Принцип новца: Велики рат је изазвала Енглеска, једино је њој одговарао

Правило је да ако не изнате узрок или извор, треба пратии само путеве новца. Приредио Горан Драговић Стварност је таква да је наметнута поставка по којој се расправа одвија на нивоу тога да ли је малољетни школац из Грахова једним пуцњем запалио Европу, или је тад већ био припреман. Они који пажљивије читају знају нешто […]

недеља, јун 29, 2014 / 11:57

Правило је да ако не изнате узрок или извор, треба пратии само путеве новца.

Приредио Горан Драговић

Стварност је таква да је наметнута поставка по којој се расправа одвија на нивоу тога да ли је малољетни школац из Грахова једним пуцњем запалио Европу, или је тад већ био припреман. Они који пажљивије читају знају нешто о прерасподјели моћи на европском тлу, и борби за нова тржишта и колоније.

Крајем 19. и почетком 20. вијека одвијала се слична битка коју гледамо када је у питању успостављање трасе снабдијевања Европе гасом, те се у циљу онемогућавања Русије да комплетира своју доминацију пали рат у Украјини, те траже марионетске владе у земљама на траси Јужног тока. Тада је у питању била нафта, а до ње је требала доћи Њемачка.

Британија је након француско – пруског рата 1871. у циљу равнотеже жељела видјети јачу Њемачку науштрб Француске. Њемачка је искористила околности и експресно развила снажну поморску флоту, поље на чему је Британија базирала војну снагу, као и трговачку доминацију. Након што је направила баланс на мору, Њемачка жели боље копнене везе и огромна тржишта на истоку. Вилхелм фон Пресел пројектовао је пругу која би преко Цариграда повезивала Берлин и Багдад. Отоманско царство, болесник на Босфору, види у томе шансу за развој и 1888. Султан Абдул Хамид II позива Дојче банку да финансира овај пројекат.

Огроман развој Њемачке економије био је омогућен добрим иновацијама Њемачког банкарског система, посебно Дојче банке која је формирала комапније које су давале зајмове и кредита за израду електрана, електричних жељезница, трамваја и расвјете у општинама. До 1897 банке су имале 750 електрана по цијелој Њемачкој, електрану у Аргентини и инсвестиције у Едисон компанији у Америци. Ове банке нису само контролисале новац него су доминирали тржиштем капитала.

Вријеме је ово промјена и на техничком плану. Ера парне машине је на заласку, Њемци су 1879. конструисали прву електричну локомотиву. Дајмлер је 1885. конструисао први мотор на нафту, и сви су схватили колико ће овај енергент постати значајан. У игру улази и концесија на нафту дуж пруге, по 15 километара са обе стране. Испоставља се да траса уопште није наивно постављена. Турској је и даље била предвиђена улога онога ко ће бити експлоатисан, али је мијењала господара, јер је до тада имала енглеску подршку, која је свој интерес видјела у заустављању индустријског развоја Русије. И њој је такође била намијењена улога сировинске базе, али је удруживањем својих ресурса са њемачком технологијом почела велику развојну причу, чији је симбол била трансибирска пруга. Другарство Њемачке и Русије је и тад, као и данас, ноћна мора англосаксонског свијета.

Дионица пруге кроз Анадолију је завршена 1896. године и тада је требало да се продужи до Багдада. Тада су Француска, Русија и нарочито Велика Британија (јер је сматрала изградњу ове пруге директном пријетњом њеној колонији Индији) упутиле протест Османском царству поводом изградње ове пруге која је сместа обустављена на више година.

По Потсдамском споразуму, Русија се обавезала да не омета изградњу пруге Берлин – Багдад, а такође се обавезала да ће добити од Ирана концесију за жељезничку пругу Техеран — Ханекин (иранска граница — граница Османског царства).

Њемачка је признала постојање „специјалних интереса“ Русије у сјеверном Ирану, и обавезала се да не тражи уступке тамо, али је такође дала гаранције да неће градити огранак багдадске жељезнице на сјевер од Ханекина.

Након што су Русија и Њемачка пронашли какав такав баланс, јер Русима није одговарало да их Нијемци одсјеку од мора, Британци су били свјесни да по сваку цијену морају прекинути пројекат којим Њемачка добија компактно огромно подручје, које производи привредна богатства свих врста и које се не може напасти с мора. Такође је добијала и везу са својим афричким колонијама, а заобилазила Суецки канал.

Било је и раније великих пројеката који су умјесто рата спријечени сплеткарењем, утицајем на локалне господаре и добијањем шаховске игре на мањем броју поља. Британија у почетку подржава пројекат и чак предлаже проширење пруге, у правцу Александрије, преко Алепа у Сирији, но то је покупљиало посао за скоро 14 одсто.

Њемци који су до сада потрошили богатство, а морали су да имају два британска члана у одбру Багдад жељезничке компаније и морали су да пристану да неће проширити пругу ка Басри или je постављати било гдје дуж Голфског залива без пристанка Британије. Сем тога, морали су признати енглеску финансијску доминацију у јужној Месопотамији и Персији.

Ситуација је била превише наелектрисана да би се избјегао сукоб свјетских размјера. У игри су били интереси великих сила, као и оних који су били испод њих, а надали су се промјени распореда снага, од Индије, до Ирске. Тражио се само повод.

Британија је заиграла је на карту утицаја који је имала међу дијелом српских официра и безбједњака, и охрабрила их да испровоцирају рат са Аустроугарском. Ући у сукоб са бројнијим непријатељем, посебно након два тешка сукоба са Турском и Бугарском, тешко је за објаснити и пронаћи мотивацију којом би се водили они који су насиједали на британску игру. Али опет, шта је то у поређењу са оним што су исти ти Срби под утицајем исте те Британије, направили пар деценија после, улазећи у сукоб са Хитлеровом Њемачком?

Прије тога, национални покрети на Балкану имали су британску подршку у комадању и дестабилизацији Отоманског царства, што је могући разлог огромног повјерења Балканаца у британске добре намјере према њима.

Епилог првог свјетског рата је био тај да је Британија, са контролом 12 одсто свјетских извора нафте у 1912. само 13 година касније постала контролор огромне већине нафтних подручја. Њемачка након силних уложених ресурса у пројекат пруге до Багдада није имала ништа.



0 КОМЕНТАРА

  1. Prilično uprošten prikaz Engdahl-ovih navoda, a poenta izostala. Unutrašnji problemi su mnogo više promiravali Britaniju na radikalne geopolitičke zaokrete, nego spoljni interesi (kakve autor ističe), ali to je posebna tema.

    Sjedinjene Države se danas susreću sa identičnim problemima kakvi su Britaniju prinudili na izazivanje svjetskog rata i time je očekivati novi „globalni kuršlus“, čak i ako izostavimo Marksove teorije i revolucionarim promjenama.

  2. Oj, historičari, teoretičari,
    poznavaoci svih svjetskih zavjera,
    sa kreditom u austrijskoj banci…

    jeste li završili sa analizama,
    raskrinkavanjem globalističkih laži
    i prepletanjem istorije
    ko ofucanog džempera?

    Dok ste zagledani u prošlost, u istorijske ćitabe, ja moram da priupitam, zar nije bilo bolje i pametnije, namjesto ovih srednjoškolskih referata, barem jedan dan provesti čisteći Doboj i Šamac?
    Mešse sve čini da bi to bio vrijednije i ponosnije proveden Vidovdan.
    Dok palamudite o Sofijinim gaćama i Principovim brčićima, dobojske gomile smeća se pripremaju da proslave svoj drugi mjesec vladanja ulicama grada.

  3. Odlično. Još jedan tekst koji pokazuje orijentaciju ovog profila. Ovaj se autor i ranije pojavljivao sa sličnom glupošću. Znači, Srbi su krivi za I svjetski rat, zato što su ih Britanci nagovorili da ga započnu. Dobro. Druga premisa od koje se polazi – Srbi su trebali biti na strani Njemačke u II svjetskom ratu. Još bolje. Dodajte još samo ono što izbjegavate da pomenete ovih dana, a mislite – da je još Srba trebali stajati sa Bakirom Izetbegovićem povodom 100 godina od atentata, kao onaj načelnik Istočnog Sarajeva.

  4. Oba svetska rata je izazvalo slobodno tržište koje je narodima bilo nametnuto u 19 veku, onda su ekonomisti posle krize Velike depeesije shvatili za grške slobodnog tršžita i ono je teda strogo regulisano.
    Sa početkom globalizma i Vašingtonskim sporazumom 1990 između američke vlade, Svetske banke i MMF-a, ponovo oživljava slobodno tržiše kao glavna ideologija kolonijanog globalizma na našim prostorima. Neoliberalizam je poromovisao slobodno tržište, strane investicije kao dva stuba nosača svoje ideologije porobljavanja naroda bivših socojalisitčkih zemlja u koje i mi spadamo.
    Za više informacija pročitati knjigu Kara-Murze Izvoz revolucija koju je izdalo Udruženje sociologa Banja Luka
    https://www.facebook.com/pages/Udru%C5%BEenje-sociologa-Banja-Luka/1419324074981104?fref=photo

Оставите одговор