Парада: Драгојевић странку мијења, али опредјељење никако

Срђан Драгојевић је прешао пут од заклетог Слобомрсца (који му је финансирао најбитније филмове у којим га је пљувао), до чланства у СПС. Сад је снимио и Параду. Пише Драган Вучић Овако иде филм: Лимун (Никола Којо) је власник џудо клуба и заштитарске агенције, а испред свега мушкарчина, српски патриота, ратни ветеран и ратни профитер. […]

субота, новембар 26, 2011 / 07:35

Срђан Драгојевић је прешао пут од заклетог Слобомрсца (који му је финансирао најбитније филмове у којим га је пљувао), до чланства у СПС. Сад је снимио и Параду.

Пише Драган Вучић

Овако иде филм: Лимун (Никола Којо) је власник џудо клуба и заштитарске агенције, а испред свега мушкарчина, српски патриота, ратни ветеран и ратни профитер. Не боји се никога осим Бисерке (Христина Поповић), његовог средства са којим покушава да оствари други, срећнији брак, пошто му је први, пропали, донио жену наркоманку и сина неонацисту.

Све тече по плану док његова нада за љепши брачни живот, иначе склона новотаријама и истрајна у намјери да јој будућа породица буде европски устројена, не посјети агенцију за организовање свадбених весеља, коју, гле, води извјесни Мирко Дедијер (Горан Јевтић). Мирко је хомосексуалац, што, је л’, подразумјева савремене свјетоназоре, те са Бисерком одмах нађе заједничку ријеч. План њих двоје је да се направи отклон од стандардне српске свадбе под чадором, идеје коју ватрено и патриотски брани Лимун. Свадба треба да буде авангардна и достојна реномеа једне европски орјентисане козметичарке каква је Бисерка.

Мирко је, осим што је креативан (осмишљава свадбе) и политички активан (предсједник је локалног геј удружења). Он, са својим сарадницима, истомишљеницима и сапатницима, међу којима је његова друга половина, Радмило (Милош Самолов), покушава да организује геј параду. Од самог старта су изложени притиску јавности и десничарских организација, које им пријете линчом у случају одржавања параде. Полиција одбија да штити скуп, јер је српска полиција заостала и примитивна, нетрпељива према људским слободама и различитостима. Једина нада им је Лимун и његова заштитарска агенција.

Лимун са гнушањем одбија. Мирко уцјењује Бисерку одбијањем да организује свадбу, Бисерка добија нервни слом и оставља Лимуна. Лимун, иако овјенчан ратном славом, традицијом и мушкошћу, попушта својој љепшој половини и пристаје. Међутим, радници агенције одбијају да обезбјеђују скуп, јер су они, као и полиција, нетрпељиви према свему што је различито и чини свијет љепшим. Лимун је принуђен да крене на пут са горе поменутим Радмилом, не би ли скупио људе са којима се, прије петнаестак година гледао преко нишана.

Како је херој Лимунова калибра видио многе сукобе, избор је пао на Хрвата, муслимана и Шиптара (Г.Навојец, Д.Аћимовић, Т.Михајловски). Након низа комичних ситуација, са шалама и стереотипима из “Курсаџија“, они долазе у Београд, проводе неко вријеме са организационим одбором геј параде, уче их да се бране од насиља које им болесни сународници спремају, дијеле дом са њима, забављају се и шале. У том периоду, ови пси рата, кољачи, националисти и хомофоби схватају да се, заправо, одлично слажу са људима које су презирали до јуче.

Дође и парада, дође и бој

На једној страни ћелаве главе, плави дресови једног београдског клуба, иконе, тетоваже, српске, византијске и нацистичке заставе. Они су Србија Сада. На другој страни су уредно почешљане шишкице, мајице њежних боја, политички коректне пароле, перлице око врата и заставе дугиних боја. Са њима су Лимун и братија. Они су Србија Будућности. Заставе се помјешаше, Србија Будућности однесе побједу над Србијом Сада. У боју паде и Мирко Креативни и Политички Активни. Неко га баци низ степенице као и оног несрећног Француза, ономад. Исплакаше се сви још мало и филм се заврши.

Глупо је, зар не? И жалосно је, ако се узме у обзир да филм потписује некада највећа нада српске кинематографије-Срђан Драгојевић. Да се разумијемо, овакве филмове нам свјетска комерцијална кинематографија сервира сваки дан. Битно је довести људе у кино да се исмију и плате улазницу.

Мјерило успјеха-зарада на биоскопским благајнама. Срђан Драгојевић је, сјетиће се многи, био човјек којем је Оскар за најбољи страни филм измакао сплетом одређених политичких околности. Након тога, Срђан је снимио још један сјајан филм. Био је другачији, његови филмови нису имали хероје, толико типичне за неке наше “успијешне“ редитеље, које је владајући режим волио, чини ми се баш због тих хероја. Он није имао хероје и био је успјешан.

То нама, Србима, бијаше ново. Како смо, као народ, попаљиве природе, рекли смо да ће он бити најбољи. Дали смо му паре да сними наш највећи ратни филм о томе како мали српски народ таре десет пута јачег Швабу. Ми волимо да се шепуримо пред јачима, па смо му дали пуно пара. За те паре је Срђан снимио један диван љубавни филм. Крв је изостала, али како смо склони сузи колико и сабљи, опростили смо му. Није било потеребе да се правда.

Политичка трибина у кино сали

Неки дан у кину “Парада“, то је ово на почетку о чему сам накуцао готово цијелу страницу. Одем ја. Почело. Пуна сала. Прича Којо глупости. Смију се људи. Смијем се и ја, смијешно, шта ћу.

Полако, на перфидан начин прича, од вица, добија политичку димензију. Озбиљну. Говори се о оправданости параде о којој сам писао. Говори о томе шта код нас не ваља. Не ваља, на примјер, бити спортиста, џудиста, јер онда ломиш људима кости, па си сељак. Ваља бити њежан и не користити мишић(е).

Не ваља икона на зиду, јер то је средњи вијек и религија, црква, ломаче инквизиције. Ваља гајба са вазама из Танзаније и увијек свјежим цвијећем. Не ваља Звезда на кључевима, јер је Звезда рат, четник, Аркан, нож, жица, Сребреница.

Ваља рози медо, поштујмо, ипак смо различити. Шалим се мало, ово су неки мотиви који су ми привукли пажњу. Претпоставићете који су карактеристични за кога. Оно што ми смета јесте неукусан начин коришћења истих. Зашто таква бурлеска? Је ли просјечан Србин магарац као Лимун? Је ли просјечан Србин хомосексуалне орјентације склон носању розих медвједића на кључевима и феминизираним покретима? Ја бих рекао да није.

Разумијем да филм анализира свијет хомосексуалаца и хетеросексуалаца. То ми не смета. Напротив. Постоје многи добри филмови који се, на неки начин, баве том темом (Капоте, нпр.). Оно што ми јако смета јесте приказивање ове двије сексуалне групе онаквим каквим нису. Кроз неки хумор се хоће прићи плебсу, да би он лакше схватио да је геј парада нормална ствар. Није нормална ствар. Хомосексуалци јесу нормална ствар, увијек су постојали и постојаће. Понашају се у оквирима оног што се, према данашњим мјерилима вриједности, сматра нормалним. Не носе меде розе и свјеже цвијеће (говорим о мушкарцима хомосексуалне орјентације), гледају фудбал, неки чак имају и дјецу.

Ријеч је, дакле, о помодном хомосексуализму, то је овај са медама, вазама и цвијећем. Геј парада, рекох, није нормална ствар. Не треба јој давати оволики медијски публицитет и треба је забранити.

Медијски публицитет (који јој и овај филм даје) јој треба укинути јер постоји много битнијих ствари на овим просторима о којима треба причати. Људи гладни, немају посла, најбоља радна мјеста се добијају преко штеле, појединци пуне џепове, ако нешто ланеш против Њих, сва врата су ти затворена. Основна људска права су нам ускраћена. Демократије, дакле, ни у траговима. И сад, неко од Њих се сјетио да би организовање геј параде показало раји да земља корача ка крајњим начелима демократије, а земља се заковала на основним… Могло је и о томе да се сними понешто. Пробао Ристовски скоро, цијеним идеју, али се запетљао мало.

Парада није ОК

Забранити геј параду треба јер то не поларизује људе око неке корисне идеје. Поларизује их око исте сексуалне орјентације. Побогу, зар се на неки политички скуп и протест позивају искључиво хетеросексуалци? Дакле, та окупљања се раде са циљем да се избори легитимитет ходања кроз град и јавног арлаукања: “Ја сам геј!“, другим ријечима, ни због чега битног.

Управо то ради и овај филм. Истом логиком се водећи, онда требамо пустити и педофиле, садисте, мазохисте, содомисте и друге да ходају градом и показују одлике свог сексуалног клана. Могло је и о томе да се сними понешто. Можда и хоће…

Све ове ствари које сам написао боду очи док гледате филм. Заправо, мени јесу. Морао сам све ово да напишем, јер, двочасовни снимак који сам одгледао у кину се може окарактерисати као реклама за једну групу људи, никако као филм.

Ако се баш мора окарактерисати као филм, онда се може казати да ће бити озбиљан такмац неком наредном наставку “Америчке Пите“, ништа више. На концу свега, примјетио сам да је добар дио људи, који су филм гледали са мном, има прилично позитиван став на поруку коју нам филм шаље. То су људи који се, хтјели ми то признати или не, свакодневно гнушају на хомосексуализам и параду. Дакле, успјело је.

Срећом да сам, онако изнервиран, из кина отишао равно на курс њемачког језика. Недуго потом, било ми је боље.



0 КОМЕНТАРА

  1. Талентовани култни режисер Драгојевић више не постоји.Нажалост.Сад је он комерцијалиста Социјалистичке Партије.У траговима се појављује разноликост детаља,креативни дијалози којим су обиловали његови филмови.

    Осим стереотипног представљања „супротстављених“,више ми смета што је у српску кинематографију уведен „холивудски“ завршетак (оно мењање стране младог скинхеда).Чак више од тога што се овом бруталном пропагандом настоје прогурати неке политичке идеје.Најгоре је ипак што је све на продају (чак и таленат Срђана Драгојевића)!Тек сам сварио „преокрет“ Ван Гога.

  2. Прије је био гњида, сад је смрад, јер је пљунуо на свој гњида период. Довољно је видјети три прста и средњи прст на плакату, и видјети да је његов мозак и морал на нивоу неке човјечије рибице, а не човјека

  3. E, tako bigeru komentariši ono što znaš, od NS do BG, ovo ovdje ne poznaješ, ne znaš kako narod pati, ne dijeliš sudbinu sa nama. Imaš tamo onoga što radi za fašiste, što cijepa i daje dio po dio Srbije. rani obeleženog, a ovaj se ne može odbraniti. Njemu mi nismo problem, njemu su problem oni koji su ga dovezli na tenku i zagrijavju onaj isti tenk da ga popnu opet na njega, i da ga voze …
    Dalje se pjeva…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *