Рашчлањивање сребреничке слагалице (2)

Послије недавне одлуке хашког суда у предмету "Нухановић и Мустафић", којом се напокон признаје принцип да холандска држава може да сноси одговорност за понашање или нечињење својих војника у Сребреници, стање духова у Холандији се усталасало. Пише: Стефан Каргановић Преиспитивањe досијеа Сребреница у Холандији које је на помолу обухватиће најмање четири важне димензије овог питања. […]

петак, август 19, 2011 / 08:05

Послије недавне одлуке хашког суда у предмету "Нухановић и Мустафић", којом се напокон признаје принцип да холандска држава може да сноси одговорност за понашање или нечињење својих војника у Сребреници, стање духова у Холандији се усталасало.

Пише: Стефан Каргановић

Преиспитивањe досијеа Сребреница у Холандији које је на помолу обухватиће најмање четири важне димензије овог питања.

Te четири димензије су: праве размере муслиманских губитака; српске жртве; легитимни губици мешовите војноцивилне колоне у јулу 1995. године; предисторија Сребренице

Прави размери муслиманских губитака

Поред правне квалификације злочина, да ли се ради о геноциду или о нечем другом, централно питање у сребреничкој расправи односи се на то да ли је утврђен број особа из енклаве које су по преком поступку непосредно после 11. јула 1995 као ратни заробљеници биле погубљене, кршећи њихов положај заштићених лица према међународном праву. Мада је у теорији то посебно питање, овај број ипак има релевантност у односу на правни опис дела, посебно ако желимо да докажемо тезу о геноциду. Конвенција о геноциду не предвиђа минималан број жртава, то је тачно, али несумњиво је да постоји психолошки праг најмањег броја жртава који би требало да буде утврђен да би оптужба за геноцид са становишта здравог разума имала смисла.

То је нешто што имплицитно признају и заговорници тезе о геноциду и судска већа која су стала на њихову страну. Констатација геноцида ретко се везује за укупан број Муслимана у БиХ; она се најчешће доводи у везу са бројем становника у енклави. У популацији од око два милиона тврдити да би губитак од 8,000 представља геноцид делује прилично неубедљиво. То је највероватнији разлог зашто у предметима *Крстић* и *Поповић* већа Хашког трибунала свој закључак да се у сребреничкој енклави јесте догодио геноцид не износе у односу на укупну муслиманску популацију Босне и Херцеговине, већ за референтну величину узимају становништво енклаве од приближно 40,000 особа. У односу на тај укупан број, наводно погубљење 8,000 становника психолошки неупоредиво упечатљивије делује.

Према томе, стварни број муслиманских жртава представља прво и основно питање. Ми смо се њиме исцрпно позабавили и у оквиру тог истраживања урадили смо нешто што су већа МКТБЈ необјашњиво пропустила да учине: ми смо једини до сада прегледали и пажљиво проанализирали целокупан форензички материјал тужилаштва. Резултат тог испитивања био је шокантан. Полазећи од предпоставке да званичан наратив одговара истини, очекивало би се да ће по образцу рањавања скоро сви аутопсијски извештаји (или "случајеви") форензичких стручњака тужилаштва, њих укупно 3,568, пружати једнозначну слику која указује на погубљење. Али након брижљивог испитивања испливало је неколико чињеница које се не могу ускладити ни са судским пресудама ни са опште прихваћеним предпоставкама на ову тему. Пре свега, ту није било ни близу 3,568 тела зато што је један "случај" могао да се састоји од само неколико форензички безначајних костију.

Друго, на основу материјалних података садржаних у форензичким извештајима које је поднело тужилаштво, у свим масовним гробницама које су се односиле на сребреничка погубљења било је укопано укупно 1,920 појединаца. То је далеко испод цифре од 8,000 колико се у исхитреним медијским текстовима и политички обојеним изјавама тврдило да их је тамо требало бити. Треће, у оној мери у којој јесте било могуће утврдити образац рањавања, чак и у овој драстично смањеној популацији укопаних особа указале су се значајне подгрупе од по неколико стотина појединаца са разноврсним повредама. Неке од тих повреда (или како смо их ми назвали, "образци рањавања") биле су конзистентне са погубљењем, али многе друге биле су у складу једино са предпоставком да су те особе погинуле током борбених дејстава.

Према неумољивој сумарној статистици, у 77 одсто случајева у сребреничким масовним гробницама које су ексхумирали стручњаци Хашког трибунала или је начин смрти било немогуће утврдити или су расположиве индиције убедљиво указивале на смрт током борбених дејстава. Најзад, ту је била и посебна категорија од укупно 442 лица који су имали повезе преко очију и везане руке, што је практично искључивало сумњу да они јесу били жртве погубљења. Мада уопште не доводи у питање да је био извршен злочин, ово сложено чињенично стање најозбиљније ставља под знак питања олако прихваћену предпоставку да се заиста ради о 8,000 погубљених жртава.

Пошто се примена класичне форензичке методологије показала узалудном јер се помоћу ње није успело документовати очекивани број лешева, на суђењу *Поповићу и осталима* прешло се на ДНК упаривање као главно доказно средство (или механизам дезинформације) за потврду до сада непоткрепљене тврдње да је 8,000 становника Сребренице било погубљено по кратком поступку. Задатак креирања таквих доказа поверен је *International commission for missing persons* у Тузли, или ICMP. ICMP је на суђењу * Поповићу* педантно предочила закључак да је у својим лабораторијама "идентификовала" 5,336 жртава Сребренице. Ако та цифра заиста има онакав значај какав јој приписује тужилаштво свакако представља велики напредак у односу на раније статистике.

Постоји, међутим, неколико озбиљних проблема са оваквом тврдњом. На првом месту, то је њена релевантност, или тачније научни легитимитет на начин како се користи. У кривичном поступку као што је сребренички кључни подаци су начин и време смрти, а не идентитет покојника. (Овај последњи податак свакако да јесте важан, али то је у првом реду за породицу а не за сам процес.) ДНК анализа нема начина да разликује особе које су вероватно биле погубљене од оних које су страдале током борбених дејстава. Ради се о круцијалној разлици: смртни исход у борби није кривично дело, убијање ратних заробљеника јесте. Класична форензика, која укључује преглед посмртних остатака и израду подробног аутопсијског извештаја, може да направи ту разлику; ДНК анализа не може. Друго, чак и тако из необјашњивих разлога списак наводно "идентификованих" особа није никада био објављен од стране Трибунала, који се у пресуди ослања на бројчане податке које му је доставио ICMP, нити је то учинио примарни извор тих података, а то је ICMP.

Све чиме располажемо јесте гола цифра, непотврђена допунском информацијом било какве врсте. Зашто би неко систематски тајио резултате успешно обављеног посла идентификовања жртава? Треће, шта год се дешавало у лабораторијама ICMP у Тузли и другим местима, то је потпуно изван могућности било кога да сазна или провери. Главни објекат у Тузли нема међународну акредитацију за ДНК лабораторије, што значи да у њој нико није извршио инспекцију и да руководство те лабораторије никоме није показало задовољавајуће доказе да је професионално оспособљено да се бави својим задацима. Што год они рекли, то се може прихватити искључиво на веру.

Хашки трибунал управо је тако и поступио у својој пресуди у предмету *Поповић* и нема разлога за сумњу да је спреман да опет поступи слично у предметима *Караџић* и *Младић*. Што се јавности тиче, од њих се очекује да прихвате шта им се каже и да не постављају сувишна питања.

Толико, дакле, о 8,000 сребреничких жртава и о доказима који
постоје у вези са њима.

(наставиће се)



0 КОМЕНТАРА

  1. „У популацији од око два милиона тврдити да би губитак од 8,000 представља геноцид делује прилично неубедљиво“

    Pa nije genocid u Bosni Hercegovini vec u Srebrenici…

    Genocid je zato sto su svi muslimani koji su se nalazili u Srebrenici ili deportovani ili pogubljeni ..mali broj se uspio probiti kroz linije Mladicevaca

    izraz „genocid“ oznacava namjeru da se u cijelosti ili djelomično uništi jedna nacionalna, etnička, rasna ili vjerska skupina.

    VRS nije pobila sve muslimane tog podrucja ali jeste sve muskarce od 13te godine do kojih se dokopala. Istina da je VRS radila iste stvari diljem BiH (tamo gdje nisu naisli na jaci i organiziraniji otpor)…

    Pa tako niko ne spominje odvajanje muskaraca od porodica kod mosta na srtbckom buku gdje su kasnije svi muskarci ubijeni a porodice pethodno protjerani prema Bihacu! Takvih slucajeva je jako puno, upravo e vodi postupak protiv Mladica i Karadzica ukljucujuci i genocid u jos 6 opcina. AKo se dokaze genocid onda se moze govoriti o genocidu u BiH a ne samo u Srebrenici!

    Za taj zlocin niko nije odgovarao a rijec je isto o ¨“namjeri“ da se unisti jedna etnicka skupina.. Nadam se da ce ove „namjere biti dokazane glavnim akterima genocida odnosno Karadzicu i Mladicu!

  2. Ма, овај је скроз пук’о! Тоталка у глави…:D

    Пази шта ти кажем, он ће догодине прећи на православље и узети име Божидар!!!
    Не звао се ја Божо – а и не зовем се тако!B-)
    Не би ме зачудило ни ако плати пластику да му накалеме кожицу на врх бајонета…
    А можда се одлучи за промјену пола илити „спола“, па ме погања преко интернет дејтинга…? Хмммм…
    Са оваквим пацијентима, никад не знаш на шта ће изаћи!B-)B-)B-)

  3. Безбели!:D

    Ако није баш ОВИ Божо Чукеранац, а оно је неки брко сигурно.
    Вирио ђетић испод деке док му је страшни брка маму тртио, и остаде читав живот некако тртав… Збуњен.
    Ни дан данас није сигуран јел’ се мама драла што „воли или што је боли“…B-)B-)B-)

  4. Турчине брзо си попушио баби своме и одмах потрчао да смрдиш и пишеш глупости. Знам ја би ти и нама радо попушио, волиш ти то,ал то ће боље твоја була обријана да нам уради.Као што су туркиње пушиле 500 година. Видим да си прочитао стих из наше народне песме.

  5. Сребреница је као и Маркале, одиграла своју улогу.

    Нико озбиљан осим потурица неће то више од десетак година користити у пропагандне сврхе. Биће људе срамота.

    Братунац је сувише близу Сребренице, да се може заобићи путем преко Кравица…

  6. Кажу балијаћи да смо и ми турци јер су нас јашили 500 година. Тачно је да су дио Срба јашили турци, то не споримо. Али заборављате, балијаћи, да сте ви тај јашени дио. Срби који су дупе дали за кутлачу чорбе сада сами себе зову бошњацима, а до јуче нису знали ни косу ни шта су. Знали су, али неће да признају сами себи. Ја сам за то да се потамани тај потурчени дио, мада, многи би поново прешли на православље, јер тој сорти ништа не значи вјеру промијенити, то им ама баш не представља ништа.

  7. vidi ovog sto posmatra kako se nađe i reaguje,znam istina boli al sta cu ti ja brate trebo si prec na islam i bit rahat tih 500 g,a ne primat metak turski okupatorski svake svadbe.ovi sto se nazivaju bosnjacima mozda i jesu bili bosanski pravoslavci al oni koji ostadose pod turcima a neprimise islam sad su naravno cistokrvni turci,dugo je 500g bit guzen,dugo.

Оставите одговор