Пресуда Готовини: Неправда са другачијим предзнаком

Ликовање над пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка. Пише Небојша Малић То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату" (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како […]

среда, април 20, 2011 / 10:07

Ликовање над пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

Пише Небојша Малић

То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату" (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне.

ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам Међународни трибунал у Хагу, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди".

Проблем је, међутим, што трибунал није легитиман суд. То је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад хоц институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се трибунал узимати „а ла царт", па вољети када осуђује злочине над „својима", а мрзити када осуђује „наше" за злочине против других – иако многи то редовно чине.

ШТА ЈЕ СА ЧЕРМАКОМ

Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде – што је, према дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП – онда не може да буде невин; у томе је и „љепота" конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

Да ли је у Олуји било злочина или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин – то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују". Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату" Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине јер су се „само бранили" (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату – иначе испада да циљ оправдава средства.

АКО ТО НИЈЕ ГЕНОЦИД…

Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати – а може да ради и заснива породицу – бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти – хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата", хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили – баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.  



0 КОМЕНТАРА

  1. феноменално сажето и фокусирано. Додао бих само да суд који ослободи Харадинаја и орића, који плаћа свједоцима да лажно свједоче против Шешеља, нема право да суди било коме. Он је мрља на историји права, на историји свијета. Све похвале за Небојшу, и упозорење на нашу недослиједност. Ако Хаг не ваља, не ваља од почетка до краја

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *