Политика штапа и банана (република)

Oног тренутка када се амерички потпредсједник, Џозеф Бајден, укрцао у авион за Београд, политичком руководству Републике Српске се учинило да је дестинација авиона “земља недођија”, односно да опасност по Српску више апсолутно не постоји. Пише: Радован Ковачевић Цијела ситуација је веома брзо локализована, а још брже је херојски исплажен језик у правцу Сарајева, наводно као […]

четвртак, јун 4, 2009 / 18:23

Oног тренутка када се амерички потпредсједник, Џозеф Бајден, укрцао у авион за Београд, политичком руководству Републике Српске се учинило да је дестинација авиона “земља недођија”, односно да опасност по Српску више апсолутно не постоји.

Пише: Радован Ковачевић

Цијела ситуација је веома брзо локализована, а још брже је херојски исплажен језик у правцу Сарајева, наводно као знак одушевљења што је умјесто, од Сарајева прижељкиване "америчке сабље", БиХ посјетио само један симпатични и сенилни дедица. Томе у прилог ваљда је ишло и обраћање потпредсједника Бајдена пред Парламентарном скупштином БиХ, у којем је као приоритете БиХ апострофирао реформу одбране и пореског система, иначе процесе завршене прије скоро пет година.

Све ово је само својеврсни показатељ непознавања озбиљне политике, односно дипломатске неупућености домаће политичке врхушке. Јер, док су они ликовали и чак стварали медијске приче о фамозној коверти коју је Додик предао Бајдену и наводно ултимативно затражио америчко непетљање у традиционално добре руско-српске односе, Бајден је у Београду причао нову причу.

Уствари, причао је исту причу, али из београдске перспективе посматрану. Тако београдски Бајден тврди да САД од Србије не очекују признавање Косова, док је само дан раније сарајевски Бајден устврдио да то не очекују "ускоро". Дакле, симпатично и насмијано лице америчког потпредсједника резервисано је за земљу домаћина, а његово право лице можете видјети тек оног тренутка, када напусти ваш ваздушни простор.

Нажалост, и видјели смо га!

Прво је Високи представник међународне заједнице у БиХ, Валентин Инцко у писму Генералном секретару УН, Бан Ки Муну, а одмах затим и у директном обраћању Савјету безбједности, означио политику Српске као једину кочницу на путу БиХ у боље сутра. Затим је амерички амбасадор у УН, Розмари Ди Карло, такође пред Савјетом безбједности оптужила власти Српске за "урушавање" државе на рачун ентитета. Придружио се и Хавијер Солана постављајући крај јуна као крајњи рок за доношење закона о расподјели имовине.

Домаће власти су за то вријеме, још увијек осокољене уравнотеженим наступом америчког потпредсједника, одлучиле конкретизовати своју позицију и јасно поручити да Република Српска више нема намјеру бити "банана-република".

Наравно, ријеч је о закључцима Народне скупштине у којима се Република Српска коначно позиционира као фактор, односно као страна потписница Дејтонског споразума.

Први пут у неком званичном документу имамо чињеницу да је од настанка Републике Српске на ниво БиХ пренесено укупно 68 надлежности, а да је Скупштина дала своју сагласност у само 3 случаја. Што је још битније, у закључцима се јасно каже да се званична политика Српске са таквом праксом не слаже.

Већ смо имали прилике да у ријетким тренуцима инспиративне храбрости, наши политички лидери захтијевају укидање тзв. "бонских овлашћења", али овог пута заиста храбро иду и корак даље. Тако у поменутим закључцима стоји да ће Република Српска покренути правне спорове пред домаћим и страним судовима, ради утврђивања легалности, до сада, пренесених надлежности.

Осим овога, од Високог представника траже да повуче све раније одлуке високих представника о смјенама и да свим тим људима врати људска, грађанска и политичка права и слободе. Ријеч је наравно о људима који су обнашали највише државне и ентитетске функције, а које су бивши високи представници смијенили и до данас им наметнули статус јединих људи на тлу "слободне" Европе који немају право да бирају и да буду бирани.

Оно што је Високог представника и његове налогодавце највише повриједило, јесте да Српска више не тражи само укидање "бонских овлашћења", већ и преиспитивање и повлачење свих ранијих одлука донесених кориштењем истих. Тако је у складу с Бајденовим "правим лицем", односно оним приказаним изван домаћег ваздушног простора, настала и адекватна реакција Високог представника.

Само пар дана послије доношења закључака у Народној скупштини, на адресу предсједника Скупштине, Игора Радојичића, стигло је писмо у којем Валентин Инцко "захтијева" повлачење свих закључака, а као рок за повлачење одређује 11. јун.

Овом мјером, Високи представник је онима, који су "искусно" процијенили да је ово најбољи тренутак за суштинско позиционирање, прилично сузио маневарски простор. Могли бисмо рећи, да их је овим потезом директно позиционирао у политички "тунел" који обично нуди само два излаза.

Проблем у Инцковом захтјеву је што, из ове перспективе, домаћи политичари не успијевају видјети на којем крају тунела је свјетло, а на којем мрак. Наравно, проблем је и у томе што би за јавност, а без обзира на фотоосјетљивост послушничког излаза, било какво повлачење представљало само провлачење кроз тијесне и прљаве канализационе канале. О неугодном мирису није потребно ни говорити.

Без обзира колико ова новонастала ситуација дјелује тешка и на тренутке безизлазана, она то није. Баш супротно, веома је једноставна. Политичко руководство Српске треба само да одлучи да ли наставити са послушничком политиком без икакве перспективе да би се то једног дана могло промјенити, или да заузме став и одбије учествовати као објекат у нечијој семинарској демонстрацији политике штапа и шаргарепе.

Шта су одлучили, сазнаћемо најкасније 11. јуна?!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *