Посјета Јаду Нашем

Ваздух је изразито сух. Вјетар пуше стално. Усне пуцају, и ако је веома сунчано у сред зиме. Јерусалим, Брдо сјећања, Јад Вашем. Пише: Дани(ј)ел Симић Сасвим је другачији доживљај неке државе када у њу дођете земљином кором или воденом површином, а потпуно други када то учините шкрипом гума о аеродромску писту. У Израел, нажалост, из […]

субота, децембар 25, 2010 / 10:52

Ваздух је изразито сух. Вјетар пуше стално. Усне пуцају, и ако је веома сунчано у сред зиме. Јерусалим, Брдо сјећања, Јад Вашем.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Сасвим је другачији доживљај неке државе када у њу дођете земљином кором или воденом површином, а потпуно други када то учините шкрипом гума о аеродромску писту. У Израел, нажалост, из нашег правца готово је немогуће ући другачије него ваздухопловом. Израел је у рату са својим сусједима, који ту чланицу Уједињених народа не признају, па ће вас чак и сам печат ове државе у путном документу (изузев у случају Јордана и Египта) спријечити да пређете границу арапских земаља. А вриједи и обратно.

Да сте дошли у заиста несвакидашњу средину, видите тек када шерут (комби-такси) из Тел Авива крене према Јерусалиму, и застане на контролном пункту, гдје дјевојка наоружана дугом цијеви баци поглед по путницима и возачевој дозволи за рад. До тренутка када примјетите и зид, који земљу дијели на најмање двије цјелине, запажали сте углавном западноевропски стандард.

Кад на првом семафору у Јерусалиму, пред вас испадне тридесетак брадатих људи у црним скутима до земље и шеширима широког обода, са све тридесетцентиметарским зулуфима и брадама; онда без наговарања схватите да сте у другој цивилизацији.

У Израелу се види много тога што се не зна. О Светој земљи се да причати нашироко и надуго, али ја ипак имам обавезу да прво изнесем оно због чега се и летјело преко Средоземља.

Откуд тамо?

Таман сам обављао завршне припреме за породичну славу и гости су почели да пристижу, када сам добио позив од Душана Басташића, предсједника Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора "Јадовно 1941". Ствар је битна, каже.
И јесте била.

Басташић др Душан је добио позивно писмо од надалеко чувене Установе за сјећање на мученике и хероје холокауста "Јад Вашем" из Израела, да би им изложио случај "Јадовно 1941". Предсједник удружења ме је, кад смо се након пола сата срели, као човјека који је помогао колико је могао рад ове институције, почаствовао позивом да му се придружим као члан делегације.

Проблем је представљала само једна ситница.

За посјету овој изузетно утицајној установи, иза које стоји држава Израел још од своје независности 1948. године, како би се представили резултати рада удружења основаног 25.12.2009. године, које је ове године успјело обиљежити први Дан сјећања на жртве, а тек наредне, ако Бог да, организовати Прву међународну конференцију о системима усташких логора смрти Јадовно 1941 (након 70 година!) – институције наше државе нијесу показивале превелико занимање. Што је, наравно, еуфемизам због политичке коректности. А пошто ово пише извјесни Д. Симић, ви читајте: Живо их заболе.

Tако је све ово што ћете чути даље, донесено из Азије "о свом трошку".

Међу својима

Први шок који доживите у Израелу, осим климатског, јесте да све оно што веома мучно и тешко покушавате изложити у својој земљи и региону, добивајући у најбољем случају незаинтересованост или декларативну подршку, тамо наилази на потпуно разумијевање и одушевљење. Свих. Оно што буди посебно изненађење, јесте још један појам – поштовање.

Било гдје у Израелу, при необавезном упознавању, у кафани рецимо, уколико објасните да сте ту зато што имате састанак са особљем Јад Вашема, будите изненађење које дозива још саговорника са сусједног стола, да чују вашу причу. Зато је Јеврејима прилично тешко објаснити да су српске државне творевине наглашено незаинтересоване за презентацију истине о геноциду, који се десио над њиховим рођеним народом. Можда сам се ја превише дружио са политичарима и дипломатама, али они то никако не копчају.

Неко логично објашњење се може пласирати на душу комунистичком режиму, који је индуковао лаж, ретуширао истину и призивао заборав у служби "братства и јединства". Чак ни сами себи не можемо објаснити, шта се дешава након суровог слома те шарене лаже у крвавим племенским сукобима деведесетих. Тако да је то био један тежак задатак. Веома тежак. Поготово ако се трудите да будете представник земље због које сте се упорно трудили да кажете један те исти одговор, кад вас питају: Where are you from?

– I’m from Republic of Srpska.

Још једном смо се изненадили, и осјетили се као да смо међу својима, када нам се директор задужен за дигитализацију архива Јад Вашема, обратио на беспријекорном српском језику. Навика да се титуле пишу у једном роду, крије заправо Сару Пећанац, родом из Сарајева, која је због тога што су јој сарајевски "хероји одбране" употребљавали мужа као живи штит, избјегла са породицом у Израел.

Сара се односи врло дипломатски, но тај неземаљски сусрет са својим језиком у окружењу врхунског обезбјеђења и најмање пјешадијским водом омладинаца са оружјем, употпуњавао је ванредан лик који се титулира са отац Јован Ћулибрк.

Јован Ћулибрк је много конкретнији у својим визијама шта и како треба радити на интернационализацији проблема страдања српског народа у геноциду, вјероватно зато што је координатор Одбора за Јасеновац Светог архијерејског Сабора СПЦ. Јован живи и ради у Јерусалиму већ осам година, бавећи се проблемом геноцида и уско сарађујући са Јад Вашемом. Значај његове помоћи при представљању нашег проблема, била је незамјењива.

Прије почетка презентације којој су присуствовали највиши дужносници Јад Вашема, у разговору смо од Саре, поводом запуштености и и неулагања у историјско сјећање српског народа, успјели извући свега дипломатски интонирану формулацију "Срби су наивни". Но пошо ово излази из тастатуре извјесног Д. Симића, ви рачунајте да сам ја рекао: "Не, Саро. Срби су глупи".

Српски излаз на море

За посјетиоце Фронтала, већ одавно није тајна да је 1941. године, по проглашењу Независне Државе Хрватске, направљени логори Јадовно, те Слана и Метајна. Иако су за те власти из Загреба, чија ингеренција је сезала до Земуна, у социјализму по правопису додавали тзв. испред имена, та држава је потпуно самостално, без иједне инструкције из Њемачке или Италије, почела да организује концлогоре.
Ипак, за оно читатељство које привлачи висок профил помињаних имена, даћемо краћи сажетак презентације.


.
У њој се наводило да је то била држава по свим прописима, који су потребни да се нешто тако зове. Са Поглавником (Führer), парламентом и судском влашћу. Одмах су усвојени расни закони, а затим је независна хрватска држава издала проглас, по којем су сви Срби (прекрштени или не) и сви Јевреји (прекрштени или не), имали бити одвођени у сабирни центар смрти, који се због тога не може звати концлогором. Ту су људи у шумској забити окупљани на простору импровизовано ограђеном бодљикавом жицом, гдје би чекали дан или два у реду да их убију.

И то се зове Јадовно, гдје су власти хрватске државе која данас има исто име, заставу и валуту као 1941. године, успјеле за 132 дана да допреме 42.246 људи. Тристотине и двадесет дневно.

320,04545454545454545454545/дан

Нешто од овог броја је успјело да избјегне смрт у јамама Велебита и дубинама Јадрана (око двије хиљаде), али само да би били одвежени у Јасеновац, који је Хрватска држава основала када јој је онемогућено да истребљује Србе и Јевреје на том подручју. Зна се шта је даље било. Уједно, Јасеновац на ушћу двије ријеке и доступношћу комуникација, био је погодније мјесто за масовно окупљање и ликвидације.

Оно што је посебно карактеристично за овај јадовински, иницијални логор смрти у Европи, осим што је доказ да су у Хрватској они изумљени прије него у нацистичкој Њемачкој, јесте оно на шта се и јеврејски истраживачи грозе.

А то је да су ти људи бацани у крашке јаме, које су уске и дубоке, стрмих зидова. Најчешће би људе повезане у колони пар по пар, те једним ланцем читаву колону. Онда би сужње довели до јаме, над чијим безданом би маљем, чекићем, ножем или неким другим хладним оружјем убили првих четворо или петоро, а онда би они својом тежином повукли остале у дубину. У доминиону Трећег рајха људи су убијани ватреним оружјем или отровним плином.

Толико су монструозни били злочини на Велебиту и на обали код Карлобага, да су Италијани били принуђени да изврше реокупацију територије коју су заузели од Краљевине Југославије и предали у суверенитет Независној Држави Хрватској, како би се зауставио рад Јадовна и Слане. Италијани се нијесу толико руководили хуманизмом, колико је било неопходно угушити први организовани устанак против нацизма у Европи, који је букнуо о Високој Крајини, Лици, Банији, Равним Котарима…

Радо иде Србин у војнике

Тада је дошло и до цијепања устаника који су се до тада звали герилци (дослован термин који је кориштен), те њихово раздвајање. На четнике, који су заговарали кохабитацију са Мусолинијевом Италијом у замјену за сигурност живота и имовине Срба; те партизане који су се залагали за наставак акција против њемачких и италијанских јединица, без обзира на ужасне одмазде и казнене експедиције које су предузимали и сами Нијемци. У Србији је то упамћено омјером 1 њемачки војник – 100 српских цивила.

Логори су затворени, многе јаме су затрпане и о њима, посебно о ексхумацији великог броја лешева на Сланој (јер су затрпани каменом, а не земљом, и ширили су несношљив смрад), сазнајемо из документације италијанске војске. Још много података који би расвијетлили шта се дешавало у усташким логорима смрти на Пагу, сазнали би уколико би Италијани отворили своје војне архиве, јер постоје три фотографске ролне филма које су снимљене приликом асанације терена који је остао иза усташа.

Све ово је било изузетно потресно за наше јеврејске саговорнике, који су нека од свједочења пратили отворених уста. За њих је било изненађујуће да чују ово све, као рецимо податак да је од укупног броја убијених, 5 одсто јеврејских жртава. Међу њима и читава момчад својевременог фудбалског тима Макаби Загреб, који се пред избијање рата квалификовао у прву лигу Краљевине Југославије. Читав тим је похапшен и одведен на Паг гдје је и побијен.

Прво су одвођени најјачи, најпаментији, најутицајнији и најбогатији; да би се јеврејски и српски народ обезглавио и тако их се лакше подвргло истребљењу. Када је Независна Држава Хрватска онемогућена у вршењу систематског затирања Срба и Јевреја, како смо већ рекли, преселила је своје активности сјеверније у Јасеновац.

Зашто се прогањају чувари од заборава?

У комунистичком периоду, Социјалистичка Република Хрватска је чинила све да се заташкају злочини почињени у периоду Другог свјетског рата, па су многе од јама затрпаване, бетониране, а људи који су покушавали да говоре о томе ван предвиђеног мјеста, били су отпуштани са посла, или на други начин друштвено деградирани.

Србима је било забрањено да причају о злочинима који су се десили над њиховим народом, те у Јасеновцу ништа није очувано као што је то случај у Аушвицу. Све зграде су уништене, направљене су идиличне хумке, а гробна поља никада нијесу ексхумирана.

Због тога се свугдје у свијету и данас снимају на десетине документарних и играних филмова и серија на тему страдања Јевреја по гетима и концлогорима, те је то постало дио опште културе и обавезног образовног програма у земљама Европске уније. Понеко зна да су убијани и Роми/Цигани. Но, за геноцид који се десио над православним Србима у истом том периоду, готово да не зна нико у свијету.

Зашто се и данас то препушта забораву или дилетантским бирократским апаратчицима, умјесто историчарима и умјетницима, мени лично (као извјесном Д. Симићу) ни дан данас није јасно.

Холокауст је циомасонистичка измишљотина

Све што је у овом скраћеном курсу из наше забрањене и заборављене историје написано горе, у земљи из које сам допутовао у Израел, довољно је да вас прогласе националистом. И онда почињу вама да натурају паралеле са Трећим рајхом! У Израелу је сасвим другачија ситуација, и људи се у потпуности идентификују са вама.

Тако су нас примили још и у Музеју бораца Гета, који се налази у оквиру кибуца на крају римског аквадукта, покрај града Акко на сјеверу Израела, близу границе са Либаном. Одржали смо многе презентације и консултације, али због смањења обима извјештаја, навешћемо још састанак у Симон Визентал центру са Ефраимом Зурофом, Цви Локером, истраживачем Јадовна поријеклом из нашег краја; те пријем код патријарха Јерусалимског и све Палестине, који је након патријарха српског Иринеја, такође благословио рад удружења Јадовно 1941.

Једном сам у емисији, на телевизији гдје ме скоро никако позивају, рекао да се о Јасеновцу слободније може причати у Јерусалиму, него у Бањој Луци. Ни слутио нијесам колико сам био у праву.

Јер замислите да власти у њемачкој покушају сада вратити своју стару империјалну заставу, преузму контролу над споменичким подручјима холокауста, те врате валуту по имену рајхсмарка; па на све то изјаве да није убијено 6.000.000.000 Јевреја, већ се ради о 900.000 хиљада – читава свјетска јавност би почела да урличе. Не би више имао шта да тражи у медијском простору, неко ко би се усудио да изјави тако нешто. Зашто то нико не ради при погледу на поставку у меморијалном центру Јасеновац, са оне стране границе од 1991. године независне Републике Хрватске; стварно не бих знао рећи.

Зато знам рећи да код нас у Београду главна тема ових дана бива када министар иностраних послова одлучи да се не иде на исполитизовану додјелу Нобелове награде, и то управо због политике. А кад се након два дана обновљена спомен-плоча на мјесту логора смрти Слана полупа, а хрватска полиција до дан данас не нађе починиоце и казни их, то не доспије ни за Дневник у 23. О томе што се плоча не обнавља о трошку исте те државе, већ о трошку УГ "Јадовно 1941", стварно је политички некоректно причати.

Зар не?

Што је још горе, у граду који су хрватске усташе замислиле да буде главни град НДХ (познат још и као Бања Лука), уколико покушате те чињенице отргнути од заборава и иницирати изградњу споменика на Сланој или обнову срушеног на Јадовну, проглашавају вас за "националисте и непријатеље европског пута".

Лично ме баш као човјека збуни и погоди, када чујем да неко као Душан Басташић нема право да се бори за ексхумацију земних остатака свог дједа и стрица, који и даље леже у јамама, или дубинама Јадранског мора. Због преношења активности удружења којем је овај човјек на челу, Фронтал се проглашава за "националистичко гласило" или се у јавност покушавају протурити сличне синтагматске небулозе.

Без обзира што је и у анализама које је спроводио Медијаплан из Сарајева, утврђено да на Фронталу, као најутицајнијем порталу у РС, има најмање говора мржње усмјереном према припадницима друге вјере или нације у цијелом Дејтонском казану (дакле, укључујући и ФБиХ).

При томе се то односи и на текстове уредништва, али и коментаре корисника испод њих.

Ко је Душан Басташић?

То је човјек, који каже да је мрзио свог оца зато што му је причао гнусне приче, како су му одвели оца (Душановог дједа) и 18годишњег брата и бацили их у незнану јаму. Живећи и студирајући у Загребу, причајући као Аграмер, имао је проблем са приповјешћу када војник НДХ на мајчин вапај да су у кући још само дјеца, открива Душановог оца и стрица, и одводи оног старијег. Који се никада није вратио.

Душан онда каже да је 1991. године, схватио зашто му је то отац причао. Видио је јачање Њемачке на политичкој сцени, која је хтјела нову подјелу снага у Европи и свијету. Долазак новог поглавника (Павелић/Туђман). Промјена државне југословенске заставе у ону са шаховницом. Оснивање својих оружаних снага (Збор народне гарде), почеци убистава виђенијих Срба по Загребу, Сплиту, Осијеку и другим градовима бивше Социјалистичке Републике Хрватске.

Глорификовање периода фашизма и истицање битности истог, због поновне успоставе хрватске државности након толиких вијекова. Избацивање Срба из Устава. Отпуштање истих са посла (посебно у државној управи и полицији) и маргинализовање у друштву. Доношњење закона о хрватском језику и његовој чистоћи. Нападе на легалну оружану силу (ЈНА) и то оружјем које је стизало из земаља бивших фашистичких савезника. Уништавање српских споменика културе и покушај насилног наметања одлука о неконститутивности. Подршка Њемачке, Италије и католичке цркве до степена првог признања од стране папинске државе…

Душан је у овоме уочио матрицу. Као стоматолог, познао је симптоме по сценарију из 1941. Онда је једног јутра оставио све што је имао, спаковао породицу у кола и дошао у Бању Луку. – Због оне татине приче, нико ми није страдао, закључује предсједник удружења Јадовно 1941.

И то је он.

То је човјек који је својим сопственим снагама и уз веома пожртвован рад, учинио за годину дана више на отрзању од заборава овог неизоставног дијела наше повијести; него што су све наше државне творевине учиниле заједно за протеклих 70.

Ко смо ми?

Ово не пишем из жеље да се неко при новој додјели ордена сјети др Басташића, као заиста заслужног појединца за овај народ и државу, већ да се сјети Јадовна и Слане. Да се уведе неки ред и да се озбиљно приступи прикупљању чињеница, заштити споменичких подручја, те интернационализацији факата о геноциду, што је једино способно извршити пресудан утицај на Хрватску, у којој никада није обављен посао денацификације и суочавања са прошлошћу.

Примјера ради, захваљујући дјеловању Јевреја на овом пољу, термин "холокауст" се у науци може односити само на страдање Јевреја, без обзира што је ријеч грчка. Код нас опет, неком дегенеричном логиком, појединци сами препуштају моћне ријечи другима. Користе у посљедње вријеме искључиво термин Доња Градина, што је само један дио те цјелине епицентра злочина геноцида, који се зове Јасеновац.

Овај истински симбол свих страдања у систематском истребљењу Срба током Другог свјетског рата, након напада на заштићене зоне УН (Република Српска Крајина), остао је са друге стране границе и она је некима довољна препрека да се одустане од свог историјског наслијеђа.

Нерадници који се боје сваке иницијативе, требају да се спријече у приватизовању појмова као што је Јадовно, Слана, Јасеновац, Шушњари, па и Дракулић ако баш хоћете. Посљедњи појам је сада предграђе Бање Луке, а остали су некоме извор егзистенције без икаквог конкретног помака на том пољу.

Мало је рећи да буди бијес чињеница да постоје људи, Срби, који би да спријече одржавање Прве међународне конференције о Јадовну 1941. То напросто неће проћи: Они који желе да се жртве забораве, они су који желе да се жртве понове!

Угледајмо се на себе

Израел је данас је данас економски и војно једна од јачих земаља свијета. То је резултат за који је, прије свега, заслужна идеологија овог народа, који ригидно исистира на свом историјском сјећању.

Јад Вашем је тако истински огроман комплекс, на преко 180.000 м2. Садржи Историјски музеј холокауста, Дворану сјећања, Споменик за милион и по уморене дјеце, Музеј умјетности из времена холокауста, архиву, истраживачки иститут, библиотеку, образовни центар, Међународну школу за студије холокауста, безброј скулптура, спомен-плоча, натписа и комеморативних мјеста различитог карактера. Довољно је рећи да у титули овог центра постоји одредница какву ми слабо познајемо, а она је да је Јад Вашем "ауторитет" за било какву причу о холокаусту.

Апсолутно ми није циљ да будем дио армије оних који зазивају да се "угледамо на Јевреје". Сваки народ има своју историју и своју визију будућности. Мислим да је вријеме да престанемо гледати шта ради ко около, већ да урадимо оно што је најбоље за сопствени народ. Апсолутно не чуди да Србима, који још нијесу стигли од заборава спасити страдања у два свјетска рата, у овом рату неко намеће без проблема геноцидну титулу у свијету. Они који не уче своју историју, она им се редовно понавља, што смо 90тих најбоље видјели.

Ако 70 година каснимо са Јадовном, кад ћемо стићи да се достојно сјетимо Отаџбинског рата и његових жртава? Хоће ли тада бити ипак мало исувише касно?

Забавимо се Јадом Нашим!

У Јад Вашему је, додуше, једино српским делегацијама дозвољено да поставе два вијенца. Један на мјесто покрај вјечног пламена, а други на натпис који означава Јасеновац. И нас су заиста срдачно примили, провели нас кроз комплекс, увели нас у архиву која је затворена за посјетиоце, одржали нам презентацију свог рада, изразили спремност на сарадњу и препоручили контакте.

"Јадовно 1941" посједује архиву која је боља од оне коју има Јад Вашем, када је у питању чак и страдање Јевреја у том периоду и подручју. Стога је најављена могућност потписивања Протокола о сарадњи, који би подразумијевао дигитализацију архива удружења, које би копију уступило и Јад Вашему. Тако Јадовно и Јад Вашем имају у себи више од те фонетске сличности, која је мистичарски можда и докучива.

Наишли смо заиста на разумијевање и подршку. Проблем је што у читавој поставци изванредног конципираног музеја изграђеног 2005. године (да замијени стари), о Јасеновцу има једна сличица, без помињања страдања и српског народа, док је у Дворани сјећања Јасеновац (не Доња Градина!) нажалост обиљежен латиницом. У Музеју бораца Гета, надаље, пише још увијек да су у Јасеновцу "убијани партизани".

Ако је то потпуно разумљиво у свјетлу Јосипа Броза Тита, и његових редовних фото-сешна са Јасером Арафатом, који је код нас важио за неку врсту симпатичног политичког селебритија са ванредним стајлингом, те никаквих односа са Израелом у то доба; несхватљиво је зашто данас образовне институције и надлежна министарства, одбијају иницијативе да се у школски програм Српске и Србије уврсти јасан програм образовања дјеце о овом питању.

За наше политичаре уста пуних Европе, треба нагласити да је један од услова при уласку у ЕУ, да се "учење о холокаусту" уврсти у школски програм. Жалости тако што ће нам неко онда то заправо наметнути са стране, у једном пакет-аранжману у којем ћемо учити све оно што треба да знамо о Аушвицу, Варшавском гету и сродним појмовима; али у којем неће бити ни слова о Јасеновцу или Јадовну. А зашто?

Зато што то није работа ни Јевреје, ни за ЕУ, већ је то српски посао.

Ако закључак постоји

У случају да га има, ја бих изразио своје незадовољство написаним. Не сматрам да сам достојно дотакао било коју од тема у тексту. Тако ћу прво да обећам како ћу о овоме још писати, а онда ћу се правдати тиме што је ово све код нас прекривено толиким слојем прашине и паучине, да сваки покушај писања прераста у образовно-пропагандни трактат, који уз силину фуснота не може никако да се оконча.

Уколико је ико смогао снаге да прочита до овдје, уз извињење поручујем да је ово написано искључиво као мој лични израз поштовања према раду удружења које данас обиљежава годину дана. Не постојања, већ опстојања.

Тако бих, у свјетлу тога да се МОРАМО забавити о Јаду Нашем, прије него нам се опет понови, завршио ријечима пророка Изајије, које су својеврстан мото и исходиште Јад (мјесто) Вашема (име):

Њима ћу дати у дому свом и међу зидовима својим мјесто и име боље него синова и кћери, име вјечно даћу свакоме од њих, које се неће затрти.



0 КОМЕНТАРА

  1. DAne, u prvom redu Hvala Roditeljima tvojim, koji te rodiše i u dušu tvoju uliše ljubav prema rodu i narodu svome.
    Hvala i tebi što nisi u ovim neljudskim vremenima za ništavilo materijalno predao i prodao niti jedan jedini atom čistote duše svoje , nego junački, uzdignute glave stupaš putem kojim su stupali roditelji tvoji i roditelji roditelja tvojih…
    I, na kraju hvala ti za tekst.
    Živ i zdrav bio, i ti, i tvoja porodica. Dok je takvih, ima nade za nas u JaduNašem….

    Naravno, veliko Hvala i pozdrav Dušanu Bastašiću!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *