Противракетне жеље и циљеви

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров изађе у јавност као из ведра неба и рече “да је Русија спремна за противракетну сарадњу са НАТО”.  Пише: Стефан Драгичевић Одкуд сад такав приједлог, када су управо Руси највећи критичари постављања противракетне и друге ПВО опреме у Пољској, а недавно и у Бугарској од стране НАТО ? Вјероватно и Руси […]

четвртак, новембар 18, 2010 / 16:10

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров изађе у јавност као из ведра неба и рече “да је Русија спремна за противракетну сарадњу са НАТО”.

 Пише: Стефан Драгичевић

Одкуд сад такав приједлог, када су управо Руси највећи критичари постављања противракетне и друге ПВО опреме у Пољској, а недавно и у Бугарској од стране НАТО ? Вјероватно и Руси схватају да им Амери косе интересе у источној Европи, па их покушавају приволити на сарадњу.

Са друге стране, опет Пентагон игра кључну улогу, јер се опет нашао у причи која није ни мало угодна. Наиме, многе анализе потврђују тезу да, евентуалном сарадњом са Русијом по питању противракетне одбране, то драстично може умањити повјерење европских држава чланица НАТО према САД. Да ли је у интересу Пентагону да пољуља повјерење неке велике европске државе (нпр. Њемачке) зарад сарадње са конкурентом – чија се конкуренција вуче још из времена хладног рата ?

Вјероватно није, али наставак ове приче ће неминовно у нашој ближој будућности бити ријешење које ће показати којим путем иду "војни и политички интереси развијених земаља свијета". Као што нпр. велика предузећа попут "Интела" или "Епла" који су словили за велике конкуренте на тржишту – сада дјелују заједно и неприкословени су на свијетском тржишту.

Схвата ли Русија?

Суштинско питање овог проблема јесте – да ли Русија схвата да јој Америка у источној Европи узима примат ? Ако узмемо у обзир чињеницу да је Александар Лукашенко, односно Бјелрусија, још прошле године промјенио/ла курс према Русији, ако имамо нетрпељивост према Русима у Пољској, која датира још из другог свијетског рата, ако имамо отворено непријатељство Руса и Грузина односно Русије и Грузије издејствоване због једностраног отцијепљења двије Грузијске области – Јужна Осетија и Абхазија, ако имамо дипломатски сукоб Москве и Токија због Курилских Острва – онда то дефинитивно показује да званични Кремљ губи формалну сарадњу са својим сусједима.

То је врло лоше, будући да се ниво задовољства политичке елите мјери економском сарадњом и трговинском размјеном. Русија неће бити због овога слаба као држава, али ће се неминовно умањити њен међународни кредибилитет.
Којим путем ће поћи Русија по овом сада отвореном питању, остаје да се види, ако званични НАТО уопште и одговори. Интересна зона коју жели Москва за себе, вјероватно неким будућим споразумом неће имати неких запажених резултата по питању интересних тачака, тј. да поново "постсовјетски простор" буде под њеном палицом. Будући да су још увијек недовршена питања Абхазије и Јужне Осетије, а са друге стране САД подржава Грузију у настојању да очува свој суверенитет и територијални интегритет, не види се начина нити механизма да и по овом изазову имају неку будућу безбједносну сарадњу.
Ипак, ствар безбједности Европе од наводних ракета из Ирана и Сјеверне Кореје служи као основни повод да се гради противракетна одбрана, а да ли је у интересу самој Русији да се та противракетна одбрана размјешта близу њених граница и када би се постигао неки споразум са Сјеверноатланском алијансом о заједничком вођењу те одбране ? Дакле, опет Русија изиграва "мету" која сарадњом односно договором жели да ријеши сопствени проблем угрожених интереса на постсовјетском простору.

Лавров: Не смета нам НАТО већ ширење на Исток

Како рече министар спољних послова Русије, Сергеј Лавров: “НАТО као војна организација није пријетња Русији, већ планови Алијансе ширења на исток". Е сад… кад ове двије ствари повежете као цијелину, немогуће их је дјелити. Тако да је ова изјава господина Лаврова, ако се изузме дипломатско конструисање по принципу – није шија, него врат, доста комична.

Не треба прејудицирати ствар унапријед, али са оваквим елементима и условима – основа за разговор није могућа, односно није прихватљива за НАТО у глобалу. Потребно је доста времена, политичке воље, пажње и заједничких тачака; које би могле да доведу до безбједносне сарадње двије силе.

До тада постсовјетски простор остаје замрзнут.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *