Прави Валтер је радио за Дражу и бранио Београд!

Прави Валтер, као и онај филмски, организовао је мрежу шпијуна и илегалаца и задавао је велике главобоље окупаторима, показују њемачки документи сачувани у Архиву Београда. Међутим, мајор југословенске краљевске војске Жарко Тодоровић, против кога је Гестапо покренуо највећу контраобавештајну акцију на Балкану, није имао штаб у Сарајеву већ у Београду, а незаслужени заборав дугује писцима […]

недеља, септембар 9, 2012 / 14:26

Прави Валтер, као и онај филмски, организовао је мрежу шпијуна и илегалаца и задавао је велике главобоље окупаторима, показују њемачки документи сачувани у Архиву Београда.

Међутим, мајор југословенске краљевске војске Жарко Тодоровић, против кога је Гестапо покренуо највећу контраобавештајну акцију на Балкану, није имао штаб у Сарајеву већ у Београду, а незаслужени заборав дугује писцима идеолошке историје после Другог светског рата.

Дио Тодоровићевог лика уграђен је у филм “Валтер брани Сарајево” – каже Милослав Самарџић, историчар равногорског покрета који је детаљно проучавао Валтеров досије. – Гестапо је, наиме, заиста убацио међу београдске илегалце једног свог припадника као лажног Валтера, али узалудно. Тодоровић их је вукао за нос све до 1943. када је ухапшен с великим бројем сарадника, захваљујући пре свега дојавама љотићеваца.

Жарко Тодоровић припадао је групи официра која није прихватила капитулацију и са братом Бошком, такође мајором југословенске војске, одмах се прикључио покрету Драже Михаиловића.

– Валтер је постао први командант Команде Београда 17. маја 1941. године – наводи Самарџић. – Илегални рад Команде огледао се у стварању обавештајне службе, слању официра и подофицира на терен, убацивању људи на стратешки значајна места у државним службама и у апарат окупационе власти. Илегалци су сакупљали санитетски материјал, новац за јединице на терену, бавили се пропагандним радом.

По речима нашег саговорника, Валтерова обавештајна служба, која је радио везом слала информације Михаиловићу и Британцима, била је трн у оку окупационим властима. У извештају из августа 1942. Немци наводе 10-15 четничких радио-ћелија и наглашавају да њихов број стално расте.

– До половине 1942. године против београдских илегалаца била је ангажована Недићева Специјална полиција, али је она постизала слабе резултате против праве војне организације – каже Самарџић. – Зато је борбу против четничких илегалаца преузео Гестапо и формирао “Анти ДM (Дража Михаиловић)” одсек, под командом СС капетана Бранта. Првобитни састав од 700 гестаповаца појачан је са још 400 агената, одабраних из фолксдојчерске 7. СС дивизије “Принц Еуген”. Довезли су возило с гониометром које је трагало за четничким радио ћелијама, што је тема искоришћена у серији “Отписани”.
Гестапоу су од највеће користи били љотићевци, а за откривање и пријављивање четничких илегалаца у Београду Димитрије Љотић је ангажовао личног секретара Зорана Вуковића. Међутим, и Валтер је имао своје кртице чак и у самом врху окупационих власти.

У командне структуре Гестапоа у Београду, као СС потпуковник, убацио се тајни агент Интелиџенс сервиса и Михаиловићевог покрета др Иван Попов – каже Самарџић. – Реч је о рођеном брату чувеног енглеског шпијуна Душка Попова, по коме је креиран лик Џејмса Бонда. Немци никада нису открили др Попова, јер није директно контактирао са Интелиџенс сервисом, већ преко четничке обавештајне службе у Београду. Капетан Радомир Милинковић Џек и мајор Бора Ранковић његове информације су прослеђивали Енглезима.

У четничком покрету шифре др Попова биле су “Ескулап”, “Лала” и “Ханс Пол”, а Србију је напустио у августу 1944, авионом са импровизованог аеродрома у Прањанима, са једном групом спасених савезничких пилота. Врстан обавештајац био је капетан Радомир Милинковић Џек, рођен у Америци, који се вратио у Србију као ђак и потом завршио војну академију.

Шпијунажа је била његова велика страст, имао је агенте у свим Недићевим, па чак и немачким установама – каже Самарџић. – Немачки командант у Србији генерал Bader често се у извештајима жалио на изванредну обавештајну службу “Покрета ДM”, како су називали ЈВуО. Један од највећи успеха четничке обавештајне службе био је улазак тајног агента капетана Бојановића у кревет секретарице генерала Бадера. Она је Бојановићу почетком 1943. рекла да се Немци веома плаше савезничког искрцавања на Балкану “због јаке организације Дражине која би много штете нанела и да ће покушати све да је угуше”.

Заљубљена Немица је најавила једну од највећих акција немачке тајне полиције на Балкану, у којој је 17. марта 1943. године ухапшен потпуковник Жарко Тодоровић Валтер са великом групом сарадника.

У истој акцији ухапшено је и осам Тодоровићевих сарадника у Загребу, махом југословенски оријентисаних Хрвата, професора универзитета – каже Самарџић.
Страдало је и много припадника равногорске омладине, у коју је колективно била учлањена омладина Демократске странке.

Ухапшене илегалце Гестапо је сурово мучио, а потом их стрељао или су одвођени у концентрациони логор Маутхаузен. Према извештају који је један од преосталих Валтерових официра Боривоје Месаровић извукао из Гестапоа, до краја августа 1943. године на Јајинцима крај Београда стрељана су 62.184 Србина и 13.862 Јеврејина.

Немци наводе да су “стрељани Срби у огромној већини били припадници или присталице ДM покрета” – каже Самарџић. – Валтера су гестаповци одвели у Загреб да им открије тамошње везе, али он им бежи. Поново га хапсе 9. септембра 1943. и одводе у Маутхаузен, где је преживео старховиту тортуру, али није одао преостале радио ћелије у Београду. После ослобођења постаје пуковник француске армије и службеник у влади Француске. Преминуо је у Паризу, у дубокој старости, после 2000. године.

Тодоровића су ценили и противници

Мајора Тодоровића професионално су ценили и идеолошки противници, о чему сведоче и књиге публицисте Николе Миловановића, који је у СФРЈ важио за стручњака на тему издаје Драже Михаиловића и утицаја страних обавештајних служби у Краљевини Југославији.

Да би проширио своју организацију на целу територију Југославије Дража Михаиловић је још у току 1941. године формирао “Команду северних покрајина” са седиштем у Београду. За њеног команданта именовао је мајора Жарка Тодоровића, који је имао надимак “Валтер”. Као искусни генералштабни официр, који је дуже време радио у обавештајном одељењу Главног генералштаба одржавајући везе са страним војним аташеима, Тодоровић је главну пажњу концентрисао на организовање обавештајне службе у крајевима који су му поверени – забележио је Миловановић.

Миловановић наводи и изјаву генерала Михаиловића о формирању оружаних одреда која је забележена у току истражног поступка 1946. године.

Успоставио сам везу на готово читавој територији Србије. За мене се већ било чуло и многи официри, подофицири и грађанска лица долазили су к мени. Ја сам људима давао задатке да иду на терен и да организују “Југословенску војску у отаџбини”. Многе људе сам враћао и давао им налог да чекају моја наређења, јер организовати војску није било могуће, а нисам имао ни новца за њено финансијско осигурање. Жарко Тодоровић је имао моје пуномоћје, којим сам га именовао за команданта Београда, још у мају 1941. године и овластио га да формира свој штаб. Поред тога, добио је и задатак да ради у Хрватској. Додајем да је, сем Дангића, у Босну отишао и мајор Бошко Тодоровић – рекао је Дража Михаиловић.

Илегална Команда Београда коју је утемељио Валтер није нестала после његовог хапшења. Међутим, од савезничког искрцавања на Балкану се одустало, што је срушило Михаиловићеву стратегију, а Черчил је изабрао Тита за свог фаворита.

Отписани равногорци

Комунисти су потпуковника Жарка Тодоровића под лажним оптужбама прогласили за ратног злочинца, наглашава Самарџић. – То им није сметало да делове његове биографије и доживљаја илегалаца равногораца искористе за снимање филма “Валтер брани Сарјево” и серије “Отписани”. Наравно, приказујући главне јунаке као комунисте, што је потпуно фалсификовање историјских догађаја.

Илегалци

Бројно стање илегалне Команде Београда после хапшења Валтера било је 5.119 илегалаца, од којих је 3.500 имало скривено оружје, наводи Милослав Самарџић. – Београдски илегалци су располагали и са 80 возила и четири радио-ћелије. Команда Београда је сматрала да су тих 3.500 људи сигурни за акцију у прва 24 сата. Али, пошто је Дража одустао од напада на Београд, у рану јесен 1944. године, београдски корпуси нису ступили у оружану акцију. 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *