Пресуда Толимиру: Бројке, и кад су битне, и кад нису

Доживотна пресуда генералу Здравку Толимиру, помоћнику за безбедност и обавештајне послове команданта Главног штаба Војске Републике Српске, оправдано је изазвала бурне реакције. Пише: Стефан Каргановић Оштра казна изречена генералу Толимиру упечатљиво се издваја из недавне серије ослобађајућих пресуда Хашког трибунала оптуженицима из редова других актера током сукоба у бившој Југославији, Готовини, Маркачу и Харадинају. Овој […]

среда, децембар 19, 2012 / 13:06

Доживотна пресуда генералу Здравку Толимиру, помоћнику за безбедност и обавештајне послове команданта Главног штаба Војске Републике Српске, оправдано је изазвала бурне реакције.

Пише: Стефан Каргановић

Оштра казна изречена генералу Толимиру упечатљиво се издваја из недавне серије ослобађајућих пресуда Хашког трибунала оптуженицима из редова других актера током сукоба у бившој Југославији, Готовини, Маркачу и Харадинају. Овој групи могао би се додати и Насер Орић, који је на сличан начин био ослобођен кривичне одговорности пре неколико година.

Наведени контраст без сумње указује на суштинску неједнакост по националном кључу оптужених пред Хашким трибуналом. Међутим, поред тога важно је бацити професионални поглед и на форму и садржај пресуде генералу Толимиру, јер то суд дискредитује неупоредиво више од сваке компаративне анализе која би се базирала на разматрању других предмета.

Као што је познато, генерал Толимир је проглашен кривим за учешће у два удружена злочиначка подухвата у јулу 1995. од којих се први односи на убијање, а други на етничко чишћење муслимана у Сребреници и Жепи. Први УЗП судско веће је оквалификовало као геноцид.

Конкретно у вези са опсегом убијања, пресуда у предмету Толимир садржи неке интересантне нове моменте у односу на раније констатације разних већа Хашког трибунала о броју жртава. Упадају у очи две различите цифре, на шта ћемо се у продужетку вратити. Новина је у томе да је у задњој пресуди број жртава смањен за око трећину у поређењу са званично "пресуђеним чињеницама" по овом питању које су важиле све до недавно.

Као што је познато, до Толимирове пресуде пред Хашким трибуналом било је прихваћено да су у оквиру сребреничке операције српске снаге по преком поступку погубиле "између 7.000 и 8.000 заробљеника". (Првостепена пресуда у предмету Крстић, пар. 84) По пресуди генералу Толимиру, међутим, број жртава сада износи 4,970, ако их разматрамо у вези са релевантним тачкама оптужнице, или 5,749 ако дијапазом разматрања проширимо да обухвати све за које веће тврди да су били погубљени, што укључује лица чије се убиство не помиње у оптужници. Коментар на ову задњу појединост задржаћемо за касније. За сада, битно је само истаћи то да се број жртава Сребренице које признаје Веће у предмету Толимир креће у оквирима за око трећину испод стандардне цифре од 8.000.

Одакле изненадна уздржаност овог Већа, у односу на претходне, када је у питању број жртава? Да би се ценио могући значај нове рачунице треба обратити пажњу на методолошке олакшице које у овом предмету Веће себи пружа, што му омогућава да податке предочене током суђења тумачи на начин који је најпогоднији за потврђивање тезе о геноциду, чак и да се прихвати релативно мањи број убијених.

У вези са утврђивањем геноцидног умишљаја оптуженог (mens rea), Веће сматра да "број жртава није битан". (Пар. 726) Појам групе која чини предмет геноцидне радње намерно није строго одређен, већ се по Већу може дефинисати од случаја до случаја, на основу комбинације објективних и субјективних критеријума. Довољно је да релевантна група, по процени већа, има неки посебан идентитет. (Пар. 735) Уништени "део" групе, чак и када је бројчано мали, може подржати закључак о геноциду уколико "представља
губитак који ће се одразити на способност групе да преживи". (Пар. 749) Најзад, Веће најављује да је његов "појам умишљаја флуидан", што се објашњава као могућност састављања и повезивања елемената из разних извора како би се стекла слика о стању свести оптуженог и других чланова удружења (УЗП) коме је припадао. (Пар. 772) Веће на таквим основама констатује да је "постојао удружени злочиначки подухват да се убију војноспособни мушкарци" Сребренице (Пар. 789). Додаје да за то "не постоје непосредни докази", па набраја индиректне. (Пар. 790) На темељу таквих елемената, Веће стаје на становиште да је постојала геноцидна намера да се убијањем војноспособних мушкараца истреби муслиманска заједница у Источној Босни, у чему је "учествовао оптужени у сарадњи са другим официрима руководећег кадра ВРС". (Пар. 791)

Ова разматрања Већа пружају некакву назнаку о томе зашто се, у овом предмету, у погледу броја жртава заузима мање догматски став. Критеријум за утврђивање геноцида знатно је олабављен и мање везан за околности квантитативне природе. (У другостепеној пресуди Крстићу 2004. године, Веће у пар. 8 још увек инсистира на томе да уништени "део" групе мора бити квантитативно "знатан" да би подржавао закључак о геноциду.)

Удаљавањем у овој пресуди од квантитативног критеријума, инсистирање на донедавно строго прописаном минимуму од 7.000 до 8.000 жртава изгубило је ранију важност. На пример, у случају Жепе Веће је констатовало "геноцид" на основу ликвидације само три особе из општинског руководства. (Пар. 1147) Закључак је мотивисан тезом, која је свакако дискутибилна али је тренутно пред Трибуналом на снази, да су они кључна лица тако да је њиховим убиством наводно доведено у питање преживљавање те заједнице као целине. Становништво енклаве Жепа бројало је око 4.500 људи, и ако је тамо убијање само три особе довољно за геноцид, онда логично следи да у случају Сребренице ако хоћете да и то буде геноцид више нисте принуђени да се довијате на све могуће начине како би доказали да је тамо побијено 8.000 особа. Још једном по реду радикалном редефиницијом појма "геноцид", Трибунал је поједноставио свој задатак и олакшао себи посао. Шта ће Мајке Сребренице о томе да мисле и да ли ће годишњи масовни укопи у Поточарима сваког 11. јула постати смешни када ускоро број сахрањених пређе нову званичну цифру од 4.970, то њих уопште не занима.

У закључку, треба истакнути два момента. Прво, велика обазривост Већа да поред свега, када су цифре у питању, у редуковању ипак не оде исувише далеко, исувише нагло, огледа се у две табеле са прорачунима жртава, у пар. 570 и 596 пресуде. Са професионалног становишта, овај маневар је врло интересантан. У првој табели наводи се број од 4.970 жртава према тачкама 22.1-22.4 из оптужнице, што је суштински у реду, с тим што би се о неким од тих цифара могло расправљати. Међутим, у пар. 596 појављује се друга и нешто већа цифра од укупно 5.749 "муслимана које су убиле српске снаге", од којих неколико стотина уопште није везано ни за једну од тачака наведених у оптужници.

Ово представља невероватно и отворено нарушавање основних норми судског поступка. Приликом разматрања кривичне одговорности оптуженог, суд увек остаје у оквирима оптужнице. На правном факултету су ме учили да судском већу није дозвољено да тражи доказе кривице која није обухваћена оптужницом, са циљем да на тај начин допринесе погоршању правног положаја оптуженог. Али као што смо управо видели, у предмету Толимир првостепено веће је поступило управо тако. Очигледно, Хашки трибунал делује на основу сопствених правних принципа.

Поред овога, знатно смањење званично утврђеног броја жртава има и других импликација, а не само то што у предметима Младић и Караџић Хашка мећа ослобађа мучне обавезе да измишљају конструкције помоћу којих ће премостити широк јаз између ниже, мање-више доказиве, и прилично веће, пропагандно освештане, цифре жртава. У предмету Толимир, Веће је саслушало исте сведоке и предочени су му скоро исти материјални докази у вези са бројем жртава као и претходним већима, која су констатовала знатно веће цифре, па се ипак определило за цифру која је за трећину мања. Неминовно се поставља питање: којем већу и којој методологији за тумачење доказне грађе би требало да верујемо?

Противуречност закључака хашких већа у погледу укупног броја жртава у Сребреници разоткрива неспособност свих њих, седамнаест година после догађаја, да понуде минимално поуздан прорачун о димензијама људских губитака.



0 КОМЕНТАРА

  1. Занимљиво како овај текст није изазвао никакве реакције српских квазипатриота и њихове муслиманске браће по трговини у рату.

    Одличан текст,али никакве практичне користи од њега,осим недоследног утврђивања броја жртава у Сребреници.

    Елем,сама дефиниција кривичног дела геноцида је толико екстензивна да се и случај Сребренице и много квантитативно мањи (или већи) злочини могу подвести под то КД,не би ли се правдом могло варирати по (политичкој) потреби.О апстракцији правде довољно је рећи да је Готовину осудило 5 од 8 судија Трибунала.

    Код КД геноцида кључни елемент је “геноцидна намера”,постојање тежње да се одређена хомогена група елиминише.Никад ми није било јасно како су је пронашли само код Срба,собзиром да су тежње свих биле више-мање исте.

    Код начина извођења геноцида ситуација је донекле јаснија самим тим што су одређене радње којим се геноцид проводи.То су ситуације од ограничавања рађања до убијања таквих група,али и “стварање таквих животних услова који могу потпуно или деломично уништити” одређену групу.И ту се оставља доста простора за манипулације.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *