Горан Дакић

Путовање једног слона

Од чега је преминуо Сарамаго, да ли се ајвар прави од блогера и двије-три реченице о неупотребљивој иронији…

недеља, јануар 17, 2016 / 13:40

Од чега је преминуо Сарамаго, да ли се ајвар прави од блогера и двије-три реченице о неупотребљивој иронији…

Сарамаго је, веле, преминуо од вишеструког затајења рада органа након дуге болести. Јок, море. Португалац је умро онога тренутка када је начуо да је његово дјело надахнуло бањалучко блогерско чедо Бориса Бајића. Да је Сарамаго знао да се Бајић огледа у његовим реченицама умро би знатно раније, па таман и не добио Нобела. Мање зло иште већи мир. Дежуловић, кога Бајић воли колико и Сарамага, мора да се припази и да не излази мокре косе на промају, јербо би wanabbe блогер ББ (да, да, као адреса) могао непажњом убити још једног класика. Но, почему сав овај уводничарски јед?

Не волим површност, плиткоумност, ниске страсти и јефтину употребу ријечи. То би можда и било довољно, можда више ништа не би требало рећи и написати, али како објаснити да тиме не описујем, на примјер, Пухала, него Радошиновог блогерског презимењака? Како из општег извући појединачно? Ситни је час, тастатура би могла да ме повуче куда нисам мислио и гдје не треба да залазим, стога се враћам првобитној мисли: свако, наравно, има прво да пише и да критикује, а како нико нема тај ексклузивитет да га због мисли и реченица баш СВИ воле – онда је критика критике повремено неминовна. Да не дужим: отворена писма и дијалошко-дежуловићевске досјетке Бориса Бајића иду ми на џигере, јер су производ интелектуалног тралалаисања. Распуцавање празнине, како би рекао Светислав Божић. Бајићеве намјере су, без сумње, племените, али су, на жалост, у потпуној супротности са његовим даром. А тај несклад жеља и могућности вазда је творио трагедију. Истина јесте да би у Herr Бајићевом списатељско-блогерском случају комедија била прецизнији жанр, али трагедија боље дефинише његову онтолошку и интелектуалну структуру.

И док армија Бајићу сличних трудбеника прихвата могућу и извјесну невидљивост у виртуелној прашуми, наш блогер самога себе актуарски прецизно схвата као корифеја савремене критичарско-просвјетитељске мисли. Стварност је, како рекох, а касније ћу покушати да нешто од тога и докажем, потпуно другачија: плитка очекивања публике стварају маратонца који нема ни даха ни духа за дуге стазе и којем треба управо такав аудиторијум. Саображен са потребом која га ствара и обликује, Herr Бајић је кожица коју замишљена домаћица скида са паприке док “скролује” његов текст и припрема материјал за ајвар или онај особени осмијех “умној патњи нестасалог” полицајца који се кези док му друг из смјене препричава “како је онај мали из Агенције расточио Лукача” (џендер је задовољен). И то је у реду, то је поштено. Али није поштено и крајње је дрско од џепног пиштољчића који једва стане под женску сукњу правити Калаханов “магнум 44”. А Бајић је, ето, умислио да је рођен у знаку Доситеја Обрадовића, па клепеће нанулама и кад треба, а посебно кад не треба. Како Бајић то ради? Рекао бих без устручавања, али неки адут мора остати и за евентуални наставак, јер има оних који вјерују да се Борису ово писаније неће свидјети и да ће – можемо се кладити у судске трошкове – прво написати тужбу за клевету, а потом ће склепати и неки одговорчић. Није ред да се исти човјек два пута сахрањује, али ако буде требало – неће да шкоди.

На реду је разрада реченог. У чему је, молим, проблем? Шта ја имам против Бајића? Ништа под милим богом и ведрим небом. Али против онога што пише и – још више – начина на који то ради – против тога, грађани атински, имам све. Моја ситничавост, да кренем од властите гузице, неописиво воли све што има везе са инфективним болестима, квантном механиком и математичком логиком. Али никада ријеч нисам написао о пјегавом тифусу или Раселовом парадоску. Јер, то напросто није моје. Шта бих, забога, могао да напишем о Хајзенберговим релацијама неодређености, а да не испаднем и глуп и смијешан? И ту је Herr Бајић посебан: са нешто мало минорног знања о ономе о чему пише (углавном, али не увијек) и са нимало талента да осмишљено ваљано уобличи (увијек) – он се понаша као слон у стакленој радњи. И док то трапаво алегоријско слонче разбија крхку керамику и порцелан, Бајић по словима ђипа као да она ни за шта друго не служе него да се по њима удара из пуке досаде и наметљиве потребе. Осион, нападан, агресиван и изузетно недаровит (блогер) ББ заборавља малоприје поменутог Доситеја који једном, ако се грдно не варам, написа да се “мудар човек стиди мешати у оно чему није вешт, а лудом се чини да је срамота ако свуда свој нос не увуче”.

Ако је потребно објашњавати сву имбецилност писања отвореног писма Новаку Ђоковићу због пута на Шехитлуке, онда је и свака до сада написана реченица чисти сувишак. Дозволити себи тај мањак такта под девизом дрчне грађанске храбрости знак је потпуне интелектуалне деменције. Јесте, између полуфинала на шљаци са Надалом и испијања цијеђеног грејпа са Бекером младо момче Ђоковић само о рекреативној зони у Бањој Луци размишља! (Совјет здравога разума: Борисе, немој почињати реченицу паразитским рјечицама “иначе” и “углавном”. Јер је то – углавном и иначе – одлика знаш већ чега.) Уколико је нешто срамотније од онога “Твој Борис” и оне пошалице са Цигом који у Пријечанима шиба коња радијском антеном (нема, Бајићу, у генитиву “од”: ерго, није антеном од радија, него радијском антеном), онда је то поздрав “Јелени и малом” и лагана, али достојанствена дистанца због одсуства персирања. А и годинама су ту, зар не? Добро, добро, јаснa ми је намјера, Бајић жели да буде циничан, хоће му се да потопи плајваз у иронично мастило, да освјетла образ пред Сарамагом и Дежуловићем, али… Ох, може ли прича о Herr Бајићу да се напише без “али”?

Посегнимо сада за новијим радовима младог и одважног блогера. (Онај о Рајку Дукићу ћемо занемарити, јер поуздано знамо да би и сам Бајић тај текст повукао и заборавио откако је на чело Агенције за осигурање РС дошао Павићев човјек.) Након што је госпар Додик забиберио опозицији и тужио самога себе Herr Бајић је написао текст “Додик против Додика”; прије три, четири или пет дана (зависи када ће текст бити окачен на порталски штрик да се суши) расвјетљена је пљачка блиндираног комбија “Сектора” у којој су учествовали припадници Специјалне полиције и то је трудољубиви наш списатељ искористио као повод да напише текст “Специјална школа”. Оба текста су по форми и дометима идентична. То су, како већ рекох, дијалошко-дежуловићевска сочињенија написана у форми игроказа и која су требала бити добро осољена иронијом и цинизмом. Али шта наш Herr зна о иронији и цинизму? Апсолутно ништа. Јер да зна не би радио оно што ради – не би сваку реченицу затрпавао језичким материјалом који резонира привидном јеткошћу и који постаје сам себи сврха. Свака Бајићева реченица се мора реферисати на нешто, на неки податак, догађај, у свакој реченици мора заискрити цинизам, а управо то – дилетантска потреба да се текст оптерети стилском фигуром која ће га поништити – написаном одузима све.

Хоће ли сљедеће бити сувишно? Хоће, али нека: свако “хипер” генерише своје “псеудо”. Ваљда ме Herr схвата. Иронија је, према дефиницији, духовито и подсмјешљиво држање које значи управо супротно од онога што се ријечима казује; она је ту да се њоме каже мање него што се мисли, да се сакрије конкретност, да се ономе о чему се пише да универзалнији и поетичнији смисао. На Herr Бајићеву жалост психолози сматрају да иронија настаје као израз сопствене немоћи која се компензује потребом за критиком. Има, додуше, и тврдња да иронија потиче из осјећања генијалне надмоћи које води духовитом поигравању, али биће да ББ није Сократ. Иронија је, другим ријечима, врста алегорије и као таква она не смије бити агресивна, него суптилна и “пажљиво дозирана”. Што више наглашена – то више губи своју вриједност. Иронија се остварује у прећутаном, она је најјача када је између редова, када њена оштрица сијече из другог или трећег плана. Иронија је недоумица, у томе је сва њена потентност.

Када, рецимо, Бајић пише о Лукачевом гњеву праведноме и када исти овај упита подређеног му Васића шта је задатак Специјалне полиције и када Гоја падне на поправни, тада Бајић Лукачу у уста ставља ову реченицу: “Специјална јединица треба да представља елитну јединицу, намијењену извршењу специјалних послова и задатака у циљу обезбјеђивања максималне сигурности грађана и њихове имовине, је л’ тако?” Нисам морао да провјеравам – знао сам да је Бајић ову дефиницију копирао са сајта МУП-а – не схватајући да ниједан министар – био он конкретни или фикционални Лукач – тако не говори. А та дефиниција инкорпорирана у текст одузима сву увјерљивост написаном. Et cetera, шапућу стари Латини.

Али има и нешто треће. Оно најпоразније. Оба текста Бајић је написао да би на крају првог могао да “пиша”, а на крају другога да “јебе”. Толико је невјешто и артифицијелно водио те дијалоге од почетка да би и козарачком волу било јасно да је намјера аутора да на крају опсује. Но, како то већ случај комедијант намјести, муда нису увијек у опсценим ријечима. (Умало заборавих: “неспособни дилетанти” је плеоназам, мајка му стара.) Муда су, мили мој, у стилу. Погледај Мелвила, погледај Делона. Схватићеш. Истина јесте да ћеш морати да се потрудиш, али схватићеш…

У памет се, Борисе. Ако имаш у шта.



0 КОМЕНТАРА

  1. Веома радо читам Дакићеве колумне. Не знам да ли сам прочитао иједан Бајићев текст. Meђутим, не видим потребу да господин Дакић показује супериорност у овом случају. Господдин Бајић има добре намјере, не ради ништа нечасно, није спорно ни ако жели да буде други Дежуловић. Човјек налази начин да пласира јавности своје ставове. Ако то ради аматерски, не шкоди нам. Имамо право да не читамо, да заобиђемо. Није он Козомара у служби режима, па да га “отресамо”. Коме се свиђа нека чита. Садржај је битнији од форме, а ако је писац лош, па није једини. Ко данас све пише романе?

    Дакић је и овај пут потврдио да је мајстор писања. Он би то био и да му књижевност није струка. Зато мислим да нема потребе да се понаша као ватерполисти Србије против ватерполиста Хрватске у базену. Пусти и Бајића да постигне који погодак! А видим да на фејсбуку многи шерују та два “спорна” текста, што значи да постоје и они који се Бајићем одушевљавају.

    Ја сам прилично неталентован за писање, али ме то не обесхрабрује да понекад нешто напишем, да искажем своје ставове, покушам утицати на друге људе. Није такмичење писаца ни умјетничко клизање, па да ми неко оцјењује умјетнички дојам. Спознаја да не радим то попут Дакића или Симића чини да се дивим дару тих мајстора пера. Бајићу се ме дивим, али нека га!

  2. Da ne ponavljam dosta Draženovog, potpisujem njegov komentar.

    Čitam Dakića, sve pohvale.
    Bijelo pranje P Ćeranića, Orao je pao…, ali pročitam i I Bajića .

    I Mirjam , i Pavić imaju svoje čitaoce.

    Svaka roba ima kupca….

  3. Волим да читам Дакићеве колумне у Пресу. Чак сам једном седмично улазио на њихов сајт да видим да ли је изашло нешто ново. Свиђа ми се духовитост и умјерена доза сјете које провејавају кроз најобичније приче из живота, по чему је Дакић, према мом мишљењу, препознатљив.

    За ББ никад у животу нисам чуо и претпостављам да је Дакић у праву али без обзира на то, сматрам да нико нема право да господари (ма каквом) критиком, што у овом случају Дакић демонстрира.

    Негдје сам прочитао да се писци којима се ослади критика, самовољно исписују из писања. То је ваљда недостатак идеје, вишак фрустрације, како ли већ!? Надам се да Горан неће кренути тим путем.

    Ако изузмемо то што понекад настоји да имитира Ћопића али и ову жељу да се спорадично оглашава у стилу urbi et orbi, у њему ипак чучи врло талентован човјек.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *