Повратак кући: И умјетника, и публике

Премијера комада Повратак, Харолда Пинтера, у Народном позоришту Републике Српске, 03.11.2009. године, донијела је са собом неколико новина и једну спознају. Новине су љепши дио онога што се може изрећи, дочим је спознаја прилично натуралистична, горка и тешка. Таман колико и представа о којој говоримо. Пише: Дани(ј)ел Симић Редитељ ове представе је Никола Пејаковић. Једина […]

недеља, новембар 8, 2009 / 19:24

Премијера комада Повратак, Харолда Пинтера, у Народном позоришту Републике Српске, 03.11.2009. године, донијела је са собом неколико новина и једну спознају. Новине су љепши дио онога што се може изрећи, дочим је спознаја прилично натуралистична, горка и тешка. Таман колико и представа о којој говоримо.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Редитељ ове представе је Никола Пејаковић. Једина личност која у неком сценском мејнстриму има општепознато име, а да је за своје пребивалиште изабрала Бању Луку. У Србији ако му сви не знају име, а онда им је његов лик без сумње урезан у колективно несвјесно. То је само по себи довољан разлог за задовољство шире бањолучке културне сцене, поред особина и каквоће коју је Пејаковић дао драмском дјелу Харолда Пинтера.

У питању је једна тешка драма (читај: комедија) о дисфункционалној породици састављеној од петорице браће, у којој се непрестано осјећа потреба за изгубљеним ослонцем у родитељским фигурама. Њу сурогатно и условно преузимају неки од ликова, односно браће, при чему сам писац инсистира на томе да лик Столета, неадекватно ускаче на позицију мајке.

Писац је у овом случају такође врло условна титула, пошто је Пејаковић извршио толико интервенција у дјелу, да се у предметном случају без икакве задршке може говорити о коауторском печату, пошто је ово далеко од нечега што се може завести под "читање", "интерпретацију", "виђење" или шта год. Почев од тога да оригиналу постоји шест ликова, а у преради седам, преко премјештања радње из Сјеверног Лондона у Бању Луку, до самих ликова који су код нас сви браћа, а код Пинтера су у питању два брата и три сина једног од њих. Чин адаптације радње за збивање у главном граду Републике Српске, указује на двије ствари.

Под један на изузетно потребну и оправдану естрадну интелигенцију редитеља, која је условила далеко већи степен занимљивости и комуникативности представе са домаћом публиком. Други пол је далеко битнији, а односи се на то да је тим потезом, опет рачунајући на домаћу публику, Пејаковић сачувао основну поруку и атмосферу комада. Нобеловац Пинтер, један од најутицајнијих драмских писаца у енглеској драми након Другог свјетског рата, на овај начин је добио адекватан омаж пред годишњицу његове смрти,која ће се збити 24. децембра ове године.

Основно озрачје дјела би свакако изостало у локалним условима, гдје англосаксонска имена и топоними буде априоран обрис гламурозног, богатог, узвишеног и недостижног. У предметној породици нема ништа привлачно, те замјењујући име Макс са Столе, Сем са Саво, или Рут са Гордана; Пејаковић постиже ефекат да нико из публике, по било којој равни, не завиди или прижељкује њихове "фенси" лондонске животе. Нити би им таква увријежена концепција уопште могла пасти на памет.

Тако Мек Грегор, велики Столетов пријатељ и узор, којег стално зазива у причама о својој славној прошлости; конвертован у Лемија који је живио "у Анте Јакића, тамо кад се скрене према музичкој", даје више него успјелу мотивацију ликова, свођењем на хуманоидне појаве какве смо сви срели у својој средини. Тим настраност овакве породице улази у фокус, а публика се усмјерава на праћење радње и глуме.

Имамо ми своје звијезде, само их треба поставити на небо

Добивамо представу чије сцене су дуготрајне, визуелно монотоне, без измјене сенографије; али семантички и дијалошки врло живе, напете и брзе; до нивоа у којем велико оптерећење и одговорност лежи на изведби самих глумаца. Захваљујући томе, они који су у позориште дошли из мотива који превазилазе жељу "да виде и буду виђени", односно они који не чекају псовку да би се исмијали наглас у мраку; посредством овог комада могу одморити очи на мјестимично натпросјечно одглумљеним сценама. Могу и уочити да је Бања Лука ипак успјела да створи квалитетне глумачке ентитете, који би без икакве задршке могли играти на позорницама регионалних позоришних центара. Искрени да будемо, у много развијенијим културним срединама, постоји велики број кандидата које би наши глумци могли замијенити, на опште задовољство писаца, редитеља и публике.

Слободан Перишић, Љубиша Савановић, Бранко Јанковић и Горан Јокић, у овој представи носе ликове који су им допустили да прикажу свој стандардни квалитет. Жељко Стјепановић се појављује као носилац динамике, те извјестан дијалошки цемент представе; а призори глуме Николине Ђорђевић остављају нас у гњеву праведничком.

Он долази при помисли да захваљујући непостојању културне политике, односно незаинтересованости домаће политичке, продуцентске и сваке друге лобистичке елите из умјетничке равни, Николини на правди Бога није припала главна женска улога у филму Св. Георгије убива аждаху.

Тако, обзиром на новац који је РС уложила у то остварење (без обзира да ли је преговора о томе било или није), то остаје као велики гријех и испуштена прилика, да се на једном продукцијски и драматуршки одговарајућем полигону, аудиовизуелно забиљежи за будуће генерације све оно у шта је Николина Ђорђевић стасала, односно шта у овом тренутку представља као глумица. Зато ће се неки и даље питати "шта је то умјетнички квалитет и потенцијал, који посједује РС".

Откровење ове представе у глумачком смислу, свакако је Александар Бланић. Од представе Дивље месо, колико писац ових редова прати његов рад, изашао је из инкарнације изванредног тумача споредних улога. У овом случају, подјелом у којој га је запао лик Лазе, крајње агресивног и малигног локалног криминалца, показао је да спада у ону врсту глумаца способних да тумачи све улоге, ма колико то на први поглед дјеловало необећавајуће. Сама чињеница да је већином до сада фасовао улоге бенигних сајдкика, баца на исте свјетло какво обично сине након митарења ружног пачета. У перспективи, за сцене тумачења мање социјално сажаљивих, опасних момака, требао би размислити о повећању тјелесне масе.

Не треба занемарити ни продукцијски смислен приступ попуњавању репертоара, будући да сценографија и костимографија, која изванредно обавља своју фукнцију у иманентној логици самог комада; дефинитивно не достиже улагање са четири знаменке. Но, баш тај продукцијски дио нас и доводи до, на почетку најављене, спознаје. Која и није баш тако шећерна.

За кога глумци да играју?

Крајње је вријеме да се покрене озбиљна општедруштвена кампања за образовање и изградњу позоришне (а и сваке друге) публике, јер национални театар и преостала два позоришта у Бањој Луци, почињу да грцају под константним теретом "образовне институције". Поготово када се на то дода и неопходност самоодрживости и служења заједници. Радило се много, и ми дефинитивно имамо позоришну сцену, која је једина комплетна и репрезентативна умјетничка сцена из Бање Луке и РС. Популистичких и комерцијалних представа има, и треба их бити, те није проблем у публици која ће увијек постојати и бити привучена њима.

Проблем представља немогућност надградње домаћег умјетничког потенцијала, у условима тако ниског прага (за забављање) код домаће публике. Њу у поменутој представи највише разгали квазинародњачка тачка ретардираног лика Браце, који је изводи за добродошлицу снахи Гордани. То такође није проблем само по себи, али нијесмо имали ни један аплауз, након изврсно одглумљене сцене са мисаоним или трагичким карактером. А таквих је у овој представи било и више него довољно, да то уочи и најоматувјелија баба у посједу два длана.

Појава да се добар дио сале цијепа од смијеха на призор употребе маказа, у линијској матрици Каин-Авељ, доводи нас и до основне замјерке редитељском и глумачком дијелу посла у овом остварењу. Без обзира што се у оригиналу Сем закоцене и падне на под при обзнани реалности о нивоу Лемијевог пријатељства према Столету, уколико код Пејаковића представа добија далеко хипотетички суженији крај, односно насилан карактер, те јасн(иј)у опозицију Тадијиног (Тедијевог) лика; требало је водити рачуна о прекретници која је на такав начин донесена.

Уколико се школски држало до економско-семантичке законитости, да уколико на почетку дјела имамо ексер, на крају се главни лик мора објесити о њега, онда је сам тај насилни чин мртве природе са маказама, морао получити и транседенцију радње на нови степен. Без обзира што је атмосфера у породици тако измјештена да се тешко може звати породицом, те је и тешко изнаћи шта би то било још настраније и помјереније (а нагло унормаљивање не долази у обзир), ипак прекретница таквог степена носи промјену у емотивним и социјалним односима. Нажалост, она се није могла уочити ни у појединачној глуми ликова, нити у уопште измјењеној динамици радње. Било путем самог тумачења ликова, било путем спољних ефеката као што је свјетло, музика, или значајнија визуелна измјена, дјеловањем на статичну сценографију.

Доведите гимназијалце на премијеру

Мој утисак је да је то све због публике. Због опште културне јавности која је крајње задовољна просјечношћу, те исту сваки пут (и без замјерке) високо вреднује. Тако и они квалитетни појединци, односно креативни потенцијал који имају, постају умртвљени немотивацијом, која неминовно мора усмјерити у здраворазумску љеност. Тај талас запљускује искључиво до линије тако друштвено исцртаног стандарда, чији прелазак не бива чак ни примјећен, а камо ли достојно вреднован и награђен.

Чему онда и помијерати границе?

Ова представа никако није просјечна, те тешко да сам одавно одгледао нешто са мање коначног незадовољства, и више ужитка у реалном времену. Ту спада и одабир текста, његова поставка и глума. Цјелисходнији увод у представљено, непрестано је кварила бучна реакција публике на сцене које нијесу смјешне, те њене крајње поремећене нишанске справе у усмјерењу на оно што је битно. На нашу општу несрећу, у питању није била образовно-социјална акција у којој се чета гимназијалаца доведе да проборави заједно у мраку, уз поцикивање, комешање и саморекламу довикивањем; него нешто што би се требало називати "премијерном публиком".

Највећа трагедија би била да наша успјешно подмлађена глумачка репрезентација почне, полако али неминовно, отклизавати искључиво у правцу водвиља. Зато апелујем на све оне који у позоришту сједе чекајући доживљај катарзе, да у уторак, 10.11.2009. године, дођу у национални театар и докажу или оповргну да у Бањој Луци постоји публика, која глумцима допушта, односно од њих тражи, да одиграју и онај први саставак сложенице по имену трагикомедија. Можда то некад и дочекамо, уз крунидбу домаћих звијезда и почаст коју требају да осјете инострани лауреати у "Кочићевом вијенцу".
Тамо, кад се скрене према музичкој.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *