dysko

Правда за Кенгура!!!

Свако ко ме једном срео у возу, зна да ме од самоубилачко-чанколизачких “другосрбијанаца” више могу нервирати само они, од којих ови први тобож бране васколику Србадију. Ма, шта да се лажемо, то је мртва трка. Ово пишем због пријатеља, који су сматрали да су вијести о хулиганизму у Београду нешто, о чему и ја морам […]

четвртак, октобар 1, 2009 / 20:30

Свако ко ме једном срео у возу, зна да ме од самоубилачко-чанколизачких “другосрбијанаца” више могу нервирати само они, од којих ови први тобож бране васколику Србадију. Ма, шта да се лажемо, то је мртва трка.

Ово пишем због пријатеља, који су сматрали да су вијести о хулиганизму у Београду нешто, о чему и ја морам заузети став. Ваљда да у забуну не доводи мој посљедњи наслов: Република Српска или Геј Парада?

На мене је највећи утисак јуче ипак оставила изјава премијера Додика на државној телевизији, када је питањем: "Који је данас дан?", успио збунити чак и тако сусретљиво настројену новинарку. Није успјела суздржати искрен смијех, и рекла је: сриједа.

Е, па данас је четвртак. И ја пишем о полуљудима који имају изузетан порив да наруше тјелесни интегритет друге особе батинањем, сакривајући се притом иза којекаквих идеала. О Додоу ћемо можда када просвјећени колонизатор Робинзон Крусо, одлучи да између домородаца изабере и неког Петка.

Кренуло је са најавом истополне поворке поноса у Београду, а завршило са убиством несрећног Бриса Татона. Посебно ме у том накоту насилника нервирају они, који када на дневни ред дође нека банална тема као "сексуално образовање у школама", почну да наричу о "моштима наших светих предака". Ја, напримјер, могу имати став да држава која има четврту најстарију популацију на свијету, не би баш требала претјерано пропагирати алтернативне методе породичног живота. Оно што, пак, морам имати као став, јесте сљедеће:

Да ли Србија законски осигурава равноправност особа по свим, па и сексуалним опредјељењима? Осигурава. И ту нема више приче! Да је само један грађанин имао толико жарку жељу да изведе перформанс у којем ће носити натпис: "Ја имам сексуалне односе са мушкарцем/женом", и то тако обилно најавио у свим могућим медијима, држава га је, зарад демонстрације своје правичности и моћи, морала утрпати у импровизовани папамобил са тераријумом од плексигласа отпорног на метке, и триумфално провести улицом Краља Милана. Па и пјешачком зоном Кнез Михаилове ако треба.

Владајућа каста то није учинила, без обзира што је на власт дошла уз свесрдну помоћ "другосрбијанаца". Изјављивали су како "они не дијеле сексуална опредјељења тих људи, али…". Нема али. О томе шта значи и како провести то "али", требало је расправљати када се законски формулисало право суграђана. Сада је на њима да тај закон поштују, без обзира на све.

Други злочин (ваљда ће поосуђивати оне који су јавно пријетили насиљем), у спрези је са овим првим, јер је моторна снага пријетње у оба случаја навијачки неум. Не треба трошити ријечи на згражање над менталним склопом људи, који због судбине лопте под знојавим копачкама ногометних гладијатора, могу доћи на идеју да покушају угурати полицајцу упаљену бенгалку у уста. И још послије тога направе кампању: Правда за Уроша, на чијој уочљивости би им могле позавидити многе маркетиншке агенције.

Таквих људи има од Колосеума у старом Риму, па наовамо. И биће их. Не чуди ваљда што владајући слојеви немјерљиво веће бројке улажу у "омладину и спорт", него у "науку и културу"? Хљеба и игара је стратегија којој засад нема видљивије алтернативе. То, наравно, постаје проблем и властима, када осим хљеба и игара, грађанство затражи и крви.

Значи ли вам ишта име Александра Радовића? То је седамнаестогодишњи момак, који је погинуо тако што су 30. октобра 1999. навијачи Партизана испалили сигналну ракету на сјевер стадиона и погодили га у прса. Ко је Душан Пенић? Дечко претучен на смрт испред кладионице, зато што је носио дрес Црвене звезде. Хоћете још? Брис Татон је само још једна бројка, у статистици која каже да је од новембра 1997. до истог мјесеца 2007., у Србији убијено девет људи у навијачким обрачунима.

Аман, људи, они то раде! Није им битно да ли је неко Србин, Француз, педер, лезбејка, металац, панкер, орнитолог… Битно им је да буде другачији од њих, па да ту чињеницу искористе да га умлате. Ја добро памтим одушевљење функционалношћу мојих дугих ногу, у вријеме када сам бјежао од оних који су прије рата у групама сачекивали и пребијали "чупавце". (Да, да, и ја сам некада носио дугу косу.)

А ево и једна епизода из рата. Заустављају такви ретарди два момка у Бањој Луци и питају их како се зову. Они одговарају српским именима, на шта им силеџије траже лична документа. Онда се онај хулиго-полицајац који држи документе, обраћа оном који води записник. "Стварно су Срби", каже он. Затим та национално освијештена громада, долази до ингениозног закључка: "Нема везе чупавци сте". Момци су завршили на хирургији.

Зато ми се посебно гаде они страним парама подгојени невладинићи, који ову, као и сваку другу прилику, користе како би блатили своју земљу и измишљали "фашизам" међу Србима. Лијепити такву етикету на читав један народ, који је у оба свјетска рата изгубио сваког трећег припадника, оставио кости по концентрационим логорима типа Јасеновац, или до 1944. једини у региону озбиљно ратовао против Трећег рајха, напросто је морбидно. Као што су морбидни и ти маргинални типови, који заступају такве идеологије у нацији, коју је родоначелник нацизма (и не само он, као што смо видјели у посљедњем рату) означио као "нижу расу".

Против таквих се читав Београд дигао, када су скинхеди убили дјечака у (гле ироније) Београдској улици, само зато што је био тамнопут. Читав Београд се надигао и сада, да она љубав између Француза и Срба из Првог свјетског рата, не буде капитализована само у историјској епизоди од 1999. године.

Значи ли то да зато што ја више не носим дугу косу, морам ићи у исти кош са овима који сматрају да треба убијати браћу Цигане? Значи ли то да само због тога што и којекакви социјално неадаптирани типови у свом програму, осим убијања других раса, нација, сексуално, политички или спортски опредјељених; такође користе ћирилицу и мрсомуде о "србству", могу да се изједначе самном или српским државним творевинама?

Ако је неко од таквих у Фронталу видио полигон за себе, грдно су се зајебали.

Као и ове неоргиналне и полтронске преливоде, које за страни новац просвећују српство и објашњавају му како је геноцидно, фашистоидно и клеронационалистично. Ти од којих нас бране, таман су толико бројни и посвећени својим идеалима, колико и они сами. Њихов однос је школски примјер симбиозе. Једни без других не могу опстати!

Зато ја захтјевам правду и за Кенгура! Не зато што сањам да ћу кад порастем бити он, већ јер ми се чини да уз овако спиновање јавног мнења, и одвлачење пажње од правих проблема у којима се налазимо, као народ баш подсјећамо на тоболчаре. Негдје смо у еволуцији прескочили материцу, па у идеолошкој матрици и односима са матицом, полагано изумиремо од руку клерофашиста, којима није жао да одвајају довољно новца за богаћење наших невладинића.

О коријенима хулиганске пошасти у Београду, те начинима како да се она ријеши, можемо продискутовати други пут. Можда баш онда, кад просвећени св. Валентин (познатији као Инцко) именује свог омиљеног Петка.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *