Педи с гађењем

Током прошлог светог јануара , на некој слави, судбина приреди сусрет једном млађем универзитетском професору са старином из неког села са Мањаче. Крену млађахни доктор да показује своје знање софри. А старина га гледа и све се нешто вајка. Примјети то профа и замоли старину да му каже шта га мучи.   Каже добра старина […]

четвртак, јун 25, 2009 / 03:02

Током прошлог светог јануара , на некој слави, судбина приреди сусрет једном млађем универзитетском професору са старином из неког села са Мањаче. Крену млађахни доктор да показује своје знање софри. А старина га гледа и све се нешто вајка. Примјети то профа и замоли старину да му каже шта га мучи.

 

Каже добра старина да ето он на телевизији гледа професоре, љекаре па и оне политичаре и сваки од њих мудро збори и доста зна али се пита ко је тај који све зна? Млади профа му каже да академици и научници пуно знају али да нема оног ко све зна. Има, повика чича! А ко је тај сретник, чика га профа? Чуј ко је, одврати старина, па народ!

Сложићете се, народ је онај који све зна јер народ су и писци, и научници, и академици и мудри људи као што је наш старина са Мањаче. Његово знање је сабрано у народне пословице. Једна од тих пословица је и она да „100 паметних не поправише што једна будала поквари".

Ова народна пословица најбоље описује двомјесечне преговоре челних људи Републике са Високим представником.

Одмах да разјаснимо најбитнију недомицу. У тим преговорима није учествовао онај што је кварио. Тај је Босну и Херцеговину прије три године напустио. Са собом је понио и кључеве булдожера који су неки пар пута касније покушали на гурање упалити. Сви знамо како је та грађевинска машина енглеске производње дошла код нас. Знамо и ко му је дао возачку и тако му допустио да јурца по босанским гудурама.

Све знамо само је питање зашто?

Због демократије? Људских права? ‘Нормалне државе’? Европске будућности? Војничке глупости?

Не. Из љености. Американци су се бавили Авганистаном, Ираком, глобалним тероризмом, једном ријечју нафтом. Европљани су били заокупљени сами собом, новим чланицама и мастрихским зачкољицама. Русија се мало трсила у паузама шарених битака са својих граница. Никог није била брига шта то Педи ради по Босни, а богами и Херцеговини.

У недостатку контроле он је постао вицекраљ. Ноћ и дан. Живот сам. Смјењивао је демократски изабране политичаре. Наметао законе. Крао од ентитета надлежности. Мазио прасце. Љубио бабе. Факсом наметао Бриселу мишљење. Ломио устав. Мјењао дејтонски споразум. А у паузи ловио рибу по Јабланицком, или по некој планинској ријечици.

Све уз овације сарајевске политичке елите!

Он је и отац и мајка ОХР-а, нетранспарентне, недемократске, бирократске организације за производњу криза. Када сам се већ дотакао њих да вас питам како се зове или како изгледа шеф правног или стратешког одјела ове међународне институције. Такође бих волио питати оне из Транспаренсија шта мисле о њиховом раду? О њиховој транспарентности? Има ли иза оних високих зидова на Миљацкој корупције? Злоупотреба?

Послије Педија Бенџамин Калај изгледа као демократа а међунационално повјерење као Хирошима!

Шта је он направио ни на хиљаду паметних лако неће поправити! Е вала зато ћемо га тужити.

Текст написан поводом три године од одласка Педија Ешдауна, бившег Високог представнике међународне заједнице из Босне и Херцеговине.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *