Прича о српској застави

Колико сте пута чули да су боје српске заставе дефинисане тако што су Срби у незнању окренули руску заставу наопако?

субота, септембар 16, 2017 / 07:07

Као и већина прича која уђе у анегдоту, ни ова нема пуно везе са истином. Шта више, њена инфантилност граничи се са већ укоријењеним навелико подстицаним аутошовинизмом.

За вријеме устанака кориштене су разне заставе и барјаци, којима је суштина била крст. На њима су често биле „пансловенске“ црвена и плава, али су варијације на тему биле разне. Ове три боје, уз златне крстове, боје су велике заставе цара Душана, најстарије сачуване до данас.

Сретењским уставом дефинише се и српска застава, која садржи већ познате. ‘Боја народна србска јесте отворено црвена, бела и челикасто-угасита’. Представе челикасто угасите у данашњим реконструкцијама те заставе су углавном тамно плаве, а понегдје свијетло плава. Отуда ничим засновано тумачење да је узор била холандска застава. Други узор који се истиче је француска револуционарна застава, што монархистичким погледом на тај догађај, није било драго ни Турцима, ни Русима, као заштитницима Србије.

Неоспорно је, међутим, да су боје заставе изведене из боја српског грба и то под владајућим поимањем тадашње угарске хералдике и вексилологије о народним бојама, изведеним из грба. Писац Сретењског устава, Димитрије Давидовић, био Србин из прека и постојање таквог поимања националних боја њему није било страно.

Дакле, српски штит је био црвен, а крст на њему бео, док су према угарској хералдичкој традицији оцила била природна тј. челикасто-угасита, како се наводи у уставу прилично неспретно, јер се у неким грбовницима оцила приказују плавом бојом.

Стога је мало вјероватно да су садашње боје само преузете из Русије. Сличност са Русијом је свакако био плус, али треба одбацити тезу о пуком копирању, без утемељења у домаћој хералдици и вексилологији.

Сретењски устав није дуго потрајао, а ни та застава. Милош Обреновић се правдао да је застава потребна ради  „само ђумрука (царине) ради“. Ферман турског цара Махмуда, датиран децембра 1835. године упућен је српском кнезу и подунавским везирима, пашама, ајанима, војводама, кадијама и надзорницима скела. Он каже да српски народ има право развијати тробојну заставу на трговачким лађама које могу пловити рекама и морем.

Постоји дилема да ли је тада прецизирано како изгледа та застава. Једна од легенди гласи да су српски трговачки бродови, углавном у власништву капетан Мише Анастасијевића, жељели користити руске заставе, и да су је окретали наопако да се не би нашли у проблему са Турцима. Ова теорија о окретању једина има смисла, јер је руска тробојка била најчешће употребљавана као поморска застава, а „на земљи“ се у свечаним приликама користила застава коју данас познајемо као „царска“ – црна, жута и бијела.

Чини се да је у периоду до 1838. владао поприлична збрка око заставе, па се као примјери наводе тробојке (на слици реконструкције застава које су се користиле 1836, 37, 38, 69)) са звијездама и полумјесецима. Те је 1838. донесен нови устав у коме се застава не помиње, али на залагање књаза Милоша, добија се царски ферман у коме стоји да ће то бити барјак: на коме ће горња част црвена, средња плава, а доња беле боје бити.

Нешто касније исте те године издат је нови Султански ферман, којим је додатно прецизирано да се на средишњем, плавом, пољу заставе има налазити грб Србије, а у горњем, црвеном – четири шестокраке звезде, као символ турске врховне власти, тј. вазалног положаја Србије.

У овом периоду па надаље српска тробојка по потреби добија различите грбове (у складу са династичким промјенама), иконе или добија и губи поменуте ознаке номиналне турске власти.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *