Први пут с Гогом на изборе (2)

Друго издање истоименог текста објављеног на Фронтал.РС, 27. септембра, 2010. године, уочи Општих избора. И овај пут текст пише Дражен Милосављевић, кандидат Независне листе Сви за Бањалуку, 7. октобар 2112. године, око 5 часова ујутро. Сањам како испуштам своју праведну душу у 133. години живота. Дакле, календарска 2112. година послије Христа. Све теже дишем, свијест […]

уторак, октобар 2, 2012 / 06:40

Друго издање истоименог текста објављеног на Фронтал.РС, 27. септембра, 2010. године, уочи Општих избора. И овај пут текст пише Дражен Милосављевић, кандидат Независне листе Сви за Бањалуку,

7. октобар 2112. године, око 5 часова ујутро. Сањам како испуштам своју праведну душу у 133. години живота. Дакле, календарска 2112. година послије Христа.

Све теже дишем, свијест ми је помућена, халуцинирам.
„Зауставите Земљу, силазим!“ – промрљах тихо.

Наједном се нађох пред улазом у тунел у Клашницама. Тек сада спознах зашто су копали тунел у равници. То није обичан тунел, већ веза између овог и оног свијета. Осјећам се лакши него икад, као да више ногама не додирујем тло.

„Боже, колики је терет притискао моју душу на овoм свијету“ – помислих.
Улазим бојажљиво у тунел, јер је некако слабо освјетљен.

„Зашто ово нису мало боље освијетлили?“ – запитах се. „Па ови наши су бар расвјету знали поставити на свакиом метру!“.

Значи, лагали су да се с овог свијета одлази дугачким бијелим ходником! Брзо стигох до краја тунела, гдје ме је дочекало велико црвено небо. Умро сам у јутарњим часовима, а небо је више сличило заласку Сунца. Можда су стварно зауставили Земљу!? Корачам лагано кроз црвену маглу, најсличнију димној завјеси на концертима Лепе Брене и Ленија Кревица, кад наједном се испред мене указаше нека велика дрвена врата. За њих сам већ негдје чуо.

„Ето, стигох и ја Светом Петру да положим рачуне коначно.“ – помислих.

Нема звона, па одлучих да покуцам. На моје велико изненађење, врата ми не отвори старац са дугом сиједом брадом, већ главом и брадом наш први социјалиста, друг Петар Ђокић.

„Откуд Ви, друже Перо?“ – запитах полуотворених уста.

„Шта откуд ја? Зар ти не знаш да сам ја другу Богу увијек био најбољи друг!? Ја и другови смо улагали велике напоре како бисмо били Богу угодни. Уосталом, заслужио сам да побиједим на тендеру за реконструкцију раја и пакла. Немам се ја теби шта правдати овдје, него дај картицу!“

„Какву картицу?“

„Како какву? Црвену! Знаш ваљда шта је картица. Јеси ли ти икад био активиста доле на Земљи или плаћао путарину на неком од наших аутопутева?“

„А то. Е, немам никакву картицу.“

„А које си годиште? Да немаш црвену књижицу?“

„Намам црвену, само плаву, здравствену. Али доле ми је вриједила мање него црнцу из Горње Волте. Одувијек сам тежио да умрем што здравији, тако да нисам ни пио, ни пушио, ни дрогирао се.“

„Онда те не могу пустити у рај. Сачекај да узмем твој досије од друга Марка. Он је водио доле прецизну евиденцију за наше потребе, па ћемо видјети гдје ћемо с тобом. Да видимо. Био си културан, пристојан момак, добар мами својој, поштовао старије, устајао им у аутобусу, никад варао и крао, никад преварио Гогу. Нема шта, фин момак си био у 130 година, колико си провео на Земљи, али без црвеног документа не можеш у рај. Једино да те пошаљем у чистилиште пар деценија, па да се преиспиташ и да уложимо заједничке напоре и припремимо те за рај. Да видимо шта ти пише у црној књизи!? О, па треба ти пуно да заслужиш рај. Сто година си студирао, а хтио си мој свијет да мијењаш. Ниси био способан ни кућну диктатуру да успоставиш. Гога те ставила под папучу. А исмијавао си и мене и другове на „Фронталу“. Сви ви који сте тамо куцкали и крали Богу дане требали сте у најмању руку да се консултујете с другом психологом, а неке чак да посматра психијатријским конзилијумом. Па то је егзибиционизам! Које сте ви то недостатке и комплексе лијечили „лупањем по тастатури“ и прозивањем другова , да ми је знати?“

„О, друже Перо, истина, гријешио сам према Вама, ал’ зар да идем код Пухала на консултације!? Знате да је он богохулио, прозивао јавно све истакнуте другове, да је исмијавао онај Ваш стаклени храм што умјесто крста на врху има антену мобилне телефоније. Када би ме неко видио да идем њему, могао би помислити или да сам луд или да сам унутрашњи непријатељ. Па добро, друже Перо, не морате ми баш све узимати за зло. Нисте ни Ви били светац доле на Земљи, а овдје ипак јесте. Сјећам се да сте прије тачно 100 година пред изборе плаћали студентицама по 20 КМ да глуме да су Вам цуре.“

„А шта ти је требало да слиједиш оног Петра Кочића, који је увијек исмијавао земљану народну власт, поредио људе с псима? И на крају, како је завршио? Код мене у паклу. Покупио сифилис од неке пјеваљке из Аустро-Угарске под шатором на воденом кревету. Ето на кога си се угледао! И на оног филозофа Његоша, што је слично завршио. Паметовали народу, а никад чули за презерватив. И у праву смо били када смо их избацили из читанки. Имали смо ми бољих другова, на које су се млади могли угледати. Него, ево ти двоглед, па погледај мало! Оно лијево ти је пакао, десно је рај, а оно острво на средини је чистилиште. У чистилишту имамо један мали оток , гдје шаљемо такве као ти, како бисмо уложили заједничке напоре да схватите своје грешке, преиспитате се, дубоко покајете, и заслужите картицу за рај.“

„А можда је боље да ме ипак пошаљете у пакао!? Знате, навикао сам већ доле, на Земљи да живим с барабама и битангама.“ – одговорих.

„Био си добар мами својој, био си коректан према неким нашим друговима и активистима, па ћемо те прво у чистилиште. А наша демократска вриједност је да сваком новајлији овдје дамо могућност да из ложе двогледом мало прошара и по паклу, и по чистилишту, и по рају. Да се може преиспитати и вишеструко покајати за свој криви пут на Земљи.“

Узех од друга Светог Пере двоглед, па прво погледах лијево према паклу. Није се пуно разликовало од овог на Земљи. Запазих много познатих фаца. Не бих сад да набрајам, дуго би потајало.

„Гдје си, Вукановићу?“ – угледах Херцеговца како гура неку камену громаду уз неко стрмо брдо, купајући се у зноју.

„Е, мој брате, Србине! Видиш како су ми другови смјестили!?“

„Сам си то, мој Вукановићу, заслужио. Много си се замјерио Богу, често си псовао Богу најближе Свеце. Добро си још прошао, колико си богохулио. Ниси спознао праву вјеру, па то ти је.“

Погледах затим десно од тог брда да видим одакле долази толики дим, кад видјех језив призор. Нека енергична, брката жена (Перо ми рече да је законски 30% жена у паклу) остима потапа неког мученика у великом казану (на којем је писало „ПАКАО ЗАУВИЈЕК“), пуном кључале воде. Изнад казана се само назирало копрцање неких малих стопала. Изнад главе ми се појави упитник: Калигула, Михајлица или Рон Џереми? Свети друг Перо ми је брзо разбио трилему:

„Видиш како је прошао Миланко? Највише је богохулио, вријеђао свакодневно и Бога и Све Свете, а у имовинском картону није пријавио имовину нити једне комшинице или љубавнице.“

Нисам могао гледати више ту муку, па усмјерих двоглед према чистилишту.

„А тамо сте ме мислили за почетак? – упитах друга Перу.

„Тамо, тамо. Даћемо ти шансу да схватиш своје грешке и уложићемо велике напоре да ти помогнемо да да се преиспиташ и да изађеш на прави аутопут. И друг Шпирић је некад богохулио, а касније је постао је један од највећих вјерника, просто незаустављив на божјем путу. Када је одлазио у Сарајево, молио се другу Богу и по пет-шест пута дневно. И Христа смо ставили привремено у чистилиште, јер није прихватио наше амандмане на Нови Завјет. Али када спозна праву вјеру и призна ко му је стварно отац, даћемо и њему црвену књижицу и послати га у рај. Уосталом, он је од нас неколико пута губио на референдуму, па га зато држимо у чистилишту мало дуже. Када погледаш мало и у рај, послаћемо те чамцем у чистилиште. Видим и да си доле био будала и плаћао теретану, а овдје у чистилишту ћемо ти дати прилику да потпуно бесплатно ојачаш. Преносићеш ону велику камену коцку с краја на крај острва.“

„Је ли то она иста камена коцка из Прокине докторске дисертације?“

„Е, то је та. Само мораш пазити да се не оруни. И да знаш, тамо Ти је мало слабија храна, али то је да мало прочистиш тијело, а онда ћемо ти ми испрати и мозак. Још једна мана је да откако смо продали и Електропривреду у чистилишту нема струје, али смо ми као и увијек водили мудру политику, па смо уговором обавезали Швабе да нам пусте струју свако вече у 19.30, да можете погледати Дневник.“

„Добро, Перо, да погледам мало и у рај, а Ви ми припремите чамац до чистилишта.“
„Само да Те упозорим, немој да би се усудио да покушаш препливати у рај! Овдје су јаке струје и однијеће те право у пакао.“

Усмјерих сада двоглед и према рају, кад тамо исти призор какав ми је описивао један Гроф да је видио доле на Земљи, у једном селу надомак Бање Луке. Био сам увјерен да је био на неким дрогама кад ми је то причао, али гријешио сам душу. Видим огроман шатор (на њему пише небески одбор „ПАРА-ДАЈ-З“), а испод шатора екстаза. Сви срећни играју, једу и пију. Толика гужва да слабо кога могу разазнати. Само изнад масе доминирају главе Срђана Мазалице и Мила Ђукановића, и неке студентице што је узјахала штанглу поврх свега.

„Хајде овамо, пријатељу, на један хладан „Нектар“!“ – махну ми Срђан.

„Не могу, док не окајем гријехе са Земље. Перо је доста строжији него ми је изгледао. А откуд Ти овдје?“

„Како откуд ја? Па ја сам увијек стајао у одбрану Бога када су га вријеђали са свих страна.“

„Јеси, Срђане. Био си богоугодан, био си пристојан божји посланик на Земљи, а и пјевао си много пута у Цркви. Ко је заслужио рај, ако не Ти? Само ја сам мислио да никад нећете умријети, како Вам је добро доле било, па зато питам. Него, дај види с Пером да и мене прими у рај по хитном поступку!“

„Хоћу, друже. Сматрај да је ријешено. Видјећу с Богом да му изда 11. Заповијест.“

„Хвала Ти, Маза, до Земље. А откуд Мило ту с вама?“

„Он се откупио. Учествовао је значајним средствима у реконструкцији раја, мада је и рај за њега казна. Боље му је било доле, али нико није бесмртан.“

„А откуд Ви сада на десној страни. Зар није рај требао бити лијево? Тако сте бар народу обећали.“

„Па ми по потреби морамо прећи и мало десно, како бисмо лакше потјерали божје овчице. Тешко је данас борити се с таквим стадом. Неке црне овце нам праве проблеме, а како нам овдје долази све више оваца, све теже стижемо и да их све ошишамо.“

А онда су сви запјевали углас:

„Мој Бог има плаве очи…“. Мазалица, као и увијек, најгрлатији! Само је Споменка пјевала неку своју пјесму. Десе се ваљда грешке и у рају!? Чудно ми је било и то да не пјевају неки народњак. Ваљда им ђаво убацио „тројанца“!?

Спустих двоглед, па молећивим гласом се обратих другу Пери:

„Знате шта, није ово за мене! Знам да нисте гадљиви на новац, па Вам ево 200 еура да ме пустите мало назад на Земљу. Знам да немате овдје гдје то потрошити, али знам и да је Вама, политичарима, фетиш био скупљање новца. У дјетињству Брозове значке и салвете, а касније новац!“

„Погрешно си Ти мене процјенио. Ја сам се одувијек борио само за социјалну правду и новац ме није никад занимао. Пустићу те само ако ми обећаш да ћеш гласати за моју партију кад се пробудиш.“

„Хоћу, Перо, часна пионирска! Е права сте људина! Знао сам ја да сте Ви прави човјек, да сте доле само фолирали. Стара сте Ви школа! Да сам знао, гласао бих и раније за Вас. Ја сам се исто увијек борио за правду, али нисам знао да је нема ни овдје на небу.“

Пусти тако мене друг Свети Перо назад на Земљу, а ја поскакујући с ноге на ногу пенетрирам у онај исти тунел у Клашницама. Дува неки језиви вјетар, ваљда промаја у тунелу. Изађох брзо из тунела, али тек сад запазих да нема нити једног аутомобила.

„О како су пропали наши јадни концесионари!?“ – помислих.

„О Боже, јесам ли залутао? Да нисам изашао на неки други свијет?“ Само ми се привидјело да је крај мене пролетио неки шлепер на којем је писало „Поздрав из Ровиња“, али ваљда се халуцинира и приликом повратка на овај свијет. Кренем према родној Бањој Луци, а нигдје никога. Само асфалт и неки врућ вјетар. Са стране неке старе рушевне троспратнице с краја 20. вијека.

„Боже мој, шта би од онако лијепе земље? Шта би од оноликог доброг, поштеног бирачког тијела? Гдје ми је нестао народ? Гдје је моја Република Српска?“ Не виде се ни највише зграде у Бањој Луци. „Гдје ми је родни град?“ – кроз плач понављам. На мјесту града неко брдо смећа. Чујем да неко копа по смећу. На моју велику радост запазих неку Циганку, стару око 200 година, али добро се држала, изгледала је као да јој је 150. Мој број, само није био еротски тренутак. Питам је за мој народ, за мој родни град, за моју Републику?

„Нема народа!“

„Како нема?“

„Лијепо, нема више овдје Срба. Нису правили дјецу, нешто их је помрло од глади, нешто од болести. Већина их је гинула ратујући низашта. Сиротиња губила главу улудо, док су се други богатили. Знаш ону: „Неком рат, неком брат!“? И то што су добили Републику Српску ратом, у миру изгубише. Оно мало што је остало је извршило колективно самоубиство, кад су пали у дужничко ропство. Тек прије неколико дана смо ми Цигани напокон добили права из Стразбура. Сада је ово наша земља. Вратили су нам и монопол на контејнере и депоније. Пензионери су нас умало уништили. Нелојална конкуренција, шта ли је!?“
„Да, али госпођо Циганка, то што сада скупљате није ни бакар ни жељезо!? Нисте ни ви што сте били!“

„Госпон Србин, нема више ни хљеба по контејнерима. Сада када више нема Срба, ови из Брисела стално овдје истоварају неки радиоактивни отпад, а ја, међу нама речено, само радим с ураном и плутонијумом. Само нам фале ови твоји да нам га мало обогате. Они су били прави експерти за богаћење. А народ су знали добро осиромашити. Знали би они и с уранијумом. Радим и за Иран и за мајку Индију. Дупла плата, а како нас је мало остало овдје, имамо 100 % запосленост.“

„А Србија? Шта је с њом?“

„Ама кажем ти, човјече, нема више ни Срба ни Србије! Ови твоји Срби се растурили начисто. Само ратовали и пркосили великима, а ништа нису радили. Срби би и чекић покварили.“

Суза ми сузу стиже, кад ме пробуди звоно аларма на мобилном телефону. 7. Октобар, 5.30 ујутро. Пробудих се у „голој води“. Погледах поред себе, Гога је ту. Ни аларм је не пробуди. Ваљда сања да реже дрва. Бар је тако звучало, али је изгледа окренула ланац на моторки наопако, а можда су и дрва тврда, тврђа и од наших глава. Како је кренула, остаћемо стварно без шумског богатства. Докрајчиће „Шуме РС“.

„Устај бандо, идемо на гласање!“ – повиках.

„Какво гласање? Не идем ја нигдје, пусти ме да спавам!“ – промрмља она.

„Ама, Гого, док ми спавамо унутрашњи и спољашњи непријатељ нам раде о глави. Устај!“

„А за кога да гласам, кад су сви исти? Само трпају у своје џепове, а за народ их није брига.“

„Није тачно да су сви исти. Они су гори од горега. Али има да идеш, па макар гласала и за мене! На свакој листи има бар по један млади, некомпромитовани човјек. Знам да Ти се диже коса на глави од када смо формирали независну листу, али немој као оном једном што се десило, да ни жена не гласа за мене. Знаш да радимо часну ствар. Треба пружити прилику неким младим, поштеним, школованим људима. Знаш и да нам је пола друштва на листама. Дошло је вријеме да сами преузмемо судбину у своје руке. Нећемо дозволити да ми се остваре снови. И сама си се увијек бунила што нам неписмени одређују судбину.“

Пустим ја њу мало, па одем да се дотјерам. Нисам се ни умио ни туширао, праћу се кад прође изборна тишина. Обучем бијелу свечану маркирану кошуљу, исту онакву какву је носио неки од наших попова, не могу сад да се сјетим који тачно. На њој је писало „Armani PRC“. Ставим чешљић у џеп од кошуље, чачкалицу у зубе, и спреман за гласање. Тако ваљда треба да изгледа прави гласач. Још само да стигнем први на гласачко мјесто и највећа сам фаца. Видим да с Гогом неће ићи баш тако лако, па узмем неке неотпаковане лисице из ладице. Купила ми их нека будала у еротском шопу за рођендан. Рекох, лисице, сад је прави тренутак за вас! Избори и јесу нека врста садомазохизма. Натјерам брзо Гогу да се обуче, вежем лисицама моју лијеву за њену десну руку и пођосмо полако. Успут наиђосмо на ганц нови контејнер – купила нам Градска управа пред изборе, па завукох руку мало каобајаги да претурам, само да осјетим какав пензионери имају мотив да изађу на гласање. А Гогу срамота, све се окреће около у страху да ће нас неко видјети. Али ја јој не дам да се откачи од мене, везани смо лисицама. И не само лисицама.

Тако сам коначно дочекао да и ја постанем мали кућни диктатор, макар на један дан.
Гога је гласала лијевом, а ја десном руком, ма шта то значило.

Први пут с Гогом на изборе (1)



0 КОМЕНТАРА

  1. Registrovao sam se da podrzim ove mlade ljude koji pokusavaju da natjeraju uspavanu populaciju da izade na izbore. Od teksta se razvezuje pupak, i svakako natjeruje suze u oci. Nadam se da cemo gledati nekoga sa liste na TV Simic kako kocicevski samara jazavce. Srecno, djevojcice i momci…

  2. Молим администраторе да исправе грешку на почетку текста:
    “7. октобар 2012. године, око 5 часова ујутро”

    Умјесто 2012. треба “2112. године”.

    Хвала!

  3. Добааар Дражене…

    Хехехе..некако ме овај увод кроз тунел Клашнице из твоје приче, подсјети на митску ријеку Стикс и чамџију који је узимао таксу и за ту последњу вожњу до Хада….B-)
    Само изгледа да је овај наш Хад изашао из подземља на овај земаљски стварни свијет!

  4. drazen78bl, 03.10.2012. 11:41:29

    Хех…никако не могу да прокљувим тај сценарио, ко би могао бити Кербер код нас, некако сам далеко од хрватског инфо-а, ко је њима почистио Санадер-Косор екипу?

  5. Симпатично, насмијао сам се друг Пера… мада некако ми је прилагоднији за капију био колега Рајко…

    Дражене, текст мораш кориговати. Како си могао Ромкињу да назовеш Циганком? 😛

  6. buddha, 03.10.2012. 12:57:58

    B-)

    Да, да…то си одлично примјетио, пензоси нелојална конкуренција…
    Али зашто им је Пера обећао сад пред изборе, повећање пензије за цијелих 4 до 5 марака, са тим могу купити чак једну паштету више и тако одгодити одлазак горе за читав један дан!?

    Хммм…да то није Пера вратар превентивно извео да би се избјегле превелике гужве на улазу кроз капију!?

  7. Nešto dam primijetio, sektaši nešto ne komentarišu ovaj tekst. Čini se da premašuje domet njihove inteligencije. Sad će ANUrS da napravi naučni skup i prevede to na nji’ov jezik i ondak si ga nastradao Dražene.

  8. Гледам некидан на телевизији добропозната лица политичара, причају о изборној крађи…

    аца бугаца 🙂

  9. David, 05.10.2012. 08:37:36

    Хвала!

    Позивам све људе који нису задовољни да 7. октобра 2012. обавезно изађу на изборе, да не дозволимо да мањина одлучује о судбини већине. Уколико сам Ваш избор, част ми је и задовољство. Уколико мислите да је неко други бољи, нећу се љутити. Само гласајте за моралне људе, људе које добро познајете!

    СВИ ЗА БАЊАЛУКУ, Бањалука за све!

  10. Дражене,сретно на изборима.Немојте се разочарати ако не постигнете жељени резултат већ наставите с радом.Мислим да је то здрава прича.Много људи из мог окружења ће вам дати глас ал се бојим да село не превагне.

  11. Tako je Dražene.
    kažu da je jedan student elejktrotehničkg fakulteta rekao.
    BAWALUKA SE DIGITALIZOVALA.
    Postoje samo dvije opcije
    DA BUDE BOLJA ILI DA OSTANE GORA.
    Banjaluka treba masovno izaći 7.oktobra i očistiti se od zla.
    Banjaluka će opet postati grad njenih građana a ne laktaško kriminalne oligarhije.
    Ljudi izašle su neke novine Glas Banjaluke, dans ćemo i to pregledati.
    P R A V O i narodno SLAVLJE će večeras biti na Laušu, a poslije Marinko dolazi našim helikopterom, da pjeva i posjeti banjalučane da se trg zvao Edvarda Kardelja. Možda će doći i Ceca.
    Šteta što njih dvoje nisu na listi!!!

  12. Jутрос су СНСД активисти покидали велики број наших плаката на Старчевици. Старчевица НАЈБОЉЕ ЗНА ко се борио за насеље, а ко је одбијао годину и по дана да прими званичне представнике МЗ Старчевица, да саслуша о проблемима гријања, изградње школе, вртића, реонске пијаце,… Драго ми је да нас с еплаше. Њима више неће помоћи ни плакати. Зато нема потребе да ми кидамо њихове.

  13. црвени мундири су нервозни у цијелој РС, разне подметачине, најпрљавија кампања са њихове стране, али и не чуди ме то с обзиром какав љомбер им је председник странке, његови чобани су његов одраз у огледалу!

  14. Gradom tiho ide lijepa Banjalučka priča.Došla je i do nas PDP ovaca.
    Došao je i ” Glas Banjaluke”

    GOTOVI SU CRVENI OLIGARSI , SAMO IH TREBA JOŠ DOSTOJANSTVERNO SAHRANITI . 7.10.

    Podrazumjeva se da nas što više izađe, da pobjeda bude čistija.

    I čuvati se da više i na brojanju ne dodaju i kradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *