Посљедње свједочење (2): Нису му дозволили да каже

Постоје три кобне правне мањкавости када је ријеч о такозваном Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију. Сваки од поменутих недостатака има катастрофалне послиједице за напоре човјечанства да се оствари мир, да се достигну владавина права, демократија, истина и правда, стоји у изјави Слободана Милошевића коју је намјеравао да саопшти пред Хашким трибуналом 30. јула 2001. […]

четвртак, август 23, 2012 / 07:17

Постоје три кобне правне мањкавости када је ријеч о такозваном Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију.

Сваки од поменутих недостатака има катастрофалне послиједице за напоре човјечанства да се оствари мир, да се достигну владавина права, демократија, истина и правда, стоји у изјави Слободана Милошевића коју је намјеравао да саопшти пред Хашким трибуналом 30. јула 2001. године, али му то није омогућено.

„Историјски гледано“, вели даље Милошевић, „у вези са Повељом Уједињених нација не постоји ништа што би се односило на стварање било каквог кривичног трибунала – никада није постојао ниједан план, ниједан нацрт, никада није вођена ниједна расправа, не постоји било каква сагласност или ратификација. Исто тако, не постоји било шта што би се могло сматрати намером да се било које тело у свету овласти да, преко Повеље Уједињених нација и под Повељом Уједињених нација, створи било какав кривични трибунал…“

Нелегитимни суд

„Уједињене нације никада не би биле створене да је у Повељи ове организације било речено, или да се тако нешто макар могло закључити, да су Уједињене нације овлашћене да стварају неке кривичне судове. Ако би се испитала историја стварања Уједињених нација и текста Повеље Уједињених нација, нико ко верује у историјску истину, нико ко верује у претпоставку да речи имају своја значења, никада не би потврдио да је Савет безбедности Повељом Уједињених нација овлашћен да ствара кривичне судове…“

„Стварање Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију представљало је акт који је потпуно супротан међународном праву, нелегитиман акт у циљу остваривања политичких користи за Сједињене Америчке Државе, са настојањем да се сатанизују и униште непријатељи и да се обезвреди и отежа стварање легитимног Међународног кривичног трибунала. Под притиском Сједињених Америчких Држава, Савет безбедности УН је, скоро 50 година после свог стварања постао ново и моћно оружје које служи за сатанизацију земаља и њихових народа, као и за одузимање слободе појединцима до краја њиховог живота и за њихово стављање у шаке, пре свега, Сједињених Америчких Држава…“

Милошевић сматра да нелегитимни Кривични суд за бившу Југославију представља унакажавање правде и права: „Силе које су створиле ад хок трибунал одвраћају пажњу других од својих сопствених преступа или промашаја, као и од преступа својих савезника или њихових политичких сурогата, настављајући некажњено да прете и да проузрокују масовна разарања…“

„Који ће се суд усудити да постави питање криминалних бомбардовања која су амерички авиони извели против незаштићених цивила, њихових домова, водовода, енергетских постројења, фабрика, пословних зграда, школа, болница? Тих бомбардовања која су директно одузела животе хиљадама људи и која су проузроковала огромну материјалну штету мерену милијардама долара у Београду, Нишу, Новом Саду и бројним другим градовима, насељима и селима. Каква претња миру произилази из америчког бомбардовања кинеске амбасаде?

Кога треба сматрати одговорним за разарање Приштине авионима НАТО-а? Ко је одговоран за нападе на колоне избеглица на Косову и Метохији? Зар не представља злочин када су Американци гађали болницу у Нишу касетним бомбама, из којих се када експлодирају разлете смртоносни оштри метални делови по простору већем од фудбалског игралишта? Да ли ће Савет безбедности Уједињених нација преузети било шта да спречи и казни коришћење осиромашеног уранијума од стране Америке? Јер, осиромашени уранијум у својој радијацији не бира своје жртве, загађујући ваздух, воду, земљиште и храну чим их дотакне, контаминирајући их за следеће милионе година…“"

Покушали су да ме убију

„САД су немилосрдно бомбардовале Југославију 78 дана“, каже Слободан Милошевић и истиче: „Покушали су да ме убију бомбардовањем моје куће и других места на којима су веровали да бих се могао налазити. Покушали су да убију шефа либијске државе Моамера ел Гадафија у ваздушном нападу на Триполи 1986. године и ирачког председника Садама Хусеина у бројним приликама почев од 1991. године, укључујући и њихов напад крстарећим ракетама на хотел Ал Рашид у Багдаду у време када су веровали да би се он тамо могао налазити на састанку са исламским лидерима из других земаља.“

Милошевић тврди да је његовом отмицом и предајом Хашком трибуналу Влада Србије, „постављена од стране САД“, прекршила Устав Савезне Републике Југославије, Републике Србије, Статут на основу кога је Хашки трибунал формиран, „док је Савезни уставни суд Југославије разматрао захтев за предају за мито од, наводно, 1,3 милијарде долара“

Трагична будућност

„Народи Србије и Југославије ризикују трагичну будућност због спољне манипулације и контроле њихових влада“, сматра Милошевић и, поред Југославије, односно Србије, за илустрацију набраја трагедије низа земаља у којима су САД, зарад својих интереса, деценијама бирале и смењивале власт (Иран, Гватемала, Конго, Чиле, Никарагва).

Неће никада бити олакшања или опроштаја за српске жртве различитих злочина – Хрватска је протерала око 500.000 Срба, уз дозволу, ако не и са инструкцијама Америке. Више од 330.000 људи је прогнано са Косова и Метохије од прекида ватре 1999. године. Хиљаде Срба, Рома и других су биле убијене бомбардовањима Америке и НАТО-а или од стране терористичке организације такозване ОВК, коју је директно спонзорисала Америка, пре, током и после поменутих бомбардовања. Македонце данас убијају, рањавају и протерују из њихових домова кроз агресију те исте ОВК, агресију пред којом Америка затвара очи, ако је чак и не подстиче. Напади ОВК представљају претњу за ширење грађанског рата у Македонији и за свеопшти рат на Балкану, али, то све, ипак, не утиче на Савет безбедности ОУН да створи неки суд који ће гонити починиоце…“

„Може ли“, пита се Милошевић, „кривични трибунал за Југославију који прелази преко свеопштег и доминантног насиља које чине САД, одвраћа пажњу јавности од њиховог понашања и који својим мирењем покушава да учини легитимним бомбардовање и ракетне нападе на цивиле и коришћење забрањеног оружја против једне земље за другом, утирући тако пут за будуће сличне злочине, допринети нади за владавину права, правде и мира?“

Дуги прсти Америке

„Сједињене Америчке Државе су“, наставља Милошевић, „са оптужбама на рачун водеће светске велесиле – кршењем међународног и домаћег права и Југославије и САД, инсталирале владу по свом избору у Републици Србији и уклониле председника Савезне Републике Југославије бомбардовањем, економском принудом, укључујући санкције, физичке претње, тајне операције и поткупљивање изборног процеса. САД стварају сателитске владе наметањем избора силом, користећи милионе долара за куповину подршке за свог кандидата, а затим финансирају кампању којом се купују гласови и корумпира демократија. САД су уложиле више од 100 милиона долара да би подржале владу народног јединства која је била на власти од октобра 2000. године. САД су интервенисале у многим изборима у иностранству и тим путем постављале владе покорне њиховим интересима. Стварање ад хок међународног кривичног трибунала који прети и оптужује руководства и владе које жели да уклони представља разорни ударац демократском процесу и влади која је на мети.“



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *