Питао ме један човјек

Није лоше за једну дјевојчицу која је 1995. побјегла из Санског Моста у Приједор са једним руксаком.

Пише: Јелена Деспот

Признајем! Сујетна сам! Не волим и тешко могу да поднесем када ме критикују, када оно што радим срцем бива обезвријеђено или омаловажавано! Но, свако ко жели да се бави било којом врстом јавног посла мора научити да ће прије или касније бити пљунут, оспораван и да је просто немогуће да се свима допада. Ко зна, можда научим и ја? За сада се од тога браним игнорисањем и не одговорам на провокације. Но, некада просто морам. Онда кад су те провокације глупе и неутемељене, када задиру у моју интиму, а своје текстове увијек бојим личном нотом.

Писала сам текст о бољем сутра. О оном сутра које сви заслужујемо и којем морамо да тежимо. Хтјела сам да кажем људима да је могуће наћи то боље сутра. Ја сам своје боље сутра редовно проналазила и свако наредно је било боље од оног претходног.

Питао ме неки човјек, жена, потписујући се као центар 1: „Е што волим ове напрђиваче што овако генерално напрђују. Напиши дјевојко шта си ти то урадила за боље сутра па онда спомињи друге“.

Овај пут ћу одговорити, не због себе, него због свих оних који сумњају да то боље сутра постоји. Можда је за мене постојало јер су моја јуче била веома тешка, па их није било тешко надмашити. Но, да не обезвриједим потпуно то моје добро данас и још боље сутра.

Са осам година изгубила сам кућу, школу, пријатеље, родни град, успомене. Мој дјетињство је пријетило да буде уништено. Добрим дијелом је и било. Након тога сам сазнала да сам изгубила и оца. Данас га се сјећам на основу прича које су ми причане, и оно мало успомена које нису изблиједиле. Немојте ме сажаљевати сви они који сте можда већ кренули!

Никада човјек не зна колико је јак док га не снађе нека таква несрећа. Искрено не бих вољела да ико икада на такав начин тестира јачину свог духа и карактера. Упркос тој одличној почетној основи да будем потпуни промашај, да можда почнем да се дрогирам или крадем, била сам један од најбољих ученика у својој основној школи. Добила сам и Вукову диплому! Није лоше у односу на оно јуче које ме је снашло. Имала сам дипломе са такмичења из математике, прве помоћи, глумила сам, цртала и учестовала у свим ваннаставним активностима моје школе.

Након тога је стигла средња. Потпуно сам промашила са избором занимања. Схватила сам да ме бројке, прорачуни и статистика не интересују ни у најмањој могућој мјери, али сам и то изгурала са одличним успјехом. За мене је сутра било још мало боље!

А онда факултет! Упркос свим причама како је „апсолутно немогуће уписати новинарство ако немаш неку везу“, ја сам га (гле чуда) уписала! Само сам положила пријемни, и била трећа на ранг листи од сигурно стотињак кандидата. На факултету је касније било успона и падова, добрих, лоших и одличних оцјена. Дана када се уживало до крајњих граница и дана када смо између себе скупљали за хљеб и паштету.

Стручњаци на факултету ме ниси проглашавали за талентованог студента. Сматрали су да и немам баш дара за писање. За некога чији су се писмени састави читали у другим разредима и у школској зборници, то је био пораз. Али, нисам одустајала. Борила сам се за свој сан. За своје боље сутра, и опет је било мало блиставије у односу на оно јуче! Данас неки други стручњаци сматрају да моје писање и није тако лоше. Опет боље у односу на оно што су ми првобитно говорили!

Када сам постала апсолвент на факултету опет сам слушала приче како је „апсолутно и потпуно немогуће добити посао“. „Ма ако и добијеш посао, нема ту плате!“. „За шта смо завршавали факулет, да будемо на бироу?“. Говорили су моји пријатељи који су прије мене завршили факултет. А ја сам почела да радим као апсолвент! За стипендију која је мени била довољна! Неки су поспрдно о њој говорили, али за мене је то био мој први зарађени новац. Мој први посао! Посао за који нико није звао за мене. Сама сам отишла! Попричала са људима, и добила га! Морам вам само додати да је на том разговору осим мене био само још један кандидат, за господу у нашем друштву је очигледно било испод части да ради неки посао од четири сата. Али за мене је и то сутра, било боље од оног грозног јуче од којег годинама упорно бјежим. (И да, „паметница трчим свој маратон“).

Нисам више живјела у студентском дому. Плаћала сам стан, и своје рачуне! Са двадесет три године. Неки ни са четрдесет нису отишли толико далеко!

Када сам завршила факултет, добила сам посао на истом мјесту, овај пут са пуним радним временом. Опет су ми то сами понудили! Бог, срећа, судбина, или је до мене, не знам! Али своју радну књижицу нисам однијела на биро. Дипломирала сам у уторак, а у петак ми је понуђен посао. Није лоше, зар не? А сигурна сам да би опет добар дио паметњаковића отпухнуо на то, помислио како сигурно лажем, или како то сигурно и није неки посао, док га је неко тако лако понудио! Сигурна сам, зато што увијек имате оне који не желе „боље сутра“. Који воле да буду жртва заглављени у свом „грозном јуче“. Ове године ћу имати три године радног стажа.

Успут сам успјела да видим: Милано, Венецију, Верону, Минхен, Париз, Рим, Грац, Беч, Будимпешту, Лион, Ђенову, Барселону, Трст…и сигурно сам неки заборавила. Ко би их све попамтио? Није лоше за једну дјевојчицу која је 1995. побјегла из Санског Моста у Приједор са једним руксаком!

Но, поента није да вам ја кажем да ви треба да тежите том истом! Можда неко не жели да путује, можда не жели да ради, можда уопште не сања исте снове као ја. Али, важно је да их сања! Важно је да свако ваше данас буде усмјерено ка томе да буде боље од оног јуче! Али не тако да тежите да добијете посао у влади и плату од двије хиљаде марака, а да не радите ништа! Неће увијек бити тог бољег сутра! Није ни најмање лако! О одрицањима и сузама на свом путу нисам писала, не зато што их није било, већ зато што њих заборављам!

И зато главу горе. Можда ће данас падати киша, али волим да вјерујем да ће сутра осванути сунчан дан!