Преминуо генерал Славко Лисица

Генерал Војске Републике Српске Славко Лисица преминуо је данас у 69. години на Војномедицинској академији у Београду, послије краће и тешке болести. Генерал Лисица је био командант Друге оклопне бригаде Војске Републике Српске и командант Оперативне групе Добој. Почетком рата на просторима бивше Југославије учествовао је у борбама у книнској Крајини, а као командант је […]

субота, јун 29, 2013 / 18:56

Генерал Војске Републике Српске Славко Лисица преминуо је данас у 69. години на Војномедицинској академији у Београду, послије краће и тешке болести.

Генерал Лисица је био командант Друге оклопне бригаде Војске Републике Српске и командант Оперативне групе Добој.

Почетком рата на просторима бивше Југославије учествовао је у борбама у книнској Крајини, а као командант је заузео Масленички мост. Након формирања ВРС, пребачен је у тадашњу БиХ.

Један је од кључних учесника у акцији пробијања "Коридора живота", као и у војним акцијама у Модричи, Дервенти и Броду.

У августу 1993. године именован је за команданта Центра војних школа у Бањалуци и на том мјесту остао је годину дана, након чега је пензионисан.

Генерал Лисица објавио је неколико књига о значају борбе српског народа и свом командовању. Мјесто и датум сахране генерала Славка Лисице биће накнадно саопштени.



0 КОМЕНТАРА

  1. Најзначајнија личност,најсветлија тачка прошлог рата,човек који је стекао поштовање како ојађених српских бораца тако и тадашњих противника.То највише говори о величини овог човека.

    Ратовао је против непријатеља и домаћих профитера.Непријатеље је испратио преко Саве без мрље,али је пораз доживео од “наших”,који су га пензионисали у сред рата.

    Вечна захвалност!

    П.С.:Са Масленичког моста,пред уласком у Задар,на вратима Далмације,те 1991.године добио је наредбу од Ратка Младића да се повуче.Зашто?

  2. bigeru budaletino, šta će naša vojska u Zadru kod tvojih ustaša?Da likuješ kao što si likovao za Srpsku Krajinu?
    Derventu i Posavinu ne možeš da preboliš, niti da oprostiš gospodji mami izlete noćne sa srpskim vojnicima po dreventskim picparkovima.

  3. Прдоња,већина нас зна да си на неки начин сјебан у главу,мањи део је сјебан ко и ти,па те подржава…

    Све у свему,Генералов пут кроз Далмацију је био отворен,слична акција преко Славоније би значила апсолутно стављање под контролу главног фактора распада Југославије.Све у свему,рат би се завршио пре него је и почео.Међутим,то није одговарало креаторима рата…како би се стекла онолика богатства да рата није било?

  4. ЋАЛЕ, ДАЈ ЏЕПАРАЦ

    … око Купреса… “Један војник несмотрено скочи са транспортера право на мене. Једва сам се одржао на ногама. Ја му, онако војнички, креснем мајку што не пази како скаче и гдје скаче. Издекламовао сам му и то ко сам и шта сам, све у једном даху. Он се тргну, усправи се и војнички поздрави. Гледа ме право у очи трепће живим младићким очима.
    – Слушај, стари, поче он.
    – Нисам ја стари, прекинем га повишеним тоном, ја сам за тебе пуковник.
    – Добро, господине пуковниче, пошто сте ми опсовали мајку, а ја сам њен син, Ви мени сада дођете као отац. Е, онда ћале – џепарац.
    Спласнула је моја љутња и машио сам се за новчаник. Дао сам му све што се у њему нашло. Отрча он тамо неким својим другарима и све им испрча. Проломио се смијех из кога се само издвајао један глас:
    -Када ће опет да наиђе пуковник да му скочим право на главу и нека ми све опсује, само да добијем оволики џепарац.
    Ја сам псовку платио новчаном казном, али сам са мојим војницима постао ближи. Ето, и “ородили” смо се. Шалу на страну, мени је импоновао тај дух који смо створили у нашим јединицама – међусобно уважавање, поштовање, повјерење”.

    …Скинем чинове и узмем таблицу „СТОП“ од полицајца и све их удаљим од мјеста контроле.
    Наилази шлепер, а ја као полицајац – „СТОП!“.
    Г. Л. – Добар дан.
    В. Ш. – Здраво, стари.
    Г. Л. – Молим документа.
    В. Ш. – Може штека цигарета?
    Г. Л. – Може.
    Узмем и дам свом полицајцу.
    Г. Л. – Молим документа.
    В. Ш. – Шта је вама, стари?
    Г. Л. – Ништа, радим по Закону.
    В. Ш. – Може ли виски?
    Г. Л. – Може.
    Узмем и дам свом полицајцу.
    Г. Л. – Молим документа.
    В. Ш: – Ух!
    Разгорачено ме гледа и види, нешто није у реду.
    В. Ш. – Од када ти стари овде радиш?
    Г. Л. – Радим већ мјесец дана.
    В. Ш. – Нисам те видио.
    Г. Л. – Не знам, ми се овде мијењамо, па је могуће да смо се мимоишли.
    Видим пристиже и нови шлепер па га пожурујем.
    Г. Л. – Молим вас дајте ми документа.
    В. Ш. – Може ли 100 ДМ?
    Г. Л. – Може, може – све код мене може.
    Он новчаник и мени 100 ДМ.
    Г. Л. – Хвала, молим документа.
    В. Ш. – Па шта је вама, да нисте ћакнути?
    Г. Л. – Јесам, довољно и мало више од тога, али ипак ми мораш дати документа.
    Више не гледа у мене већ тамо десно и нешто мрмља.
    Г. Л. – Возач, дајте ми документа.
    В. Ш. – Па шта више хоћете од мене?
    Г. Л. – Ништа, брате, само документа.
    В. Ш. Па зар оно што сам вам дао није доста?
    Г. Л. – Ма хвала ти на даровима, али мораш ми показати документа, можда је овај товар, материјал украден, а ја сам припадник жандармерије и мени је тако наређено.
    В. Ш. – Ма шта наређено, глупост, до сада сам без проблема прошао стотину пута, на пунктовима су прави момци, а откуд ти сад овдје и ту се правиш сад паметан.
    Г. Л. – Ма човјече, рекао сам ти да нисам паметан, већ сам луд, а поштујем Закон.
    В. Ш. – Ј*** те Закон.
    Скинем са рамена аутоматску пушку и оштро му наредим да изађе из кабине, што он сав блијед послуша и стално мрмља:
    В. Ш. – А-у, луђака, а-у луђака.
    Г. Ш. – Кад сам већ луђак, онда пузи испод шлепера.
    В. Ш. – Ма какво пузање, нека пузе они тамо на „линији“, а ово није фронт.
    Г. Л. – Од сада док не промјениш мишљење, за тебе је фронт, и бићеш сретан ако останеш жив. Пошто мислиш да сам луд, то значи да могу да те убијем и да не одговарам.
    Репетирам пушку и наредим да пузи, и он поче да пузи. Одлазим код другог шлепера и понављам радњу.
    Г. Л. – Молим документа.
    В. Ш. 2 – Може ли штека? – каже, може ли вињак?
    Г. Л. – Може.
    Али ипак завршава као им претходник испод шлепера и пузећи.
    За око једног часа мог полицијског рада на пункту заустави сам десетак, што шлепера, што камиона, а да ниједан није имао дозволу за превоз материјала (дрвена грађа, техничка роба разне намјене, намјештај, теписи, да не набрајам).
    Дошао сам до закључка да полиција не штити закон нити га спроводи. Корумпирана је и учествује у материјалном осиромашењу државе и народа…

    Хвала генералу Лисици!

  5. Saučešće prodici.

    Nažalost, u nmnogim svojim javnim istupima, BIO JE OGORČEN NA SADAŠNJU RS I NE BRIGU ZA NJENE KTITORE,
    Sada će opet DEZERTERI I RATNI PROGITERI, DRŽATI ZADNJI GOVOR NA NJEGOVOM ODRU, DA SE ZALEDIŠ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *