Подршка за соколачку „Подршку“

Ових дана кћерки ми оперисали крајнике у Сарајеву. Сва три. Пише Зоран Јанковић Пошто супруга ради, а ја не радим, био сам задужен да се, у стану у Источном Сарајеву, бринем о дјетету. Какво дијете, читава цура, петнаеста година. А и, што вели један мој познаник „ова се дјеца сад боље гледају него раније. Зато […]

понедељак, децембар 26, 2011 / 07:34

Ових дана кћерки ми оперисали крајнике у Сарајеву. Сва три.

Пише Зоран Јанковић

Пошто супруга ради, а ја не радим, био сам задужен да се, у стану у Источном Сарајеву, бринем о дјетету. Какво дијете, читава цура, петнаеста година. А и, што вели један мој познаник „ова се дјеца сад боље гледају него раније. Зато прије сазру, ко његоване воћке!“ Поред беспослености, дакле, разлог да будем „медицинска сестра“ је и то што имам и „мало јачи желудац“ него супруга. Мајка је то; кад је видјела дијете онако беспомоћно и никакво послије тоталне анестезије морали смо и њу враћати „на овај свијет“. Права мајка. А, бога ми, и Жена. Са великим „Ж“! Да сам поново млад момак, на женидбу, само њом бих се оженио. Поново! Ни једну другу не бих ни погледао. Стварно!

Елем, двадесетак дана сам, свакодневно, дијете водио на туширање грла и прегледе, а затим кувао, прао, пеглао… „Надреалисти“ би рекли и „пушио“. Што рече један мој рођо: „само да ми се игдје запослити па макар балване „холц’о“, прихватио бих, руке ми пропадоше од воде. Кожа ми спаде“.

Ми смо били, значи, у Источном Сарајеву, а супруга у Рогатици. Радила. Иако сам се стварно напрао и суђа и веша и накувао хране морам признати да сам и уживао. Искрено. Његујући дијете. Јединствен осјећај. Посебно сам уживао гледајући је како се, из дана у дан, успјешно опоравља. Подсјетило ме на дане кад је била беба, а ја јој спремао хапице, мијењао пелене, прао гузу… Има ли ишта љепше у животу него давати другом? Несебично, без остатка. Ко то није пробао не зна да је много веће задовољство давати него узимати.

Праштати и давати

Давање ме доводи и до главног догађаја и ликова ове приче. Наиме, прије мога „боловања“ позвала ме је телефоном Снежана Башевић. Упознао сам је онда кад је Жељко Томић са пријатељима и www.славицнет.цом организовао пренос посмртних остатака наших палих хероја на гробље „Мали Зејтинлик“ на Сокоцу. Пошто је Жељко мој пријатељ, а Снежа његова пријатељица, онда мени ова дама дође, најмање – другарица. Телефонски позив ме затече на имању, у ливади, док сам спаљивао стару траву.

Замоли ме Снежа да дођем на Соколац. На донаторско вече које организује Удружење лица са посебним потребама „Подршка“; замоли ме и да повезем Далибора, слабовидо лице из Рогатице коме је „Подршка“, путем хуманитарног телефона прикупила заиста значајна новчана средства. А и редовно му помажу. Даба ми је познаник, али ми је раније, док сам покушавао да му помогнем, учинио нажао. И то немало. Снежа ме подсјети на хришћанску обавезу опраштања и разговор завршисмо мојим пристанком.

У вожњи ме Даба открави са свега пар реченица. Млад, лијеп, наочит човјек, и сад би се дјевојка окренула за њим. Али му живот није био наклоњаен. Нимало. Од малих ногу је дијабетичар. Има неколико година како му „шећер“ уништава очне живце. Имао је низ операција са врло релативним успјехом. Хируршки захвати су коштали цијело богатство. У покушају да спаси вид упао је у финансијску дубиозу са кредитима. На крају је морао продати стан. И тиме је „затворио“ само дио кредита. Остао је и без вида и без посла и без стана и без супруге… од свег јада отац му је напречац умро. Прецркао човјек од туге. Остао је, Даба, дакле, и без оца.

Данас живи са мајком у неомалтерисаној викендици, по мојој процјени 5 са 6 метара. Прича ми да му само за неке капи треба 500 КМ мјесечно. Да би ишта видио.

„Па како то све финансијски издржиш“, питам га (не знам шта бих друго).

„Како – никако! Од очеве пензије навучем 250 КМ за пола мјесечне дозе капи, за једно око, тек толико да видим да у нешто не ударим. На другом оку тотални мрак. Са капима бих видио бар нешто. А да ми је пара за операцију, можда би…“ и ту он не доврши мисао. А момак к’о златна јабука. Јебем ти живот, да ти јебем! Опростите, молим вас, што опсовах.

На одредишту, прије него што изађосмо из аута, замоли ме да га мало сачекам. „Извини, молим те, само мало, да дам себи ова говна“, вели. Извади некакву справицу, сличну повеликој ињекцији, и забоде сам себи иглу у бутину. Ја зажмурих. И занијемих. Иако сам у рату видио меса и крви као просјечан месар. Људска патња у мени увијек изнова изазива мучнину.

Донаторска вечера

У парохијском дому у Сокоцу дочека нас Снежана Башевић. Срдачно. Ту је и моја другарица-Јеца; Јелена Дундић. Стварно волим ову жену. Исијава позитивну енергија, а анулира негативну. Као мачка. Па овдје сам баш међу пријатељима. Ту је и неколико колега-новинара. Посебно се радујем Недељку Жугићи, писцу, новинару, људини, пријатељу… једном од ријетких из СНСД-а кога, због страначке припадности, не сматрам љигавцем из власти. Напротив! А и учинио је један људски гест према мени, какав могу само велики људи. Ја сам „оплео“ по њему у једном тексту, баш на овим страницама, а он ми дошао на кућна врата и… рекао да сам био у праву. То могу само највећи! Неђо је гдје год се његује култура, традиција, људство, српство… И овдје је са аудио-видео опремом да помогне организаторима, али и да забиљежи догађај.

Упознаше ме моји другари и са представницима локалне власти. Е ту баш не бљесну ни искрица симпатије. Ни од мене ка њима, ни од њих ка мени. Иначе ме већина људи зна под надимком „новинар“. Тако ме и овдашњим властима представише. Ја додадох: „Онај што воли да лаје на власт“. Признам и ја сам безобразан. Ваљда ми је тако суђено. Да не волим власт. Ни они мене. Одмјеравамо се као курјаци из различитих чопора. Да ли ћемо се уједати или бити мирни? Остадосмо мирни. Иако смо сједили скупа. А и повод зборовања је више него достојанствен. У овим временима кад људи узимају и отимају, и шаком и капом, премало је оних који – дају. А Удружење лица са посебним потребама „Подршка је баш такво: даје у временима узимања. Зато их треба подржати. Подржавам „Подршку“! Ако никако другачије а оно макар овим текстом.

Поче, дакле, програм. Дјеца играју и пјевају. Познате пјесме. „Као прави пјевачи, а можда и боље од њих“ рекао би Миња Субота. Ту је дјечји хор „Палчићи“ са Пала, води их Славиша Гуја – Слаја, такође другар ми. Соколачке „Ладрице“ су „Јецина дјеца“; дјелују при соколачкој Установи за културу, коју води Јелена. Ако и њој душмани не дохакају. Као мени што су.

Крену видео-пројекција, а Снежа поче да прича шта су радили и урадили у претходној години. Ријечима прати слику. Све што сакупе пара дијеле онима којима је најпотребније. Најтеже је одабрати – коме? Потребе велике а пара мало. Прикупљени новац од прошлогодишње донаторске вечере потрошили су за санацију куће члана Слободана Васића. Ређају се слике и приче о помоћи лицима са посеним потребама. Упркос тешким временима, заиста импресиван обим помоћи реализовали су у протеклих 12 мјесеци.

На овој вечери изложени су ликовни радови чланова удружења „Подршка“ настали у креативној радионици. Изложба је продајна. Све што се прода поново ће ићи лицима са посебним потребама. На Сокоцу их има стотињак. Програм тече даље: пјева се, плеше, игра, глуми… „Кад си сретан ти понови ово све…“

Људи, будимо Људи

Гледајући дјечака са посебним потребама који има проблема са говором како излази пред окупљене и рецитује, на свако његово запињање и сам се напрежем као да ћу проговорити. Поред њега је Јеца, да му помогне; највише зато да му држи страх. Ваљало му је изаћи пред оволико људи и рецитовати. Крије се иза књиге али… гура. Не да се. Бори се. Са тремом, са словима, са изговором, са публиком… са животом. Прави херој. Свако ко је јавно одржао макар здравицу пред десет људи зна да то није лако. „Постоје двије врсте људи који излазе пред публику: они који имају трему и они који – лажу“, Рекао би легенда Душко Радовић.

Некад су ова дјеца и ови људи називани и другачије. Још ружније. Данас их зову „лица са посебним потребама“. Нисам сигуран ни да је ово најсретнији избор. Немају они никакве посебне потребе; њихове потребе исте су као и наше, само што је њима много, много теже да их задовољавају. Да ли ми, „нормални“ чинимо довољно да људи и дјеца, како их зовемо „са посебним потребама“ што лакше задовоље своје потребе? Да им живот учинимо лакшим и једноставнијим? Да ли увијек дајемо руци која је испружена ка нама? Размислите о томе шта је лакше: давати или испружити руку и чекати да ти дају! Зато подржимо соколачку „Подршку“ и све подршке овога свијета. Макар тако што ћемо само и примијетити да постоје људи мало другачији од нас. 



0 КОМЕНТАРА

  1. Odlican i veoma poucan tekst.
    Cestitke autoru.

    Smatram da je vrijeme da se ljudi u Srpskoj organizuju po ovoj osnovi.Nije danas nijednom obicnom covjeku lako,kako Santic kaze;
    Сву муку твоју, напор црна роба
    појешће силни при гозби и пиру,
    а теби само, ко псу у синџиру,
    бациће мрве… О, срам и грдоба!
    Sa druge strane,ne trebamo cekati nikoga a kamoli vlast da se “angazuje“Mnogi ljudi mogu pomoci jedni drugima,sto u novcu,sto u hrani,odjeci,poklonima djeci za praznike itd.
    Rodoljublje i covjekoljublje ne smije ugasnuti sa ovim zlim vremenom.
    Mnogi iz ponosa nebi ni zatrazili pomoc odk opet sa druge strane,pojedini bi zeljeli samo novac ili se suvise oslanjaju na neku drzavnu socijalnu pomoc,koja….ne postoji.
    Sta se moze i treba uciniti?Opet organizovanje i povezivanje slicnih nezavisnih drustava.Otvaranje ziro racuna i slicnih akcija.Ovdje na ovom portalu pokazalo se da je nesto slicno moguce.Sokolacka “Podrska“ i slicne organizacije bi mozda mogle pokrenuti neki net.portal,posvecen humanitarnom radu,posto je ocito sve veci broj ljudi koji koristi ova “elektronska“ sredstva informisanja.Cak stavise,smatram da slican portal moze imati visetruku namjenu i baviti se mnogim drugim aktivnostima.Recimo Srbijanski “Bebac“ je posvecen izmedju ostalog problemu bijele kuge te takav portal u vidu magazina posjeduje mnoge korisne clanke posvecene ishrani,ogdoju djece,problema u porodici i tako redom.
    Takav magazin bi mogao polovinu clanaka posvetiti onima kojima je pomoc prijeko potrebna i mislim da bi imao i veci efekt nego bilo koje drugo sredstvo informisanja jer postoji mogucnost prilaganja fotografija,tekstova i na taj nacin bi se,vjerujem ukljucili mnogi.
    Da ne pricam da je time informacija dostupna i(kako danas vole da kazu “dijaspori“).

    Koji ima dobra druga,
    ne boji se očajanja
    podeljena tuga
    upola je manja;
    podeljena sreća
    dva puta je veća.
    J.J.Zmaj

  2. Ево господине Јанковићу,слика и прилика оног о чему смо ми дискутовали.

    Без Вашег имена у наслову и без бесмисленог (не беспотребног) напада на власт манифестованог кроз прозивање надимцима и обичном сарказму,овај чланак има један коментар.А овај чланак је далеко најсмисленији и кориснији него претходна 2-3 која сте написали.Ово је чак новинарство.

    Зар желите подршку таквих који се „пале“ на простаклук?На њима темељите позитивне промене које ово друштво треба да проведе?

    Иначе,добро сте рекли да „волите да лајете на власт“.Само боље би било да их критикујете.

    Свака част за овај чланак.

  3. Баш та власт у Сокоцу је најубједљивији примјер нечасног владања снсд-а. а у скупштини града ИС су опозиција, ма прави индијанци!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *