Постоји ли у Србији опозиција?

Актуелни распоред снага на политичкој сцени Србије доводи у питање постојање опозиције у земљи. Које странке у Србији се могу назвати опозиционим, а које не? Питање разматра Директор центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РаН Јелена Гускова. Опозиција, према речницима, јесте отпор, реакција, неслагање са нечијом тачком гледишта. На политичкој сцени Србије […]

уторак, август 28, 2012 / 13:38

Актуелни распоред снага на политичкој сцени Србије доводи у питање постојање опозиције у земљи. Које странке у Србији се могу назвати опозиционим, а које не? Питање разматра Директор центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РаН Јелена Гускова.

Опозиција, према речницима, јесте отпор, реакција, неслагање са нечијом тачком гледишта. На политичкој сцени Србије до недавно је постојала оштра граница између владајуће коалиције, на чијем челу је била Демократска странка и онима који се нису слагали са њеном попустљивом прозападном позицијом. У опозицији ДС су се налазиле велике странке као што је Радикална, Деморактска странка Србије, теоријски – бивши комунисти под називом социјалисти (СПС). Они су критиковали власт због непажње према косовском проблему, због попустљивости према Западу у питањима од виталне важности по земљу, због противљења сарадњи са Русијом, због одсуства слободе говора, због антинародне економске политике, због скривеног пријатељства са НАТО-ом и Трибуналом, због непоштовања према сопственој историји и изокретање чињеница о догађајима 90-их година.

2008. године из СРС се издвојило крило које је назвало себе напредњацима (СНС), које је остало у парламенту на местима радикала, није себе позицинирало као опозицију, и стекавши политичко искуство, кренуло је на изборе. На пролеће ове године напредњаци су са минималном предношћу победили демократе, а њихов лидер Томислав Николић је постао Председник Србије. Ови догађаји су променили распоред фигура на политичкој сцени Србије.

Бивша главна у земљи Демократска странка данас не улази у владајућу колацију, нема министарске фотеље, али је друга по бројности фракција у Скупштини и по логици би требало да предводи широку опозицију.

Претендује ли Демократска страна на то не само да се зове опозиција, већ и да стане на њено чело као највећа парламентарна странка која није на власти? Ако гледамо са тачке гледишта незадовољства због губитка осмогодишње власти, онда да. Ако гледамо идеолошки – онда не. Мада ДС сама себе већ назива опозицијом, она је то само формално, не зато што се идеолошки разликује са напредњацима, већ зато што су једни на власти, а други су од ње одвојени. ДС се жали да се према њој променио однос од стране владајуће коалиције. У малим градовима се осећа политички реваншизам, смењивање демократа са дужности и њихова замена својим кадровима. У томе нема ништа чудно. Управо је тако поступала ДС када је дошла на власт, ухапсивши Милошевића, сменивши социјалисте прво са свих државних дружности, а затим сменивши чак директора школа, малих и великих предузећа.

Нова власт нема чврсту платформу – она је производ низа компоненти: помало радикализма, помало западне демократије, нешто патриотизма са лаким погледом према Истоку и великим окретањем према Западу. Али најважније је што су напредњаци већ изјавили да ће наставити курс који је започео Борис Тадић. Зато ДС нема зашто да критикује нову власт, пошто се њихови погледи у многоме подударају. Бивши министар одбране Шутановац је изјавио да ће ДС подржати све иницијативе владајуће коалиције у парламенту ако оне буду користиле земљи и људским правима. Под тиме се подразумева пре свега наставак усмерења на ступање у ЕУ и НАТО.

Демократе се данас налазе у врло тешком положају, јер опозиција увек критикује власт и супротставља јој своје вредности, а Тадић не може да позива поново на протектора, сиромаштво и обесправљеност. Тада и Шутановац треба да се бори за НАТО, а Тадић да тражи заштиту Срба на Косову, мада сам прстом није мрднуо за то? Тако неће бити, зато већ сада опозицију коју представљају демократе називају жутом.

Тадићева позиција је нестабилна и у странци. Она се не ослања на инстиутције власти и зато сада зависи од ауторитета, подршке чланства и симпатизера. Ако тога нема, могуће су и промене у руковоству, чак и раскол у ДС. Линија раскола странке се већ назире, истина за сада је само тачкаста. Оне које виде као расколнике – Ђилас, Пајтић, Јеремић, за сада негирају, мада унутрашње нејединство се више не може сакрити. Тако је Тадић објавио да ће бити смењени они који нису достигли жељене резултате на изборима. Ђилас је на заседању Политичког одбора изразио низ премедби Вуку Јеремићу и чак тражио његову оставку (одмах су кренуле гласине да Јеремић прелази у СПС). З. Живковић, један од високих функционера ДС је вероватно био отворенији од осталих: Странка и даље има обавезе да буде мотор који ће вући Србију ка бољем животу, а ја сам један од оних који желе то да учине и спреман је да помогне оздрављењу ДС.

У редовима старе опозиције такође су се десиле промене. Радикала у Скупштини нема, зато они могу да буду ванпарламентарна опозиција, али унутрашња неслагања не дозвољавају да се рачуна на брз опоравак странке.

Социјалисти, чинило би се, лева странка, бивши комунисти, и они никако не могу да иду истим путем са прозападним либералним странкама. Али у прошлој влади лидер социјалиста Ивица Дачић се здружио са демократама, ничем се од њих није разликовао, заузевши важно место министра унутрашњих послова и понашао се, на пример, приликом хапшења Караџића, Младића, Хаџића, не као заштитник народа, већ као добри слуга западних господара. И Дачић, одмах после избора ове године потписао је са ДС споразум о формирању парламентарне већине. Али када је постало јасно да је звезда демократа на заласку, Дачић је одабрао победника, предложивши гласове своје странке напредњацима, као би они могли да формирају већину у скупштини, у замену за премијерску дужност. Све то нам пружа могућност да тврдимо да идеали левог покрета нису ништа друго до парола за руководство СПС и зато никако не можемо да уврстимо социјалисте у активну опозицију.

Само једна странка се може назвати доследном идеолошком опозицијом – ДСС. Коштуница, без обзира на склопљен споразум о сарадњи са напредњацима, није постао члан владајуће коалиције. И ако он није ушао у њу, значи знао је да се споразум неће поштовати. Јер тамо је било договорено да се ДСС залаже за политичку и војну неутралност, што значи против НАТО-а и ЕУ. ДСС је ушла у парламент, понаша се традиционално критично, али има мало места у Скупштини, зато она сама тешко да ће моћи да се буни.

Овогодишњи избори су приредили још једно изненађење: на политичкој сцени се појавила млада опозициона снага са паролама врло привлачним за народ: ослонац на традицоналне принципе спрског живота – породицу, патриотизам, љубав према Домовини, пажњу за потребе обичног човека. Неколико година Двери Српске су биле само друштвени покрет младих образованих патриота. Први пут су постали полтичка снага тек 2012. године и одмах привукле пажњу великог дела јавности. На избре су ишли под паролама: Двери – покрет за живот Србије. Ми нисмо партија, ми смо породица. Са својим народом заувек. По њиховом мишљењу, Србија мора да се врати својим вековним традицијама, породичним вредностима. Двери позивају да се решавају социјална питања, посебно за старце, да се развија економија, која увећава имовину, а не распродаје и не залаже, зато што ће дугове морати да враћају деца и унуци. Само Двери су скренуле пажњу на важност развоја села и сеоске средине, на очување српског националног идентитета. Оне су обећале да ће посветити спољну политику интересима Србије, наводећи као најважнијег стратешког партнера Русију. Оне су протествовале против свих видова зближавања са НАТО-ом, позвавши на придруживање ОДКБ. Нажалост, Двери нису ушле у Скупштину, по њеиховм подацима због фалсификовања листића, али њихов успех била је појава у органима власти низа градова и области. Они су млади, време ради за њих.

На тај начин особеност савремене Србије је незрелост политичког система, у којем странке имају нестабилне идеолошке оријентире који се лако мењају. Зато се странке лако распадају и рађају, а чланство је спремно да одустане од идеала своје странке и да се премести ближе власти. Данашња опозција Србије је слаба, разједињена, не тежи ка уједињењу. Линија поделе између опозиције и власти је однос према ЕУ и НАТО-у, као и независности Косова. Али управо ова питања деле опозицију. Младим и здравим изданцима будуће опозиције је потребно време да ојачају и да не изгубе свој патриотизам и родољубље.

Јелена Гускова 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *