Посљедње свједочење (1): Дајте милијарду и ваш је!

„Вести“ објављују последња, тек изашла свједочанства југословенског предсједника која расплићу многе загонетке и недоумице из крваве завршнице 20. вијека на Балкану. У Београду је представљена новообјављена књига Слободана Милошевића под насловом „Оптужујем“. Издавач, Удружење грађана „Слобода“, односно приређивачи Милорад М. Радевић, Марија Милошевић, Горан Триван и професор др Урош Шуваковић, сабрали су у корице многе […]

уторак, август 21, 2012 / 11:04

„Вести“ објављују последња, тек изашла свједочанства југословенског предсједника која расплићу многе загонетке и недоумице из крваве завршнице 20. вијека на Балкану.

У Београду је представљена новообјављена књига Слободана Милошевића под насловом „Оптужујем“.

Издавач, Удружење грађана „Слобода“, односно приређивачи Милорад М. Радевић, Марија Милошевић, Горан Триван и професор др Урош Шуваковић, сабрали су у корице многе познате, али и мање познате или сасвим непознате бесједе и изјаве Слободана Милошевића које је изговорио у судници Хашког трибунала, као и оне које му нису допустили да их изговори. То је, како вели Милошевићева ћерка Марија, убитачна оптужба против оних који су разорили Југославију плански и насилно, ратних хушкача и њихових помагача, разних злонамерних емисара који су заступали сепаратизам и насиље, терориста и њихових сарадника; оптужба НАТО пакта за бомбардовање, за убиства и масакре цивила бомбардовањем, за изазивање еколошке катастрофе…

У овој књизи Милошевић, поред осталог, до детаља описује како је почео рат на простору Југославије, каква је у свему томе била чија улога и како се ко у свему томе понашао, ко је био за рат а ко за мир и ко је и како коме помагао у остваривању паклених циљева. Описује такође и како су покушавли да га убију, њега и цјелу породицу и, коначно, како је киднапован и из Београда одведен у Хаг.

Остварена предвиђања

„Вести“ ексклузивно објављују најзанимљивије дјелове ове аутентичне и веома интригантне књиге, која представља одговор на многе загонетке и недоумице из те последње, крваве, деценије двадесетог века, нарочито по југословенске народе. Њена посебна занимљивост је у томе што показује готово визионарску, пророчанску далекосежност многих оцјена и предвиђања Слободана Милошевића, чију је истинитост, нажалост, вријеме непобитно потврдило, већ послије само шест година од његове смрти.

Уводни текст за Милошевићеву књигу написала је његова супруга професор др Мира Марковић. Она тврди да су њеном мужу Сједињене Америчке Државе и њихови западни савезници припремали „свилен гајтан“ још од 1993. године:

„Много прије рата – цитира она мемоаре америчког државног секретара Мадлен Олбрајт – прикупљала сам подршку администрације САД за политички покушај скидања Милошевића. Двије године смо се кретали у том правцу и у јавном животу и иза кулиса. Са колегом Јошком Фишером и осталима подстицали смо српске опозиционе лидере да изграде здраву политичку организацију и сконцентришу се на скидање Милошевића… У јавним обраћањима стално сам понављала да САД желе да Милошевић оде са власти из Србије и у затвор међународног кривичног трибунала“.

Марковићева тврди да је управо америчка администрација седам година касније обезбједила новац и преко Мађарске га пребацила у Београд да би финансирала вође демонстрација чији је циљ био свргавање Милошевића. Неколико мјесеци пошто се то и десило, у Београд је стигла Карла дел Понте, тужилац хашког трибунала: „Ђинђић је био једини политичар у Србији за кога сам знала да је спреман да прихвати ризик сарадње са Трибуналом – каже Карла дел Понте описујући тај свој долазак у Београд. – Сјетила сам се и Ђинђићевог гласног смјеха када ми је рекао: ‘Дајте ми једну милијарду и ваш је’“…

Занимљиво је и како Мира Марковић описује сам чин хапшења Слободана Милошевића:

„Слободан је ухапшен у резиденцији у присуству педесетак људи и чланова породице – ту смо били наша ћерка и ја. Представник Зорана Ђинђића му је донио поруку да ако не пристане да добровољно оде у затвор биће убијени сви који су били у његовој близини. Отишао је у затвор на уцјену, а уз гаранцију коју су потписали предсједник Југославије Војислав Коштуница, предсједник Србије Милан Милутиновић и предсједник Владе Србије Зоран Ђинђић, да ће се налазити искључиво у затвору у Београду и у вези са ‘злоупотребом службеног положаја – царинским прекршајем’… Тројица потписника су гарантовала његов боравак у затвору у земљи, безбједност породице и имовинску сигурност. Све су прекршили само неколико мјесеци касније, када је, 28. јуна, на највећи српски празник, у супротности са њиховим обећањима и Уставом земље, киднапован и одведен у хашки затвор, гдје је оптужен за злочине на Косову и у ратовима у Босни и Херцеговини и Хрватској.“

Политичка природа хашког суда је – тврди Марковићева – креирана у Њемачкој, затим је ту концепцију преузела администрација САД, а све финансирала фондација Сорош. Она при том цитира писца Статута суда Мишела Шорта: „Трибунал је користан политички канал који служи да се дипломатски изолују преступнички лидери и учврсти политичка воља у свијету, да се примјене санкције и у потреби сила.“

„У затвору таквог суда – закључује Мира Марковић – нашао се 28. јуна, на Видовдан, предсједник Србије и предсједник Југославије. То је била одмазда за нелојалност процесу глобалне колонизације, за побуну против политике укидања малих народа и њихових држава, одмазда за истрајност у уверењу да свет треба, и да може да постоји као заједница слободних и равноправних народа и људи, који при том треба да помажу једни другима у креирању бољег света за све који у њему живе… Идеолози хашког процеса су очекивали да ће се Слободан Милошевић пред судом појавити као сломљен човек. Дубоко уверени у такав исход и такву слику најављивали су месецима и данима суђење унапред. То је требало да буде почетак и зенит тријумфа хашке визије улоге суда коју је требало да одигра за потребе НАТО алијансе. Али су се горко преварили.

Три милиона страница

Слободан се приликом првог излажења на суд, 3. јула, стицајем околности на рођендан свог сина, појавио као миран, достојанствен и супериоран човек… Суд није признао, а адвоката је одбио. Одлучио је да се брани сам и тако се бранио пуних пет година. Огромна количина сваковрсних папира и материјала потребног за припрему одбране, током суђења је нарасла на око три милиона страна, односно близу пет тона. Све то је он сам морао прочитати и прегледати, а то је посао за који би и каквом научном институту требало барем неколико година.

Мира Марковић сматра да су сви они који су пет година на суду у Хагу оптуживали Милошевића, били, у ствари оптужени, да их је оптужио јавно и аргументовано: „Ту његову оптужбу нису могли да демантују. Зато су морали да га убију. У затвору, под тешким психофизичким притисцима, радећи даноноћно на скоро пет тона писаног материјала, без дана одмора, болестан, без могућности да се лечи, одвојен од породице, чији је прогон указивао на опасност за њихове голе животе и… најзад отрован. О томе да је трован обавестио је јавност, обраћајући се руском министру иностраних послова, неколико сати пре него што је 11. марта ујутру нађен мртав у ћелији.“

Прва изјава

„Ја сматрам овај суд лажним судом и сматрам да су оптужнице лажне. Ради се о противзаконитој институцији коју Генерална скупштина Уједињених нација није основала. Стога ја немам никаквог разлога да именујем правног заступника да ме заступа пред незаконитим органом.Ово суђење има задатак да произведе лажно оправдање за ратне злочине НАТО-а почињене у Југославији“, казао је Слободан Милошевић приликом првог појављивања пред хашким судом, 3. јула 2001. године.

Одмазда у затвору

И третман у затвору била је својеврсна одмазда према Слободану Милошевићу, тврди његова супруга Мира. Месецима су непрекидно држали укључене камере у његовој ћелији, а за то време никада није искључено ни светло. Није имао комуникације са другим затвореницима, а први разговор са супругом му је омогућен, кроз стакло „преко звучника који су углавном били у квару“, а онемогућени су му чак и редовни контакти са лекарима…

Суђење Слободану Милошевићу од 13.02.2002.



0 КОМЕНТАРА

  1. Slobo je najveći junak u istoriji Srba! Nikada niko nije se borio tako inteligentno i hrabro, sam protiv najvećih zločinaca u istoriji vaseljene, koje su pomagali domaći izdajnici, na čelu sa Đinđićem. Na kraju je ovaj potonji i dobio što je zaslužio, jer je bio naumio da na isti način izda i Legiju i ostale junake sa Kosova.

  2. A, firci je dobio milirjade od istih da procita pismo Slobi koje su mu oni napisali, da opustosi RS, da je pohara i napravi u njoj oluju..
    Zapravo , dobio je od njih dozvolu da te milijarde naplati od nas. A, on prokletnik, sve uze, i to mu bi malo, pa zaduzi i daleka nasa pokolenja.

  3. prijedor,

    Ако и даље будете поредили фирера са овим почећу бојкотовати ваше коментаре.

    Када све друго оставимо по страни, фирер је бар желео да од своје нације и државе створи супер нацију и супер државу. Грабио је по свету и доносио, није сигурно износио…итд итд могло би се набрајати.
    Фирер је бар био својевремена величина.Наравно у историјском контексту негативна, али овај је нико и ништа он је само “ОВАЈ”.
    Овај нема никакву специфичну тежину.
    Народ коме припада ће га веома брзо заборавити, чак ће одахнути када и што пре оде са ове сцене.
    А најпре ће га заборавити и издати они који се данас највише куну у њега и он у њих.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *