Разбијање Југославије – земље “опасних идеја”

Колико доиста знамо о разбијању наше бивше домовине? Примјера ради, данас живимо у бруталном капитализму, а без имало свијести да је та уништена СФРЈ темељно уздрмала капитализам као друштвено уређење и центре моћи који владају свијетом.

субота, децембар 23, 2017 / 11:49

Пише: Борислав Радовановић

Вијековима су јужнославенске етничке заједнице браниле се од разноразних хегемона и највећих империја свијета. На крају је та борба резултирала међународнопризнатом државом. Но, сва та силна борба са свјетским силама овде је резултирала поимањем слободарства на општецивилизацијским/универзалним вриједностима.

Зато је овај мали простор човјечанству дао низ великана који су на свој начин забиљежени у свјетској историји. Но, сви ти наши велики умови функционисали су на универзалним вриједностима и спознајом слободе у ширем смислу. У смислу специфичном за само овај простор.

У том контексту највећег физичара у историји, Николу Теслу, погрешно је тумачити само кроз његове изуме. У позадини његових идеја лежи слободарско ђеловање на премиси да људима треба енергију подарити БЕСПЛАТНО јер је производимо на природним ресурсима.

Такве идеје сасвим разумљиво нимало се нису допадале центрима моћи капитализма, који управо преко контроле енергената и енергије материјализују глобалну хегемонију. Зато су свјетски моћници одлучили да највећи ум човјечанства умре у биједи.

Сад, лако је постићи концензус око Тесле, али за модерни империјални/“либерални“ капитализам и (нео)колонијализам важан је још један наш великан – Јосип Броз Тито. Острашћени десничари, махом будалетине и капиталистичке марионете, овде ће се побунити наводима о томе шта је чињено у свјетском рату и послије тога. Елем, неке ствари морамо посматрати у контексту времена у ком су материјализоване, те као процесе, како довршене тако и недовршене.

Брозов ангажман на пољу Покрета несврстаних је неупитан и резултирао је тако да су десетине држава ослободиле се класичног колонијализма и постале колико-толико суверене (значи слободне). Нормално, нема апсолутне слободе, али је за многе био огроман искорак ослобађање од колонијалних хегемона.

У ствари Броз и остатак екипе Несврстаних приморао је свјетске моћнике да са колонијализма пређу на неоколонијализам, шта јесте облик израбљивања, али по оне потлачене много повољнији. И, нормално, неповољнији по капиталисте.

Елем, двије јавности готово непознате Брозове идеје су центре моћи капитализма уздрмале до нивоа за који су опет морали тражити „спасоносна рјешења“ као у случају неоколонијализма, али су овде напросто били приморани разорити државу која је те идеје осмислила и у пракси реализовала.

Даљи наводи чак и образоване читаоце у први мах ће „запрепастити“ јер их ни академска заједница не прихвата овако како их овде представљамо. Чак и на научном нивоу имамо манипулације свијешћу због каквих еклатантне чињенице не препознајемо у етиолошком и етимолошком смислу.

Данас се Сједињене државе хвале како су човјечанству „подариле“ двије друштвено-економске категорије које су измијениле модерно човјечанство – подруштвљавање капитала и менаџмент. На страну њихово хвалисање, али боли чињеница да су на земљу која је идејни креатор ових идеја сасуле 15 тона осиромашеног уранијума, те је дефинитивно разориле.

Појмови акционарска или дионичарска друштва у свакодневној су употреби чак и обичног пука, а често ни интелектуалци немају свијест како је есенцијално ријеч о подруштвљавању капитала. Неолиберални капитализам је управо „процвао“ на идеји да хиљаде, па чак и милиони, појединаца удружују капитал, а тиме и утицаје и моћи произашле из огромног капитала.

Но, подруштвљавање капитала је идеја коју је СФРЈ, са Брозом на челу, као уставну категорију увела почетком 70-их година прошлог вијека. Радничко самоуправљање базично је почивало на идеји да су радници и грађани уједно и власници капитала, односно да је у питању подруштвљавање капитала.

Дакле, можемо ми говорити о томе како су људи удруживали капитал и на самим зачецима цивилизације, али поента је на подруштвљавању капитала као уставној категорији, а то свакако нико није чинио прије СФРЈ и њеног лидера Броза.

Други навод такође ће многе изненадити. Овде говоримо о менаџменту. Да би менаџери или менаџмент као категорија настали требало је извршити предњепоменуто подруштвљавање капитала. У реалкапитализму и реалсоцијализму директори нису били менаџери и пуном смислу, него тек пуки проводитељи воље власника капитала – било да је у питању појединац или држава.

Тек стварањем „имагинарног власника“ капитала, који понекад броји милионе појединаца, управљачке структуре добијају менаџерско обличје. И колико се подруштвљавање капитала развија као друштвена појава, аналогно томе и менаџмент се развија од вјештине до науке. Но, први менажери у еџ оффицио смислу били су управљачи предузећа унутар самоуправног социјалистичког уређења те разорене СФРЈ.

Уосталом, један од водећих свјетских стручњака у области менаџмента професор Исак Адижес је само проучавао социјалистичко самоуправљање у СФРЈ и „покупио идеје“ осмишљене од стране других, те их преобличио у интересу неолибералног капитализма.

Овде долазимо до питања: зашто је СФРЈ онако брутално разорена? Није нека мудрост да је почетком 90-их прошлог вијека реализована замисао Збигњева Бжежинског о томе да Славени као релативно малена етничка група посједују огромне територије и природна богатства, те да им то Запад ИМА ПРАВО ОТЕТИ. И отели су, но могли су једнако опљачкати и Југославију, као што су другима чинили. Зашто нису?

У том питању лежи есенција овог текста. Једна димензија догађања је та што су центри моћи капиталистичког Запада украли наше идеје и преобличили их у свом интересу. Но, друга димензија је много важнија: нису могла постојати два модела друштвених трансформација.

Један модел био је неолиберлно-капиталистички и знамо како је материјализован. Други модел био је југославенски и знамо како није остварен – разарањем државе. Но, неумољива чињеница јесте да су уставне реформе са почетка 70-их резултирале демократизацијом друштва до мјере прихватљивог креаторима јединствене европске супрадржаве – Европске уније.

Да је СФРЈ 1993. године, како је то првобитно планирано, била примљена или бар започела процес приступања Европској унији све постсоцијалистичке земље би слиједиле тај модел и око тога не треба имати дилема. Како се то не би догодило наша бивша држава је брутално разорена, а остатак посткомунистичких земаља знамо како је (нео)колонизован по моделу неолибералног капитализма.

За крај ваља само истаћи двије чињенице важне за схватање постављених премиса. Јосип Броз није поживио довољно дуго да у пракси материјализује своје идеје, а његови „насљедници“ су се више бавили сопственим позиционирањем, неголи јачањем државе и друштва. Ипак, снага идеје била је таква да је за мање од двије деценије уздрмала саме темеље капитализма и „запријетила“ да промијени човјечанство.

Да, непобитно је да су овде рат и разбијање земље „остварили“ наши квазиетнички-квазиклерикални лидери, али погледајмо мало и ко је у политичком и материјалном смислу стајао иза њих. Нису то били никакви лидери, него тек пуке марионете у канџама хегемона.

Данас се човјечанство налази пред ескалацијом Трећег свјетског рата и потенцијалним самоуништењем, а не мора бити тако. Исто тако ексјугославанске „независне државе“ (нит’ независне нит’ државе) таворе овако како таворе, а не мора бити тако. Треба само мало сјести и поразмислити!



9 КОМЕНТАРА

  1. ĆOSIĆ: „SRPSKI PORAZI NISU KONAČNI“

    Profesor dr. Nebojša Popov, sociolog i urednik lista Republika, za naš list kaže da velika briga srbijanske Vlade prema Srbima u Republici Srpskoj zapravo predstavlja liječenje rana sa Kosova.

    «Svi nacionalizmi u bivšoj Jugoslaviji startovali su sa tezom o ugroženosti vlastitog naroda i što su bili grlatiji da tu ugroženost dramatizuju, time su opravdavali sve veće nasilje prema drugim narodima. To što oni brane svoju raniju politiku je istorijski i socijalno katastrofalno, pogotovo ako toj pogrešnoj politici nema šta da se suprotstavi. Kada bismo pravili paralelu sa devedesetim, onda možemo slobodno reći da nedostaje nešto što je onda postojalo, a to je jedan otpor nacifikaciji politike i države. Postojale su razne grupe građana, ja sam uglavnom s njima komunicirao, u Mostaru, Tuzli, Sarajevu, Brčkom i u drugim gradovime, gde su imali dosta jasnu poziciju ljudi koji se suprotstavljaju nasilnom rešavanju problema. Sada ne vidim da tako nešto postoji, dakle šta je alternativa da se bilo čiji remetilački pokušaji u formiranju normalne države BIH, spreče.

    Istina je da Dobrica Ćosić ne odustaje od svojih ideala. On se sam u današnjem broju Politike (ponedjeljak, 21. mart) vrlo jasno izrekao. On kaže da je do sada, pa i sada obavlja, pazite – sudbinske dužnosti. Ta mistifikacija ljudi na vlasti, ili kad padnu sa vlasti, da se ponašaju po nekom prstu sudbine koji ih uzima kao svoje instrumente za ostvarenje ciljeva, dakle nečim što ne domašuje životno iskustvo običnih pojedinaca, tu nikakvog izlaza nema i može trajati i duže od biološkog života tih raznih mistifikovanih junaka».

    Dobrica Ćosić je inače u listu Politika, u pismu kojeg je posvetio svom ratnom drugu Dragomiru Laziću Đurici, kazao:

    „Nisam sa svojom revolucionarnom generacijom uspeo da promenim sudbinu srpskog naroda; bila je to naša partizanska i mladićka iluzija; nisam kao predsednik SR Jugoslavije uspeo da promenim nacionalnu i državnu politiku i započnemo preporod Srbije u socijaldemokratsko, prosvećeno i civilizovano društvo. Ti neuspesi su generacijski i nacionalni porazi koji su u mojoj svesti i duši postali muka i patnja koje mi umanjuju uspehe i zadovoljstva koja sam pored svih poricanja imao u svom romansijerskom radu. Promena koja je nastala petooktobarskim prevratom, izvedena je narodnim gnevom i milionima dolara američke obaveštajne službe i njenih saradnika; prevrat je u kome sam i ja zabludno učestvovao. Ta promena poretka pretvorila se u užasavajuću stvarnost: kriminalnom kontrarevolucijom stupili smo u kriminalni kapitalizam. Ja sam vrlo brzo uvideo da smo opet obmanuti».
    Ćosić priznaje da je poražen, zajedno s ostalima koji su se borili za velike nacionalne ciljeve, ali nedavno u Ninu izgovara dvosmislenu rečenicu: «Ti porazi nisu konačni». Jedinu svijetlu tačku nalazi u «Republici Srpskoj» koja je dokaz da «smo osvojili i neke istorijske pobede, i u uvjerenju umnih i hrabrih ljudi sveta da smo na strani pravde i prava«.

    Politiku srbijanske Vlade prema BiH možda je najpreciznije objasnila potpredsjednica Liberalno- demokratske partije Vesna Pešić: «Srbija je i dan danas remetilački faktor u regionu. Srbija neprekidno rastura BiH. Zbog toga nema ništa od našeg puta ka EU. Ne možemo da idemo ka EU, a da ostavimo našu Republiku Srpsku. To je sve folirncija. Oni rasturaju i pokušavaju svima da pokažu je Bosna jedna neuspela država. Pokušavaju na neki način da rasture Bosnu, da se osamostali Republika Srpska i da dođe do nekog ujedinjenja. Oni se bave teritorijama. Za to vreme čekaju neke pogodne momente da svima to dosadi. Njima se iz nacionalističkih razloga uopšte ne žuri ka EU».

    PROGRAM, STRATEŠKI CILJEVI I METODE SADRŽANI U MEMORANDUMU 2
    – Umanjiti odgovornost Srbije za počinjene zločine i razaranja, i optužnicama, potjernicama i montiranim sudskim procesima protiv državljana BiH, Hrvatske i Kosova staviti je u ravnopravan položaj sa državama u okruženju

    – Odvratiti pažnju regionalnih i međunarodnih medija sa završnih procesa bivšim pripadnicima srbijanskog političkog, obavještajnog i vojnog vrha i političkog vrha Republike Srpske kojem se sudi u Haškom tribunalu

    – Susjedne države BiH, Hrvatsku i Kosovo dovesti u položaj da odustanu od tužbi najavljenih pred međunarodnim sudovima

    – Pokajničkim akcijama dovesti Srbiju u jednak položaj sa stradalim i oštećenim državama iz okruženja

    -Insistirati na zatvaranju Haškog tribunala i na suđenju generalu Ratko Mladić pred domaćim pravosuđem

    – Destabilizovati vlade susjednih država, provocirati unutrašnje nezadovoljstvo i nemire i slabiti oštricu optužbi protiv Srbije

    – Pomagati otcjepljenje Republike Srpske

    – Insistirati na konstitutivnosti Srba u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Kosovu i izvršiti tranziciji srpskih zajednica u državama regiona u unitarnu, svesrpsku zajednicu

    – Zaustaviti odvajanje Vojvodine, spriječiti dalju regionalizaciju Srbije i oslabiti djelovanje Islamske zajednice u Sandžaku
    Za svaku uporabu i objavljivanje u javnost, prikupio
    Dragan Hazler – hrvatski djelatnik
    Basel, 10. Travnja 2011.
    Na dan 70. obljetnice proglašenja Nezavisne države Hrvatske, 10. Travnja 1941.
    P.s.

  2. Da se ne zajebajemo.Zna se odakle sve krece i sta je cilj.Borislave,jos uvjek smatram da si ti veliki idelista i naivac…u sustini dobar covjek.

    Volio bi da se izjasnis na gore navedeni clanak.Pokusaj nam objasniti gore navedeno.Obojica znamo da je sve istina sto je gore napisano.Jednostavno ,tvoje misljenje toga.unaprijed hvala.

    Inace svako dobro ,i da pobjedis u svojoj borbi istine protiv lazi..dobra protiv zla.

  3. Нека размишљања Б. Радовановића су коректна али ово се може свести једино под категорију :
    „Југо-носталгична бауљања Брозовог питомца.“
    Проблем почиње већ тезом о „уздрмавању капитализма“ али то би се и могло схватити јер се полицајац разумије у економију толико колико рачуна на „трингелт“ , бесплатну храну и пиће у кафани (бирцузу) негдје пред сам фајронт. Друга теза , од многих „изречених“ , је теза о „несврстанима“ коју је питомац Радовановић прихватио из редовних јутарњих „инфомисања“ а која је небројено пута демантована од стране служби које су „гурале“ Јожека и тзв. несврставање. О разним облицима насиља , пљачке , понижавања , тортура , убистава , пребијања , лажи и иног (како Борислав воли рећи) у име система , које је провођено због лажне слике о њему , овај пут не желим јер би се одужило. Носталгија је добра и здрава али живот у заблуди није јер се то може одразити на ментално здравље.

  4. “Вијековима су јужнославенске етничке заједнице браниле се од разноразних хегемона и највећих империја свијета. На крају је та борба резултирала међународнопризнатом државом. Но, сва та силна борба са свјетским силама овде је резултирала поимањем слободарства на општецивилизацијским/универзалним вриједностима.“

    Бориславе,
    наброј те силне борбе јужнословенских народа.
    Гдје и када су се то Хрвати дигли против свејтских хегемона? Можда мислиш на хрватски удар на Стаљинград и својетску империју?

    Гдје и када наша браћа мухемеданци ударише на хегемоне? Можда мислиш на српске хегемоне и муслиманске ударе на голобраде војнике ЈНА у Сарајеву и Тузли?

    Не мислиш ваљда да је Хусеин Градашчевић ратовао против Турака да ослободи босанску и херцеговачку рају од хегемона.
    Он је ударио на Турке јер је тадашњег султана сматрао турским издајником који, њему који је хегемон, одузима беговска права над хришћанском рајом.

    Гдје то Словенци окрвавише гаће?

    Какву си ти историју јадан учио?

  5. “Зато је овај мали простор човјечанству дао низ великана који су на свој начин забиљежени у свјетској историји.“

    Нема простора у Европи који није дао неке великане.
    Упореди наш простор са руским, француским, пољским, румунским, италијанским, британским, њемачким, шпанским, португалским, ческим, холанским… па ћеш лако схватити у коликом смо ми дефициту гледе великана.

    Част нашим великанима, али када се пореди њихов број са горе набројаним, нешто ми мало…

    Реално гледај…

  6. “У том контексту највећег физичара у историји, Николу Теслу, погрешно је тумачити само кроз његове изуме. “

    На основу којег критеријума си закључио да је Тесла највећи физичар у историји?
    О твојој компетентности нећу…

  7. Кренуо сам да, дио по дио, развалим ову колумну, али кад сам дошао до Броза схватио сам да се то може много боље у једном коментару.

    Аутор колумне је у тоталној конфузији. Он не жали за распадом државе Југославије. Он жали за распадом комунистичког система.
    Да је то тако најбољи доказ је чињеница да разбијача државе Југославије велича, истовремено лијући сузе за државом Јужних Словена.
    То је та конфузија у испраним мозговима брозовића.

    Аутор заборавља да је Запад створио Југославију, као што заборавља да је највећа словенска држава СССР чинила све да ту државу разбије.

    Невјероватно је шта све Фронтал објављује…

  8. Ваистину, никад не реци никад ! И то се ето десило, слажем се са Симом. Какво Боро брате супротстављање било чему, ако изузмемо Србе? Чиме је то Југославије уздрмала запад? Па од раних педесетих су ћопи пунили гузицу доларима, да би га одвојили од Руса. Па преко милион радника у најбољој снази, је из те „савршене“ државе отишло да би на западу радило најгоре послове. Па сјећеш ли се несташица: прашка за веш, кафе, уља, бензина? О чему ти човјече причаш ? Патиш ли од деменције ?

  9. Mozda najinteresatniji dio teksta se odnosi na namjeru stranog faktora ( uglovnom sa Zapada) da razbiju SFRJ i da bez obzira na okolnosti unutar zemlje kao i tesko odrzivog tadasnjeg ekonomskog modela , ipak cilj jeste bio sprijeciti reforem i opstanak jedinstvenog YU – prostora.
    Ima mnogo izvora koji idu u prilog gornjoj tezi a posto je autor iz policijskih krugova spomenuo bih i njemacki BND i tadasnjeg sefa Klausa Kinkela a kasnijeg ministra ino poslova :

    „Kann ein Mann, der bereits 1981 Aktionen zur Zerschlagung Jugoslawiens einleitete, geheime Daten von Oppositionellen an die Türkei und den Irak weitergab und mit der lybischen Firma Telemit zusammenarbeitete, die die FDP mit Millionenspenden versorgte, eigentlich unbefangene deutsche Außenpolitik betreiben?“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *