Енсар Згодић

Поуке муслиманских резолуција из 1941. године

Хрватски националисти и Запад два су пута насамарили Муслимане, увлачећи их у злочине и сукоб са Србима, онда их остављајући истима на немилост. Остале су ненаучене лекције из прошлости, када су Муслимани-Бошњаци, једном у Другом свјетском, а други пут у рату из деведесетих година прошлог вијека, наивно насјели на пропаганду хрватског национализма и западних сила, […]

уторак, мај 5, 2015 / 06:50

Хрватски националисти и Запад два су пута насамарили Муслимане, увлачећи их у злочине и сукоб са Србима, онда их остављајући истима на немилост.

Остале су ненаучене лекције из прошлости, када су Муслимани-Бошњаци, једном у Другом свјетском, а други пут у рату из деведесетих година прошлог вијека, наивно насјели на пропаганду хрватског национализма и западних сила, да се по сваку цијену окрену и заваде са Србима, којима су онда остављани у немилост, као дивљач у сезони лова и одстрела.

Навршава се 74 године од доношења муслиманских резолуција 1941. године, у августу, септембру и октобру 1941. године, када су муслимански прваци, вјерска лица, трговци, земљопосједници, судије, државни службеници, те бројна хуманитарна и културна муслиманска удружења, у Сарајеву, Бањој Луци, Мостару, Тузли, Бијељини, Зеници, Требињу и Приједору, дигли глас против усташког терора над Србима и Јеврејима, те злочина усташких провокатора који су под фесовима, глумећи муслимане, вршили злочине над Србима, покушавајући да изазову српску освету над муслиманима, што им је и успјело, с обзиром да су четници заиста вршили страшне злочине над Бошњацима-муслиманима широм БиХ.

Медвјеђе услуге Павелића и НДХ

У тексту Сарајевске резолуције, констатује се да власт Независне Државе Хрватске смишљено уноси раздор између муслимана и православних Срба тиме што се, на основу учешћа појединих муслимана у усташким злочинима, за злочине усташа окривљују муслимани како би се изазвала српска одмазда према муслиманима.

– Што је још најгоре, подузимају се и подузимани су од појединих власти такви потези који само више изазивају оштре реакције побуњеника, па је на тај начин бједно и незаштићено становништво још више недужно изложено страдањима. Све ово подрмава свако увјерење у безбједност и даје повода да се на темељу самог тока чињеница, ствара у широким слојевима увјерење да је ово систем који се смишљено проводи.

Многи католици, свјесно, за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и представљају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних – стоји у Сарајевској резолуцији.

У реферату др-а Мухамеда Хаџијахића из 1971. године наводи се да се зачетком свих муслиманских резолуција 1941. године, а прије свега сарајевске, може сматрати скупштински закључак организације илмије (свештенства) 14. авуста 1941. године.

Сарајевска резолуција: 97 праведника

Доношењу Сарајевске резолуције, 12. октобра 1941. године, наводи Хаџијахић, претходило је више сједница главног одбора друштва ‘ЕИ Хидаје’, затим двије конференције муслиманских друштава и јавних радника.

Након што је текст резолуције потписало око 97 потписника, резолуција је званично достављена министру др-у Јоси Думанџичу, који је настојао, по Павелићевим директивама, да пријетњама и застрашивањима приволи потписнике да опозову потписе, али му то ни у једном случају није успјело.

То јасно указује да је међу угледним муслиманским становништвом постојала опозиција злочину над Србима, која је против тога и институционално устала у облику поднеска резолуције државној творевини као што је Независна Држава Хрватска која је имала расне законе који су посебно третирали Србе и Јевреје.

Зашто се овакве чињенице, једнако као ставови и дјеловање личности као што су Осман Ђикић или Мехмед Селимовић, испуштају у школским програмима и у Федерацији БиХ и у Републици Српској? Зашто, када су управо оне једини начин да се јасно сагледа крајње непотребно и обострано штетно зло међусобног покоља између муслимана и православних.

97 праведника који су стали иза својих потписа против политике смрти НДХ над православним Србима, спасли су част Муслимана-Бошњака у Другом свјетском рату и камен су темељац на којем треба да се гради механизам за спречавање било каквог новог сукоба за рачун неког трећег.

Након сарајевске, услиједило је доношење резолуција у Мостару, Бањој Луци, Бијељини, Приједору; у којима се бошњачко-муслимански прваци оштро супротстављају терору над Србима и Јеврејима, одвођењу и ликвидацији читавих породица, насиљу над женама, дјецом и старцима као и пљачкању њихове имовине.

Бањолучка резолуција: Ми балије

У Бањолучкој резолуцији се, на примјер, наводи да Муслимане испуњава нарочитим негодовањем, чињеница што су одређени елементи увукли у противсрпску акцију, у коју се укључио „и дио муслиманског олоша, што ми жалимо и осуђујемо“’.

„Ми знамо доста примјера где су усташе приступиле клању хришћана под фесовима на глави. То је било у Босанском Новом гдје су четири колоне усташа дошли с фесовима, удружили се с муслиманским олошем и извршили клање хришћана у масама. Исто се десило и у Босанској Костајници, гдје је на исти начин и за један дан поклано 826 хришћана. И у Кулен Вакуфу се то исто радило и ту се нарочито истакао Мирослав Матијевић, усташа из Врточа. Ту је поклано око 950 хришћана, што је дало повода за освету четника од 6. септембра, када је Кулен Вакуф запаљен и гдје је платило главом хиљаду и 365 муслимана, људи, жена и дјеце. Ми знамо случајеве где су неке усташе католици ударили на хришћане с повицима: ‘Удри, Мујо, држи Хасо, не дај тамо Мехо’, и слично. Ми знамо и таквих случајева, где се шаптало хришћанима, како их убијамо и кољемо ми балије, да их тако истријебимо. Да смо ми хтјели тријебити и превјеравати Србе и друге, могли смо то да чинимо прије неколико стотина година, када смо имали више власти него данас и када се такав поступак могао лакше правдати него данас.“ – наводи се у Бањолучкој декларацији.

Готово идентично и у свим другим декларацијама првака и виђенијих људи Бошњака-муслимана, 1941. године, које је Павелићев повереник за Дринску бановину Хакија Хаџић, у једном свом памфлету од 15. фебруара 1942, резолуције означио као „’декларације против државе Хрватске и против усташког покрета“.

Тако су се муслимани нашли између лажне бриге и поштовања од стране нацистичког сателита – НДХ, као према ‘хрватском цвијећу’, њеног игнорисања и запостављања са једне, и четничких освета за злочине које су чинили усташки провокатори и ‘муслимански олош’ са друге стране.

Муслиманске декларације представљају доказ да је код муслимана преовладала грађанска и национална свијест те сазнање да их је НДХ насамарила и довела на сам руб уништења, посебно у крајевима под италијанском окупацијом, где су несметано оперисале четничке јединице.

Између двије ватре

У књизи Теуфика Хоџића – „Црни Мујо“, о муслиманским антифашистима, партизанима и организаторима устанка у рогатичком крају, међу којима посебно мјесто заузима његов отац Мујо Хоџић Црни, каже се да је за опстанак НДХ, као сателитске квази-државе, покушај да се Муслимани прикажу као природни савезници, био управо пресудан.

– Због тога је за њих, иоле масовније учешће Муслимана у устаничким редовима, представљало злоћудни тумор, који је, по сваку цијену, требало одстранити. За дио српског етничког корпуса, који се тих дана повео за националистичким паролама, појава Муслимана у устаничким формацијама такође је била неприхватљива. Проценат таквих на запуштеном рогатичком простору је нажалост био застрашујуће висок. Дакле, појава Муслимана међу Србима, устаницима, била је скоро незамислива – наводи се у књизи.

На једном мјесту описује свиреп усташки злочин у једном српском селу, којег су усташе жељеле да припишу муслиманима, и на њих навуку гнијев Срба, као и отимање више десетина угледних Срба из Рогатице, којима се послије губи сваки траг, а што је починила једна сатнија доведена из Чапљине, састављена углавном од Хрвата, међу којима је смишљено убачено неколико муслимана, како би се злочин управо њима приписао.

Јефтином пропагандом усташких власти према Муслиманима, као расно најчишћем делу хрватског народа, уз помоћ пропаганде јерусалимског, нацистичког муфтије, окупационе власти, жељеле су пошто-пото да муслимански дио становништва окрене против Срба, иако су ова два народа и тада, и касније живјела заједно, врло измијешана по градовима и селима, а на почетку аустро-угарске окупације, ратовала на истој страни и били на маргинама унутар доминантно католичке царевине која је форсирала католички фактор у земљи.

Од приклањања усташким властима, Муслимани су имали само проблеме и велика страдања. Усташка пропаганда успјела је да на муслимане навуче српску освету, што опет није никакво оправдање за четничке злочине над муслиманским живљем, а све у циљу да их тако судбоносно веже за себе, без алтернативе.

Деведесете: Иста мета, исто одстојање

И на почетку деведесетих, када су пропагандисти на предизборним скуповима почели да везују муслиманске, односно заставе СДА за хрватске бајраке, било је јасно да се спроводи мање-више иста пропаганда, окретања муслимана против православних Срба, форсирајући тобоже природно партнерство са Хрватима, што је опет на српској страни вратило нека негативна сјећања из Другог свјетског рата.

Хрватски националисти из деведесетих, на челу са Туђманом, за кога упућени теоретичари тврде да га је још шездесетих година прошлог вијека врбовала Њемачка обавештајна служба (БНД), а које је здушно, обавештајно контролисала, и војно помагала Њемачка, те им пружала логистику и уточиште деценијама прије југословенских ратова, покушали су преко њемачких агената, босанских Муслимана да придобију муслимане и наоружају их.

Хрватима и владајућем ХДЗ-у су очајно требали Муслимани, јер се пут у независност без њихове борбе против Срба није могао ни замислити.

Овога пута, ХДЗ-ова политика није била толико радикална као НДХ-а, и није тако јавно јавно говорила о хрватском цвијећу, иако су родоначелници такве политике управо тако гледали на Муслимане, али и са презиром што у себи не гаје жељену мржњу према свему што је југословенско или српско, што нису довољно одлучни да крену у рат против Срба и ЈНА за независност и самосталност.

Западни фактор, такође је форсирао савезништво Хрвата и Муслимана, што на самом почетку сукоба, што на завршетку ратова, када су та два народа опет вјештачки здружена у војним походима против Војске Републике Српске, а послије натјерани да живе у заједничком ентитету, насупрот ентитету са српском већином.

И у деведесетим, Муслимани су се приклонили Хрватима, а изгледа неизбјежно и сљедствено томе, поновило се и тешко страдање из Другог свјетског рата, на примјер у градовима источне Босне, као што су Фоча (Србиње) и Вишеград, те у многим другим градовима Подриња и широм БиХ.

Од савезништва са Хрватима и Западом, посебно Њемачком која је увек фаворизовала Хрвате, Бошњаци нису добили готово ништа, осим шарене лаже међународног признања, лажних обећања Америке и европских земаља да ће помоћи нападнутој БиХ и Бошњацима, док су у исто вријеме држали на снази ембарго на увоз наоружања те увозили стране џихадисте-обавјештајце као будући нуклеус анатемизације Бошњака као потенцијално антиевропске и с исламистички настојене заједнице.

Такозвано природно партнерство, које је имало ту амбицију да чизмом стане на Дрину, коначно је пукло 1993. године, па је започео крвав сукоб између Армије Републике БиХ и Хрватског вијећа одбране, у средњој Босни и у Херцеговини.

Након рата, међу Бошњацима и Хрватима, остала су да тињају незадовољства и ненамирена очекивања, те ненаучене лекције из прошлости, када су Бошњаци-муслимани, једном у Другом свјетском, а други пут у рату из деведесетих година прошлог вијека, наивно насјели на пропаганду хрватског национализма и западних сила, да се по сваку цијену окрену и заваде са Србима, којима су онда остављани у немилост, као дивљач у сезони лова и одстрела.

Планери оваквог развоја догађаја знали су добро да ће злочини Срба над Бошњацима и обрнуто, учинити више на њиховом одвајању и гајењу међусобних анимозитета, него све политичке и медијске пропаганде свијета, што ће од Бошњака-муслимана направити беспомоћне западне пијуне, који немају другу алтернативу него да играју као им такозвани пријатељи и заштитници свирају, који наводно једини могу да их заштите од „злих Срба“ што само вребају да их униште и протјерају.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. Tih 97 potpisnika kap je u moru. Malen broj. Premalen. Većina je Bošnjaka krenula na Srbe baš kao što su krenuli i endehaziji odani Hrvati.

    I sam tekst deklaracije je sporan. Ne izražava deklaracija osudu zločina nad Srbima već strah i negodovanje zbog srpske odmazde nad muslimanima.

    Potpuno je prirodno da u zajednici/sukobu tri jedinke – dvije slabije budu na jednoj strani i protiv one jače. Svako ko se igrao sa djecom zna da stvari baš tako funkcionišu i to po nekom prirodnom zakonu. Zbog toga je sada, u okvirima BiH, interes zbližio Hrvate i Srbe. Slabiji su. Teže zajednikom djelovanju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *