Ратни хушкачи и мајоризатори у људскоправној кожи

Какав год да је, Дејтонски мировни споразум је донио, како му и име каже, мир у скоро четворогодишњи сукоб у бившој Социјалистичкој Републици БиХ. Од тада се непрестано удара на тај темељ, те то чине организације које се финансирају управо из иностранства. У земљама одакле долази новац за стална "истраживања", "акције", "иницијативе" и слично, ти "активисти" би били проглашени страним агентима.

Умјесто тога, код нас несметано врше пропаганду у којој је све што долази из Европске уније и већине земаља са НАТО предзнаком цивилизацијска тековина број један, у коју се не смије сумњати. Чак и ако земље као Белгија имају сличне или чак и компликованије одреднице по питању националног кључа у власти.

Питање промјене Устава у државној заједници као што је БиХ, преосјетљиво је питање и намјерно се од њега прави лажни општечовјечански душебрижнички патос и свељудска вриједност и право, док је заправо у питању очигледан покушај увођења система "један човјек – један глас – један предсједник", којим би мањински народи по принципу бирања Жељка Комшића за хрватског члана предсједништва гласовима муслиманске популације, били прегласани и под контролом већинског народа. Односно политичких организација већинског етноса.

Све се ово чини у циљу смањивања институционалне моћи, односно свођења Српске на фолклорну аутономију и обесмишљавања и брзоплетог игнорисања свих разлога који су довели до грађанског рата у БиХ, те враћања стања на неуралгију и нове напетости и спремности на конфликт. То је у циљу земљама  НАТО, које свој поход на Србију још нису окончале. Да иста нема ни један дио територије у окружењу, који би јој преостао као савезник, прије коначног парчања и уништавања свих организацијских цјелина њеног народа. Била то Република Српска или сјевер Косова и Метохије.

Треба ограничити или обзнанити мотиве организација које роваре за промјене уставног поретка, јер је неприхватљиво да се јавно не очитују по питању својих мотива и финансијера. У противном, то изгледа као једна слатка шарена лажа, која се састоји из патетичних брига за појединца, у иницијативама које против БиХ покрећу углавном муслимански експоненти по задатку, желећи да буду грађани и тако отварајући пут ка националном прегласавању још незрелих нација и изазивању новог ратног сукоба.

Дакле невладине организације овог типа, тренутно врше максималистичко, односно ратнохушкачно нападање на темеље мира у Дејтонској БиХ. И то чине на мала врата, текстовима као што је овај који слиједи:

Безазлени рушитељи уставног поретка (односно рушитељке)

Иако је Европски суд за људска права у Стразбуру још средином 2014. године донио пресуду у корист Азре Зорнић која је тужила БиХ за дискриминацију, јер се као грађанка БиХ на изборима није могла кандидовати за Дом народа и Предсједништво БиХ, спорне одредбе у Уставу БиХ до данас се нису промијениле. То је тек једна од пресуда Европског суда којом су утврђене дискриминаторне одредбе Устава БиХ.

Непровођење пресуда Европског суда за људска права је недопустиво, сматра Фарис Вехабовић, судија тог Суда са сједиштем у Стразбуру који дјелује у оквиру Вијећа Европе, најстарије европске организације.

"Треба имати у виду да Вијеће Европе, чија је БиХ чланица од 2002. године, константно прати извршење свих својих пресуда и сигурно неће допустити да једна држава као што је БиХ осам година ‘вуче за нос’ Вијеће Европе и не извршава пресуде Европског суда. Дакле, у цијелом том пакету – имамо пресуду Сејдић-Финци, гдје су у питању мањине, пресуду Пилав, гдје су дискриминирани конститутивни народи зависно од територије одакле долазе и пресуду Зорнић, која је уствари заокружила читав тај проблем на начин да је укључила грађане у причу о провођењу тих пресуда”, наводи Вехабовић.

Националне политичке елите у БиХ нису заинтересоване за провођење пресуде Европског суда за људска права у случају Зорнић зато што не желе да се одрекну ни најмањег дијела политичке моћи коју имају према постојећем институционалном систему, те да у политичке институције уводе неке нове актере. С друге стране, провођење ове, као и пресуде Сејдић – Финци, отвара се низ питања која се тичу промјене Устава БиХ, каже професор уставног права на Правном факултета Универзитета у Источном Сарајеву Горан Марковић.

"Политичке елите се у расправама о провођењу ове пресуде, исто као и пресуде Сејдић-Финци, не ограничавају само на питање како омогућити категорији осталих да учествују у раду политичких институција, него постављају и нека друга питања која одавно тиште уставни систем БиХ, као што је, на примјер, да ли ће се моћи поновити случај Жељка Комшића, који је два пута биран у Предсједништво БиХ, знамо на који начин и под којим околностима. Чим се сва ова питања поставе онда је јасно да нема ништа од провођења пресуде, јер националне политичке елите о свим овим питањима имају потпуно супротна мишљења”, наводи Марковић.

У вријеме доношења Устава БиХ, односно потписивања Дејтонског споразума, циљ тих одредби је био да се заустави сукоб обиљежен геноцидом и етничким чишћењем. То пише у пресуди Сејдић-Финци гдје се наводи и да је у том моменту било неопходно да се пристане на конститутивне народе како би се осигурао мир. У предмету Зорнић, Европски суд за људска права је отишао корак даље и у пресуди из 2014. године навео да послије 18 година од завршетка рата у БиХ, не може постојати било какав разлог за задржавање спорних уставних одредби, подсјећа Фарис Вехабовић.

"Овдје се директно говори о проблему који потиче из самог Устава БиХ. С обзиром на потребу да се осигура стварна политичка демократија, што имплицира да ње тренутно нема, Суд сматра да је дошло вријеме за политички систем који ће сваком грађанину БиХ осигурати право да се кандидује на изборима за Предсједништво и Дом народа, без дискриминације по основу етничке припадности и без давања посебних права конститутивним народима уз искључивање мањина или грађана БиХ”, појашњава судија Вехабовић.

Случај Зорнић је тек једна од пресуда Европског суда којом су утврђене дискриминаторне одредбе Устава БиХ

Уставом БиХ изричито је предвиђено да само припадници конститутивних народа – Бошњаци, Срби и Хрвати – могу бити бирани у Предсједништво БиХ и Дом народа. Пресуде Зорнић и Сејдић-Финци подједнако су важне јер обухватају и штите обје категорије грађана које припадају групи осталих, а то су националне мањине и национално неопредијељени грађани, каже Горан Марковић.

"Тако да је у суштини јасно да из једне и друге пресуде слиједи да БиХ, прије него што промијени Изборни закон и да би уопште могла да промијени Изборни закон, мора мијењати Устав”, додаје професор Марковић.

Непровођењем пресуда Европског суда за људска права политичари у БиХ показују да су неспособни за компромис, истиче Марковић.

"Истовремено, националне политичке елите у БиХ шаљу поруку да им није много стало до неких темељних принципа као што је забрана дискриминације, јер њих није много брига што је Европски суд утврдио да постоји дискриминација макар и малог број грађана који спадају у категорију осталих, зато што тај мали број грађана није много важан у изборним рачуницама националних политичких елита”, каже Марковић.

Наивно би било очекивати да ће се нешто промијенити до избора 2018. године. Босна и Херцеговина без чланства у Вијећу Европе, одакле би могла бити избачена због непровођења пресуда Европског суда у случајевима Сејдић-Финци, Зорнић и Пилав, не може размишљати о даљњим европским интеграцијама, наглашава Фарис Вехабовић.

"Наравно да постоје и они којима је чак интерес да БиХ не буде у Вијећу Европе, да се на тај начин покаже да није функционална држава којаможе да ријеши баналне ствари као што је извршавање пресуда највишег Суда у Европи који рјешава о тим стварима, али против тога се треба борити и треба наћи прави начин да се пронађе исправно рјешење”, закључује судија Европског суда у Стразбуру Фарис Вехабовић.
**
Тема реализована у сарадњи са Хелсиншким парламентом грађана Бањалука, у оквиру Иницијативе ‘Грађанке за уставне промјене’.