Пет дана рата

На мостарској ТВ1, у оквиру бајрамског празничног програма, могли сте неки дан погледати филм о Сакашвилијевом неуспјешном нападу на Јужну Осетију. Проблем је само што у овој петодневној барици, која остаје након што извадите пробушену кесу из канте за смеће, нема ништа о томе. А вруће је било 08.08.2008. године. Чак и на Кавказу. Јеле […]

петак, август 1, 2014 / 21:42

На мостарској ТВ1, у оквиру бајрамског празничног програма, могли сте неки дан погледати филм о Сакашвилијевом неуспјешном нападу на Јужну Осетију.

Проблем је само што у овој петодневној барици, која остаје након што извадите пробушену кесу из канте за смеће, нема ништа о томе. А вруће је било 08.08.2008. године. Чак и на Кавказу. Јеле се лубенице, диње и парадајз. Онда можете мислити колико смрди ово мало воде на филмском длану, капајући по стубишту док га носите у канту за политикантску проституцију у покретним сликама.

Читавим током овог пропагандног безобразлука, комад човјека у вама покушава да урликне: О, каква су ти Руси само говна. Осетини још и већа! Отприлике је то оно што овај филм жели да мислите…

За оне који немају појма како је Сакаш-Вили, на наговор Американаца, лоше истестирао руску одлучност и напао Јужну Осетију баш на дан отварања олимпијских огара у Пекингу, па онда појео кравату усљед тога да је и Русија једном рекла да је доста.

Оно што ових дана у Украјини не умију.

Није ни чудно онда што се жуто-плава застава, заједно са грузијском, вијори на крају филма за вријеме митинга који су организовали симпатизери власти. Међу њима прије свега државници ЕУ, али и са америчком заставом негдје у раздраганој нацији, која је весела јер је Грузија одбранила своју независност, коју јој нико није ни нападао.

Овдје је, наравно, Русија напала прва и то незаштићене грађане који су се веселили на свадби, а чињеница да су Олимпијске игре у отварању, овдје се користи баш супротно – никог није брига што Русија врши агресију на Грузију…

Не само то, већ се иде корак даље и гледамо како на ЦНН Путин говори како Русија неће гледати док јој убијају грађане, а гњевни новинар, који у овој бедастоћи фигурира као главни лик, ретардирано додаје: А гдје је грузијска страна?

Ко је тих дана гледао ЦНН, ББЦ и сродне постаје; зна да је то једна пријесна лаж. Злочин према историјској истини.

Сакашвили је имао огорчене противнике својој власти, чак и када опозиција није била проруски оријентисана, те као корумпиран и поред преиздашне финансијске помоћи САД и ЕУ, изгубио прве сљедеће изборе.

У овом филму је он један забринут предсједник, који сједи са америчким изаслаником крај свог пријестоља и кука им што га не заштите од напада који је сам предузео на руске миротворце. Грузија је била нападнута на свим станицама и Руси су третирани као у ововременом паду малезијског авиона изнад Новорусије (Доњецк/Лугањск).

Чак и згодна домороткиња, која је Осетинка по тати али се школовала у САД, каже америчком новинару: Ми смо (ваљда Грузијци) били уз вас у Ираку, а гдје сте ви сад за нас?

Он каже да се са њом слаже…

Ту није крај изметне агенде, већ се основна нит филма може наћи и у филму Иза непријатељских линија (пази!), гдје су Срби ти који направе злочин и доказ о њему мора извући амерички пилот оборен иза непријатељских линија. Овдје су то пожртвовани новинари педигреа Кристијан Аманпур, који су снимили звјерства припадника некаквих добровољачких милиција, које руси ангажују да раде прљаве послове.

Ма, шта да се прича. Ови филмови су сви исти. Нека патетична, крајње неубједљива прича, уз покушај акционих вратоломија које су неувјерљиве и у Њујорку и Лос Анђелесу гдје их стално гледамо на платну, а камо ли у сценографији осетијско-грузијског сукоба. Овдје је то жаром Б-продукције осамдесетих отјелотворено у лику вође јединице грузијских специјалаца, који кроз амајлију поклоњену храбром америчком новинару, толико инсистира на св. Ђорђу и његовој повезаности са Грузијом, као да Русија нема тог истог св. Ђорђа на свом грбу. Посебно је забавно кад тај рамбоид обори руски хеликоптер Ми-24 уз помоћ ручног бацача типа "зоља". Ништа стингер. Не треба му ни самонавођење, колико од ока добро гађа.

Препуно нелогичности, грешака из незнања и намјерних лажи.

Уколико сте гледали неки филм у којем су у сличним ситуацијама Срби ти (пази!) који имају тенкове, хеликоптере, авконе… Укратко надмоћну војну силу и нагон ка нападу без разлога, убијању старица, клању пред свједоцима, злостављању домаћих животиња; онда знате чему су подвргнути Руси у овом филму. Ми смо их само једно вријеме одмијенили, наставило се све по хладноратовском обрасцу.

Овај филм је толико ђубре без икакве, осим пропагандне намјере, да се искрено мора запитати и о одговорности глумаца који су пристали у њему да играју. Без обзира на висину хонорара или баш због тога.

Нема везе што су то карактери, који ће за паре постати сасвим други карактер и у стварном животу. Негдје се мора повући линија. За овакве роле би артисти требали одговарати, ако ћемо по ономе што се представљају да су. Најбоље пред неким од међународних судова, којима у филму носе меморијске картице са доказом злочина. У овом случају довољно би било да им неко однесе ДВД са предметним филмом.

Да су у питању продане и бескарактерне душе, које фолирају хуманизам и правдољубље, најбоље се види што у овом филму (опет) злог и рђавог руског заповједника игра Чича Раде Шербеџија. Чувен по томе што му је Чича Томина колиба на Бријонима, гдје Дино Мустафић режира представе по текстовима Биљане Србљановић… док његови сународници на нешто јужнијем острву Пагу не могу три пута поставити спомен плочу за жртве усташког погрома. То није умјетнички изазовно.

Нема фондова за ту врсту патње и неправде.

Шербетлија у једном тренутку чак изговара ту чувену реченицу негативаца: Ах, ви Американци…

Дјецу која им се диве као звијездама, треба обавијестити и о тој, среброљубачкој и политички корумпираној страни личности ових глумаца. Оних, што када скину маску, никад не можете бити сигурни да испод немају још једну.

Колико је овај филм брзоплето и ненадарено срање партијских апаратчкика у структурама НАТО и њему сродних савеза, говори и то што чак ни чувени руски хеликоптер Ми-24, који у филму обилато раби као икона руског терора и војне силе, није могао завршити на плакату, већ је продукција промашила до мјере да наше храбре новинаре прогањају хеликоптери америчке производње АХ-64.

Ево да видите и сами:

Када умјесто одјавне шпице пусте стварне људе, чији су чланови породице погинули у овом сукобу, а да је њихов предсједник тај који је покренуо војну операцију, онда схватите да ови који раде овакве филмове немају мјере ни у нељудскости.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *