Планинари из Српске походили Карпате

Планинари са Хан Пијеска, из Бијељине, Лопара и Шапца вратили су се са тродневног планинарског похода са Карпата у Румунији, гдје су освојили врх Вистеа Маре – висок 2.527 метара, рекао је вођа пута Слободан Симикић из Лопара. Планинари причају да су на Карпатима остајали без даха, што због љепоте природе, што због тешких успона. […]

уторак, јун 19, 2012 / 15:09

Планинари са Хан Пијеска, из Бијељине, Лопара и Шапца вратили су се са тродневног планинарског похода са Карпата у Румунији, гдје су освојили врх Вистеа Маре – висок 2.527 метара, рекао је вођа пута Слободан Симикић из Лопара.

Планинари причају да су на Карпатима остајали без даха, што због љепоте природе, што због тешких успона. Имали су и један инцидент – двоје планинара слетјело је низ стрму сњежну падину, али, срећом, без тежих посљедица. Послије су сви били максимално опрезни.

"Отишли смо на Карпате да бисмо видјели одакле смо дошли прије много вијекова", шале се планинари након повратка са Трансилванијских Алпа, гдје су боравили од четвртка, 14. јуна, до недјеље, 17. јуна.

Полазна тачка планинарског похода било је језеро Балеа на Карпатима, одакле су под теретом ранаца и уз шкрипу планинарских ципела кренули у поход. Стаза је била добро маркирана, али стрма и каменита. Убрзо су стигли до језера Цапре, окруженог ливадама, одакле су наставили доста захтјевном стазом, на којој су се смјењивали гребени, успони, спуштања, сипари са стрмим сњежним падинама.

"И баш те јако стрме сњежне падине била су највећа опасност на овом походу. Мала непажња или недостатак искуства и, наједном, планинарка из Шапца отиснула се низ сњежник. Мало се уплашила, али је све прошло без посљедица. Такве среће није био планинар Бобан Матић са Хан Пијеска који се оклизнуо низ сњежник и тек су га камење и стијене зауставили на много ужем сњежнику", испричао је Симикић.

Матић је наставио пут, упркос огреботинама, модрицама, те поцијепаној одјећи, каже Симикић и додаје да су послије тога сви били максимално опрезни.

Планинари су, након инцидента, наставили експедицију у добром расположењу. Ходали су цијели дан. Гледали су како на оштрим каменим врховима позирају дивокозе. Низали су се прелијепи планински предјели, али умор их је већ стизао. Спуштао се мрак са јаким ударима вјетра, па су одлучили да преноће у склоништу.

"Склониште је било на добро изабраном мјесту, са видљивим црвеним крстом. Унутра чисто, са прозорима и вратима који добро дихтују. Испробали смо акумулаторе, палећи свјетло – функционише! Ту је и радио-предајник за случај несреће. Ријетко се могу наћи овако уређена склоништа", испричао је Симикић.

У недјељу ујутро настављена је шетња по Карпатима, под ведрим небом без иједног облака.

"Нижу се призори, љепши од љепшег. На истој стази се мимоилазе планинари из разних држава. Сви са осмијехом, поздравом и по којим кратким питањем. Послије низа успона, силазака, попречног пењања изашли смо на врх Вистеа Маре, одакле се види постављени крст на Молдовеану (2.544 метара), највишој тачки Карпата и Румуније", прича Симикић.

Након силаска са Карпарта планинари су посјетили Сибиу, град под заштитом УНЕСЦО-а. Ту је био велики средњовјековни град са богатом историјом и културом. Град, прича Симикић, са прелијепим трговима, улицама, црквама, али и са пуно туриста у цвјетним баштама угоститељских објеката.

"Сљедећи циљ био је град Хунедоара, односно дворац који доминира градом. То је дворац породице Корвин, гдје је столовао и најмоћнији мађарски краљ Матија Корвин, син никог другог него Јаноша Хуњадија, односно Јанка Сибињанина. Прелијеп дворац са великом збирком музејских експоната", објашњава Симикић.

У хладовини дебелих зидова планинари су се одморили, а онда кренули да посјете Темишвар, гдје су имали посљедњу паузу прије уласка у Србију.

"У Темишвару смо посјетили Руску цркву, пред чијом љепотом застаје дах.Храм је изграђен без чврсто прописаних правила, украшен румунском орнаментиком. Присуствовали смо вечерњој служби, цјеливали честице Часног крста и честице мошти једног од Света три јерарха", прича Симикић.

Путовање су наставили ка Србији. У недјељу, у поноћ су стигли у Шабац, гдје су у својим домовима остали планинари из овог града. Планинари са Хан Пијеска кући су стигли тек у понедјељак у шест часова, имајући таман толико времена да се умију, пресвуку и – уморни, али срећни након незаборавног похода – почну нову радну недјељу.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *