Ракетни вијек и витешки кодекс

Питања изградње против ракетне одбране (ПРО) су обележила 2010 годину на плану интегралне безбедности како у Европи тако и на глобалном пољу. Сажето казано, став Русије је константа која се изражава кроз однос да је  партнерство у „ЕвроПРО“ које НАТО предлаже Русији, могуће  само на равноправним основама уз присуство безрезервне транспарентности. На овом питању значајне […]

понедељак, децембар 27, 2010 / 07:00

Питања изградње против ракетне одбране (ПРО) су обележила 2010 годину на плану интегралне безбедности како у Европи тако и на глобалном пољу.

Сажето казано, став Русије је константа која се изражава кроз однос да је  партнерство у „ЕвроПРО“ које НАТО предлаже Русији, могуће  само на равноправним основама уз присуство безрезервне транспарентности.

На овом питању значајне су две теме које представници НАТО (читај САД) настоје да избегну или барем „ставе под тепих“. Прво, ради се о плану заштите Пољске и Балтичких земаља од напада потенцијалног агресора.

Јасно је да се по питању агресора мисли на Русију. Друго је питање размештање америчких ракета – пресретача на територији Пољске, као и да је званична Варшава обавештена да нови НАТО систем ПРО, предвиђен за одбрану од потенцијалних напада из Ирана и Сирије, може бити адаптиран на уништавање ракета „са било ког другог места“, што јасно говори да ПРО може бити кориштена против Русије, упркос сталним јавним уверавањима САД и НАТО да им то није намера.

Све процене недвосмислено говоре да је ПРО у Европи могућ или са  учешћем Русије или против ње. Трећа могућност не постоји. Према руским ставовима сектори ПРО у Европи су зоне одговорности а не зоне утицаја и у том се разликују суштински од ставова САД (НАТО)

Ако под изговором стварања било какве заштите од тамо неких фамозних иранских ракета, НАТО не на југу, него на северо-западу реализује изградњу система стратешке противракетне одбране, која би имала могућност да неутралише руски стратешки и нуклерани потенцијал, онда је порука за Русију итекако јасна, и не оставља ни мало дилеме.

Русија онда оставља себи потпуно легитимно право да ствара и размешта нове системе за одбрану, који ће имати универзалну могућност, па у том смислу и стратешке противракетне одбране.

Све ово што се дешава око ПРО на европском или тачније речено евроазијском тлу подсећа на тактику из  доба витезова:  када се два ратника окрећу леђима један другом, омогућавајући самим тим кружну одбрану. Сваки је при томе штитио леђа своме саборцу, схватајући да тиме штити и своја леђа.

Иако је средњевековно оружје део далеке прошлости неки принципи су непромењиви, као што је принцип витешке части, али само у случају да га сви актери уопште разумеју. Ово је ипак само мисаона именица за САД и НАТО јер до сада немамо ни један показатељ да би се могли понашати барем коректно, а о часном приступу нема ни говора.

Кодекс је актуелан, питање је само примене.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *