ПОСТАЊЕ ХАНИБАЛА (HANNIBAL RISING)

У питању је сага о постанку Ханибала-канибала, који је заправо кренуо у походе из замка у Литванији.

За вријеме повлачења Нијемаца пред Русима 1944. године, њемачки авион му побије родитеље. Једино му остане сестрица Миша. Затим упада екипа пљачкаша, од којих је вођа жарко желио да постане ССовац, али му то нијесу омогућили. Он сад у расплету убија СС-команданта и крећу у пљачкање за свој грош. Јака зима и блокаде на путевима, затичу их у тој колибици са дјецом.

Противно свакој логици, њихов вођа једе живо месо неке нађене дивљачи, ваљда да буде изопачен без кухања, односно одлучују се да поједу Ханибалову сестру, без обзира што је напољу и више него довољно свјеже ликвидираних лешева.

Филм настављамо са Ханибалом у Стаљиновом сиротишту, гдје је некада био његов дом. Он у тајној прегради проналази писма његове мајке, те сазнаје за ујака у Француској. Отараси се покварењака-васпитача у интернату, односно бјежи из совјетског лагера (ваљда логора) и долази пред кућу, гдје сасвим митско-фолирантски, велики пас чувар не пожели да га уједе, него му лиже руку.

Ту га самурајске вјештине учи косоока удовица његовог прошле године умрлог ујака, а њега надахњују призори самурајског оклопа и призора одсјечених глава непријатеља на свицима које она размотава. Једном годишње има част да очисти оружје својих предака, али га Ханибал узима раније и убија месара који је ћапио за гузицу његову Јапанку.

Ту се у причу укључује и инспектор за ратне злочине, па се прави троугао од Ханибала, њега и Јапанке; пошто су сви изгубили породице у рату. Показује се изразита ненадареност и таблоидност од стране сценаристе, који каже како је испектор радио у Нинбергу, а, сасвим случајно, Јапанка је изгубила сву фамилију у бомбардовању Хирошиме…

Филм је крајње нереалан и тенденциозан, али свакако добре фотографије и прилично квалитетних локација за снимање. У једном тренутку се појављује аутомобил ајкула у кадру, а околни примјерци никако то не обећавају.

Уједно, тај пут назад у Литванију је врхунац будалаштине. Враћа се и налази дачу својих родитеља потпуно нетакнуту, те у њој кости своје сестре у казану. И још више, плочице војника који су се погостили, а затим и бисерје сакривено у устима препариране главе вепра. Као да те силне невјероватности нијесу доста, њега прати један од починитеља, те га он убија дављењем уз помоћ коња, ужета и стабла. Затим, може ли боље, поједе му образе издинстане са гљивама.

Затим наш Ханибал не само да је успио доћи у Литванију, што је у то доба било готово немогуће, него из СССР-а излази након почињеног убиства и враћа се у Француску, гдје га инспектор, ни мање, ни више; него не хапси! Само га упозорава да то не ради на територији Француске.

Он на крају у заплету побије све виновнике вечерања своје сестре, закључно са вођом банде, који му на концу говори да је и он јео своју сопствену сестру, па зато ваљда има потребу да побије све оне који то знају. Јапанка напушта њихову љубав, врло блесаво и карактерно плитко приказано; а Ханибал одлази у Канаду, гдје се налази посљедњи преостали примјерак из екипе која му је попапала сеју.

Посједује прилично добре сцере ратних дестава, аутентичне руске тенкове Т-34, истина доста новије производње; али се види рачунарски генерисано убацивање штука у заједнички кадар са копненом војском. Иначе, филм служи сврси, а она је да се навуку сви љубитељи тишини склоних јагањаца.

Потпуно сам убијеђен да сам гледао овај филм раније, али нијесам сигуран да ли и до краја.