Пољска и Русија: Сахрана односа?

На какву сахрану је заправо ишао предсједник Пољске, непосредно прије повода за сопствену? Пише: Oгњен Савић Двије највеће словенске силе: Русија и Пољска, располућене по католичкој и православној вјери, ипак имају заједничку будућност? То је тешко питање, пошто несрећа која се одиграла у близини Смоленска, баца мистично тамну сијенку на односе двије земље. Шта се […]

петак, април 23, 2010 / 13:50

На какву сахрану је заправо ишао предсједник Пољске, непосредно прије повода за сопствену?

Пише: Oгњен Савић

Двије највеће словенске силе: Русија и Пољска, располућене по католичкој и православној вјери, ипак имају заједничку будућност? То је тешко питање, пошто несрећа која се одиграла у близини Смоленска, баца мистично тамну сијенку на односе двије земље. Шта се то десило у дубоким руским шумама у близини Смоленска за вријеме Другог свјетског рата?

Лех Качински и још 95 погинулих чланова пољске делегације, ишли су на комеморацију такозваног Катјинског масакра, те се авионска несрећа претворила у својеврсну (по резултату судећи) репризу тог догађаја. Након симултаног напада на Пољску, који су предузеле снаге Њемачке и Совјетског савеза 1939. године, Пољска је поново изгубила не само своју независност, него само државно постојање. Први пут се то десило 1795. након распада Пољско-Литванског савеза, њена државност је поново успостављена тек 1918. послије окончања Првог свјетског рата, али је трајала само до поменуте 1939. године.

Мање познат Стаљинов злочин

У својој окупационој зони Совјети заробљавају више хиљада пољских официра, те интелигенције у најширем смислу. Закон у тадашњој Пољској је прописивао да сваки дипломац мора проћи школу за резервне официре. Захваљујући овоме, као официри су заробљени сви војно способни носиоци умних напора у Пољској.

По једној од најмасовнијих ликвидација у Катјинским шумама, назван је много опсежнији процес. У њему је Стаљинова тајна полиција (НКВД) сакупила и на више локација ликвидирала преко 21.000 пољских професора, полицајаца, јавних службеника, правника, свештеника, крупних капиталиста и друге националне елите.

Отрцано: Историја се понавља

Као да се Катјински масакр Пољацима поновио у 21. вијеку, јер изузимајући осам чланова посаде, у предсједничком Тупољеву Ту-154М погинуо је добар дио тренутачне пољскe елите. Осим предсједника и његове супруге, у авиону су настрадали и други високи званичници.

Међу многим сенаторима и посланицима у Сејму (скупштина), настрадала су и два потпредсједника скупштине, гувернер народне банке, а најтрагичније су погођени представници организација и фондација које се труде да Катјински масакр отргну од заборава.

Ипак, најгоре је прошла пољска војска, која је изгубила начелника генералштаба, те заповједнике авијације и копнене војске, уз бројне официре који су чланови предсједничке гарде.

Ово ће, у сваком случају, додати на озбиљности стотинама година писаних протокола, по којима се у истом возилу не могу налазити вршиоци највиших државних функција. Тренутачно функцију предсједника до избора у јуну (још један предсједнички кандидат је погинуо у авиону) обавља предсједник Сејма, а обогаљени пољски државни апарат ипак несметано функционише захваљујући присуству премијера.

Криви су Руси

Да је руској страни било видно  непријатно, те да је учинила све што се могло да се расвијетли трагедија и помогне породицама настрадалих, не крију ни сами Пољаци. Премијер Владимир Путин врло брзо нашао на попришту несреће, а предсједник Димитриј Медведев допутовао на сахрану у Краков без обзира на облаке вулканског дима са Исланда.

Русија је чак привремено укинула визни режим са Пољском (који, рецимо, нема са Србијом) како би се породицама настрадалих омогућило да дођу на мјесто губитка најмилијих без икаквих процедура.

Но, чак су и неки регионални дневни листови под контролом страног капитала, насловљавали своје извјештаје тако да макар посредно кривицу бацају на руску страну. Чак до тога да је до несреће дошло јер "пилот није разумио руски". Ово, наравно, није ни без мотива, а ни без плодног тла.

Пољска и Русија имају веома оптерећене односе, који тешко да ће у скорије вријеме бити релаксирани. Оно што је сасвим сигурно, јесте да се криза између двије сусједне словенске земље често индукује са стране, и то прије свега са Запада.

Вријеме смутњи

Истим жаром и мотивом којим је Њемачка под Хитлеровим вођством објавила 1943. године проналазак масовних гробница у околини Катјина, односно Смоленска; "научне телевизије" које данас имамо прилике видјети у домаћој кабловској понуди (Дискавери, Нешнал џиогрефик, Вајасат хистори, Хистори ченел…) мултирепризирају документарце на ову тему.

Пољска је један од кључних савезника Сједињених Америчких Држава у Европи, те у сваком случају додатно-планетарно битан играч у свјетлу тога да са својих 38 милиона становника и осмом површином у Европи.

 

Године 1863. пољске земље доспијевају под власт царске Русије, те она коначно успоставља контролу над регионима данашње Бјелорусије и Украјине, око којих се вјековима борила са Пољском. Ту треба тражити једну од главних пољских фрустрација руском државом, будући да је пољско-литвански савез дуго терорисао Русију. Тај историјски период је у Русији познат као "Вријеме смутњи", а са њим најчешће пореде деведесете године прошлог вијека.

Брана против шизматика

Пољска је подржавана из правца западне Европе као брана католичанства против "шизматичних Московита", што се одржало и до дана данашњег. Пољаци су фанатични католици, о чему најбоље свједоче противљења сахрани Леха Качинског и супруге му у чувеној катедрали Вавел у Кракову. Без обзира што се бискуп сложио са таквом идејом, неки су сматрали да предсједниковање преминулог није те тежине, да би заслужио такву част.

За именовање првог неиталијана на чело католичке цркве, дефинитивно није случајно одабран Карол Војитила, касније познат као папа Иван Павле Други. Војитила је био огорчени противник комунизма, за вријеме којег није постојала фактичка једнакост полова и доступност контрацепције, а закон о легалности абортуса изгласан тек 1956. године.

Без обзира што се веома рестриктивно тумачио, тај закон о слободи избора жене је измијењен у строжији већ 1993. године, веома брзо по распаду Варшавског пакта и Совјетског савеза.

Абортус као политичко питање

Колико је то питање битно у пољској политици, показује случај партије Право и правда (Prawo i Sprawiedliwość) из које је због неусвајања амандмана који пооштрава случајеве примјене абортуса, иступио некадашњи предсједник Сејма Марек Јурек и основао сопствену партију Право Републике (Prawica Rzeczypospolitej).

То је представљало и велику препреку Пољској при укључењу у ЕУ, а у анкети Европске вриједности у мају 2005. године, 48 одсто Попљака је гласало против абортуса, док је њих 47 било против. Од десет анкетираних земаља, мада су Португал или Италија били близу, Пољска је била једина земља у којој је већина била против права жене на избор, уколико не жели дјецу.

НАТО брани Европу: Од кога?

Да Пољаци нису ненаклони агресивној политици САД ка Русији, осим њеног врло радог прикључења НАТО савезу, најбоље је говорило пристајање на постављање ракетног штита на њиховој територији. Није сметало што је то најављено под тако неувјерљивом пријетњом као што је Ирански ракетни и нуклеарни програм, па ни то што би Русија сасвим сигурно скинула прашину са својих војних капацитета и усмјерила пројектиле према Пољској.

Да ти духови антируског расположења (СССР и његови генерални секретари више не постоје) свједочи и писмо неколико бивших (углавном источноевропских) политичара и интелектуалаца, који су критиковали САД и Барака Обаму због најава одустајања од пројеката ракетног штита у Чешкој и Пољској.

ЦНН (CNN) је директно преносио сахрану, као што једна емисија ове куће укључује популарне водитеље директно из Тбилисија. Главног града Грузије, која је напрасно проглашена за најуспјешнијег борца против корупције у источној Европи и најатрактивније мјесто за инвестирање. Колико је то могуће у случају земље чији лидер, Михаел Сакашвили, обећава нове ратове, препада становништво лажним тв-извјештајима о руској инвазији, или потпуно гуши опозициони живот; јасно је само онима који су Грузију ту поставили.

Тако и америчка државна секретарка, Хилари Клинтон, у јучерашњој посјети Таљину, главном граду Естоније, обећава да САД неће одступити од одбране Естоније и других европских држава у НАТО. Такође се поставља питање од кога? Естонија је позната као држава чланица ЕУ, која најдрастичније крши људска права грађана руске националности, којих има толико да би требали имати статус конститутивног народа. Руси у Естонији могу само да сањају о правима каква имају Мађари или Русини у Војводини, пошто су та права из њихове перспективе научна фантастика.

Непосредно по сахрани је у Пољској наступила забрана точења алкохола у Варшави (субота), те Кракову (недеља); па би зато и остатак свијета требао мало да одмори од помагања око ове трагедије и пусти Пољску и Русију да саме ријеше ствари из своје прошлости, како би могле несметано ићи ка будућности.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *