Затим ће за који мјесец ући у власт на државном нивоу, те побиједити на изборима за српског члана Предсједништва БиХ.

Но, има још један разлог због ког Додик настоји истовремено говорити о што више референдума. То чини да би замаскирао обећани референдум о приступању у НАТО. Босна и Херцеговина ће, баш као и Црна Гора, ући у Сјеверноатлански војни савез на бази одлука институција (без референдума), а ту Додик игра кључну улогу.

Значи, на крају баладе за Додика можемо са скепсом само констатовати да је био и остао обичан „НАТО слуга“, али ког ћемо морати трпити још годинама јер је то у интересу Новог свјетског поретка. И сви ми заједно остајемо само заморчићи у једном крајње монструозном експерименту. Или, да можда распишемо какав референдум?



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *