Поводом јубилеја приједорског позоришта: Дјелидба Скендера Куленовића

Текст који је својевремено разгњевио тадашње политичко руководство и који је дан-данас (на жалост) веома актуелан. Пише Синиша Тешановић Након 2. Свјетског рата, "три јарана, три приче, три страна језика", не јењавају, већ тек привидни мир; прикривају дјелидбом. Својеврсна помоћ која треба стићи за порушена села, за порушене морале и начела; ствара само још већи […]

субота, септембар 22, 2012 / 12:12

Текст који је својевремено разгњевио тадашње политичко руководство и који је дан-данас (на жалост) веома актуелан.

Пише Синиша Тешановић

Након 2. Свјетског рата, "три јарана, три приче, три страна језика", не јењавају, већ тек привидни мир; прикривају дјелидбом. Својеврсна помоћ која треба стићи за порушена села, за порушене морале и начела; ствара само још већи јаз и нетрпељивост међу рањеним "вуковима". Кад већ помињем ове наизглед питоме животиње, морам рећи добру стару – човјек је човјеку вук.

Редитељски потпис је само мало измијењен. Човјек је човјеку нож. Од самог уласка у салу, тешко је не примјетити многобројне ножеве који украшавају штокове Туфкове кафане. Самим тим поступком, редитељ на свој начин помало одаје опасност која ће доћи. Која вреба у кругу. Не на сваком ћошку, како се то обично каже; већ у кругу и то црвеном, крвавом, људском. Редитељ је врло вјешто поставио то "црвенило" на средину сцене и као врсни занатлија користи кружну драматургију, за своју режију и за оно што је хтио рећи, а рекао је много.

Осим главног, оригиналног текста којег се држао и гдје је примјењена добра адаптација и штрих; представу отварају стихови "Стојанке мајке Кнежопољке". Ни већ поменути штрих ни ови стихови нимало не ремете Скендерову идеју, већ напротив. Мајка тепа, успављује, гласом милује то новорођенче, односно новорођенчад у колијевци живота, у колијевци Балкана. Данашњи модерни изрази, нпр. "морбидно" је нешто што би се могло везати за овакав поступак. Мада, не бих стао само на томе. Додао бих и везати и увезати, јер таква нам је судбина, такви смо једни према другима, тако се опходимо и према себи.

Жена (Стојанка мајка) није родила синове Срђана, Мрђана, Млађена. Родила је ножеве, неког ко ће бости, убити и бити убијен; јер, ко се ножа (мача) лати и од ножа погиба. Лик "Жене" редитељ користи и као проток времена. Међутим, тај лик не служи редитељу само за то. На сваком протоку времена, Жена тражи синове. Најприје га тражи у виду Туфке (муслиман), те Тривуна (Србин) и напослијетку у Анти (Хрват).

Козара је рађала исту крв, исти језик, исте људе; али као што и сам наслов каже, негдје су се рођењем или касније – издијелили. Осим по вјери и нацији, дијелимо се и на газде и на слуге. Тривуну Срдићу, слуга је Стеван Гак, Зећираги је слуга Суљо Сејдић; Анти је слуга Јозо. А Ефендија је неко ко само додаје уље на ватру, а Помоћна сила исту ту ватру само потпирује.

Попут писца, тако и редитељ кроји тај лик на начин да представник вјере (поп или хоџа, небитно је) бива заштићен од свих, што му његова позиција омогућава; али, да он може бити тај црв који квари здраво дрво. Што на крају и бива тако. Газде имају слуге да им заврте памет и да их хушкају против других газда, других вјера и нација. Сјајна метафора писца коју је редитељ достојно пренио на сцену, је и овде врло јасна. Вође (држава) су се увијек држале заједно, чували су свој капитал, чували своје муштерије. Народ је ту који ће се свађати, ратовати, гинути. Народ је слуга. Тек кад се открије права истина, кад народ (слуге) открије да је преварен, изманипулисан и неправедно задојен мржњом; диже се на куке и мутике. На нож. Плес смрти има своју крваву кулминацију. Гину и газде, гину и слуге.

Ансамбл представе је стоички и врло добро изњео овај драмски комад. Тешко је некога посебно издвајати у сјајном тиму појединаца. Гостујући глумци Александар Стојковић и Горан Јокић из НПРС-е су се прилично одомаћили у Приједорском позоришту, те им сама њихова појава, име и знање још више служи на част. Свака улога коју одиграју се издваја по некој својој посебној ноти. Додао бих само да она разиграност и комичност која је усађена у сваку тачку бића – Александра Стојковића; ни овај пут није мањкала. Мада, у оваквом траги-комичном комаду, је сјајно дозирана. Слободан Ћустић, се још једном везује уз име овог ансамбла, те својом величином само још више придоноси квалитету колективне глумачке игре.

Изузетна епизода Желимира Ривића. Једно од његових засигурно најбољих глумачких остварења још од представе "На чијој страни". Врло сталожено, без наглих искакања из лика, те прецизна игра, за сваку похвалу. Најсимпатичнији лик у представи је засигурно Јозо Ивичић, ког тумачи Деан Батоз. Као добри војник Швејк, Квазимодо, Звијер, својеврсна громада, попут Панде; мами смијех и плијени дјечачком игром, те осваја и симпатије код публике.

Синиша Вучичевић, глумац који сваком својом новом улогом све више расте, постаје све бољи и бољи. Његова боја гласа и чврст карактер се одлично уклопило и стопило у лику Стевана Гака. Важна епизода коју је овај млади глумац вјешто искористио. Већ бардови Приједорског позоришта, Раде Ступар, Раденко Билбија и Дарко Цвијетић су занатски одиграли своје роле. Без неке претјерано истанчане глумачке креације, али, довољно добро да употпуне комплетну причу и замисао писца и редитеља. Тешко је једино не поменути евидентну импровизацију коју често виђамо код Цвијетића. Он то врло паметно, лукаво и вјешто усађује у своју креацију.

Једину женску улогу у овој представи је оваплотила Мирела Предојевић. И поред те чињенице, не може се и не смије рећи да је памтљива само због тога. Помало брехтовски идиграно, Мирела показује своје умијеће и даје завршни тон представи.

Издвојио бих још костимографију, сценографију и графички дизајн. Спој старог и новог, прошлих и садашњих времена, оног рата и овог рата је врло упечатљив у раду Јелене Видовић. Владимир Вања Влачина је "кривац" који нас од самог почетка увлачи у "Дјелидбу".

Од афише коју добијамо на порти, па у наставку, кад уђемо у салу; сваки детаљ одише темом и идејом писца. Засигурно један од најбољих и
најтачнијих његових радова. Писац, а и редитељ опомињу на дијељење које не престаје ни дан-данас. Прошло је довољно времена од завршетка и последњег рата на овим просторима, а ми се још увијек дијелимо. Дијелимо се по вјери, језику, нацији. Дијелимо се и по страначким партијама. Једино се не дијелимо по колачу ког сви желимо, цијелог и неначетог; а ког има за све или би тако требало да буде.

Једино се не дијелимо по крви. Она је иста.

Црвена.

Проливена.

Угушена.

 



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *