Празник човјеку

У поноћ су зазвонила звона, оглашавајући да је данас дан када се слави Васкрсење Христово, суштински, најважнији хришћански празник. Писао и фотографисао: Жељко Свитлица Наш пријатељ из прве приче синоћ није био на црквеној служби. Двадесетшестогодишњи П.О се родио у српској породици, за коју би се могло рећи као и за многе тада, да су […]

недеља, април 24, 2011 / 17:11

У поноћ су зазвонила звона, оглашавајући да је данас дан када се слави Васкрсење Христово, суштински, најважнији хришћански празник.

Писао и фотографисао: Жељко Свитлица

Наш пријатељ из прве приче синоћ није био на црквеној служби.

Двадесетшестогодишњи П.О се родио у српској породици, за коју би се могло рећи као и за многе тада, да су им назори били југословенски. Људи, који до задњег трена нису вјеровали да ће се овдје десити рат.

Рат је произвео то да је П.О сада у Сарајеву. Прије четири године он је одлучио да се крсти у православној цркви, заједно са сестром и са оцем. Одлука је за неке чудна, други би рекли да је то због сарајевског окружења, гдје је потребно идентифковати се са српством у средини гдје га нема.

Проблем свих који за себе мисле да су "правовјерни" је што су слијепи, и што на ствари гледају кроз ускоугаони објектив. Насупорт њихових особина, стоје широкогрудост и отвореност као смисао сваке праве вјере. Јер вјера не може бити слаба и уска. Вјера је јака, бесконачна, или никаква. Они то знају и плаше се.

П.О је у својој двадесеттрећој години, сам, свјесно донио одлуку да се крсти. То је право крштење. Он је, како се то каже, враћен у окриље цркве, самосталном одлуком, без ичијег утицаја, далеко од звоњаве звоника, далеко од тутњаве луксузних свештеничких аутомобила.

Синоћ није био на богослужењу и ријетко иде, али он вјерује.

Животно васкрснуће се десило и једном другом нашем пријатељу.

Б.Ј је човјек чија су дјеца већ била одрасла када је одлучио да се окуша и пјева у црквеном хору. Проблеми, обавезе, живот уопште – производе код људи различите реакције. Многи остану између крајности, стално се брину, трошећи таблете, нагло себи давајући одушак. Б.Ј је одлучио да се промијени, онда када кажу да се човјек не мијења – у позним средњим годинама. Сад сваке недеље пјева у хору, много чита, успут свира и хармонику. У томе свему му је помогла вјера, а вјера помјера планине. Црква и њега рачуна као "враћеног у окриље"

– Све се може промијенити, али Христ остаје непромијењен и спреман је да пријатељски прими свакога ко му се окрене и прихвати благослов и мир – каже овај човјек

Његова, како каже, немирна страст и љубав према музици и пјесми су га опредијелиле да пјева у црквеном хору, а црквено појање испуњава биће посебним миром и то човјека привуче током присиства литургији кад чује хор.

Хришћани цијелог свијета ове, као и прошле године, славе празник истог датума.

Тиме ће аутоматски истог датума славити и неколико других великих празника, пошто њихов датум зависи од Васкрса, Спасовдан 40 дана по Васкрсу и Духове 50 дана по Васкрсу, а заједно су слављене и Цвети, недељу дана раније.

"Христос је и сам васкрнуо не себе ради него да покаже наш пут, и оно што нама предстоји, ради чега и јесмо у овом животу, а то је да смо носиоци и сљедбеници вјечнога, бесмртнога живота", рекао је Патријарх Иринеј у једном од интервјуа српским медијима, у паузи иумеђу питања о (не)доласку папе у Србију.

"Сљедбеници вјечнога живота", у оном обичном свакодневном, васкрсавају на свој начин често.

Зато је Васкрс празник човјеку.



0 КОМЕНТАРА

  1. Текст са душом, свака част Жељко. Људски, разумљиво, без да си подлегао колумнистичко-аналитичким глупостима што је код нас јако често. А да будемо прави аналитичари и колумнисти много ће још воде Врбасом протећи…

Оставите одговор