Панонска гибања: Максимир 1990. – Маракана 2011.

Медијски атрактивни догађаји увијек су били погодни за усмјеравање јавности о чему и како треба мислити. Пише: Марко Шикуљак Последња српскоцрногорска евровизија (прекинута због пристрасног црногорског гласања) била је порука да више нема живота Србима и Црногорцима у једној држави. Сексуални чин Србина и Хрватице у Великом брату (првом заједничком за земље бивше Југославије) порука […]

четвртак, мај 19, 2011 / 12:10

Медијски атрактивни догађаји увијек су били погодни за усмјеравање јавности о чему и како треба мислити.

Пише: Марко Шикуљак

Последња српскоцрногорска евровизија (прекинута због пристрасног црногорског гласања) била је порука да више нема живота Србима и Црногорцима у једној држави. Сексуални чин Србина и Хрватице у Великом брату (првом заједничком за земље бивше Југославије) порука је становницима „Југосфере“ да ће ове земље морати поново ступати у односе, ма колико тај међудржавни блуд био противприродан.

Смрт СФРЈ означен је на утакмицама Хајдук – Партизан и Динамо – Црвена Звезда. Због атрактивности Бобановог ударања полицајца, овај други је меч био је симболички много важнији. После такве „најаве“, данас се сви сјећају да је „тада све почело“.

Дуел Војводине и Партизана у финалу Лав купа Србије је нешто слично наведеним случајевима. Рата тешко да ће бити као 1990. али је итекако било потребно (као пред црногорски референдум) објаснити Војвођанима како се зулум Београда више не може трпити.

Војвођански сепаратизам

На њега се највише дизала бука у Србији, док су други комaди земље одвајани. Али како је главни протагониста те приче био Ненад Чанак, човјек који се продавао за по које мјесто у надзорним и управним одборима јавног предузећа, та пријетња је била смијешна. Чанак је и данас прва асоцијација на војвођанског сепаратисту за већину Срба, мада је Бојан Пајтић на овом послу учинио више за свог кратког владања, него ико прије.

О снажењу војвођанске аутономије можете читати више у тексту Милета Аљетића, који је детаљно набројао којим стварима Србија губи, а аутономашка политика добија.

Слушајући Пајтића, Војводина је поклонила Српској мост на Сави, иако у вријеме његове градње није имала та овлаштења и то је радило министарство Веље Илића. Војводина је европска регија, њој треба канцеларија у Бриселу, никако не може бити са српском канцеларијом.

Пајтић прича о европској историји Војводине, њеном европском менталитету, европској култури; све европско, ништа српско. Није јој довољна српска застава па је смислила своју, јесте неуставна, па шта, има свој грбу на коме су и Лав и Јелен пиво, има и академију наука, јер српска јој је или мало или превише.

Младог и агилног потпредсједника ДС ништа није могло зауставити док није прогурао антиуставан и очигледно злонамјерно осмишљен статут Војводине, а прије тога је издејствовао да највећи дио новца од приватизације Нафтне индустрије Србије буде преусмјерено у Војводину, под оправдањем да је ово предузеће највећим дијелом било у Војводини. Са друге стране, јужни дио Србије никакве користи није видио од приватизације предузећа у Нишу, и те паре је трошио онај ко је био најјачи, а то је Београд.

Панонски Мило Ђукановић

Јасно је да Бојан Пајтић није циркусант попут Чанка или друге иконе истог покрета, Ђорђа Балашевића. Притом, Пајтићу нико не може приговорити да му је деда колонизатор из Крајине, Херцеговине или Црне Горе. То га не спречава да се ослања на бизнисмене из последње наведеног региона. Шарићи су главни дио посла имали управо у Војводини, а има их много мање познатих јавности, који имају свој дио. Од Миталс банке преко које је Шарић прао новце, Пајтић је након Шарићевог хапшења направио Развојну банку Војводине.

Ратко Буторовић, звани Бата кан-кан

Предсједник ФК Војводина, Ратко Буторовић (или Бутуровић, нико не зна које је презиме право јер га је мијењао због лакшег измицања Интерполу), Црногорац је, и рођак Мила Ђукановића.

Аха, и фудбал је у игри

Утакмицу стварно нисам гледао, и не знам ко ту намјешта или шта, иако су моје симпатије биле уз Војводину, не би ли српски фудбал добио и трећи озбиљан клуб. Тако да нисам упознат са навијачким варијантама ко како осваја титуле, како Толе намјешта, ко је државни пројекат и слично. За причу није битно ни да ли је требало напустити терен, да ли је утакмица смјела каснити пола сата, да ли је био пенал или офсајд.

Битно је оно што се десило после. Сазнало се да је нова екипа навијача Војводине, макар провокације ради скандира „Војводина држава“, док су се старији навијачи на такве ствари јежили. Битно је да је управа ФКВ тужила Партизан због пјевања дебилне аутошовинистичке пјесме у којим се не вријеђају ни Хрвати ни Мађари, већ Срби у Војводини. Има оних који мисле да се овога никако не би сјетили без политичара, јер се и у пропратном саопштењу уз тужбу осјећа политички потпис. Војвођанске претензиеј до Савског моста

Битно је и да је Пајтић спремно реаговао, да је дочекао фудбалере Војводине као побједнике, да је инсценирана опскурна додјела некаквог „Куп је наш“ трофеја Војводини на првој следећој превенственој утакмици. Симпатије су нашли, јер то није тешко поред оваквог ФСС, само од таквих медијских иступа нема ни приближно користи колико има штете. На политичком нивоу се могу повући потези рјешавања проблема званог ФСС, а у јавности се овако само легитимише нетрпељивост међу грађанима Војводине према остатку земље.

НДВ није као НДК

Питање је колико је самосталност Војводине зацртан пројекат, као што је то било са Косметом или Црном Гором, а колико је то вид притиска и стални камен око врата Борису Тадићу, уколико је остао неки крај памети на који му може пасти нешто што није по ЕУ укусу. Жељко Цвијановић износи претпоставку да је у питању наставак покушаја да се пресјече Јужни ток, којем ЕУ на сваком кораку компликује изградњу (прво Бугарска, па Мађарска, сад и Србије)

Све је то тешко говорити без инсајдерских информација, али из самих медијских иступа може се видјети да се ситуација заоштрава. Помињу се и нека прошла времена кад су „овакве ситуације на спортским стадионимадонели неке друге ствари“, чисто да се припријети.

Државни врх Србије упорно гура проблеме под тепих, били они економски, сецесионистички на оба краја земље, било проблем криминала у фудбалском савезу. Проблеми и захтјеви „аутономаша“ расту, а на њих се не одговара ваљано. Неки претпостављају да врху ДС не одговара јачање Пајтића, па су спремни да трпе Чанка који својим екстремизмом враћа себи дио аутономашких гласача, који су у Пајтићу видјели новог вођу.

Да ли ће тада бити задовољни што независна Војводина није стигла до бранковог моста, већ само отворила конзулат у Земуну? Умјесто да диктира правила игре, Србија је препустила судбину овог дијела земље случају, тачније евентуалном поклапању интереса локалних политчара, локалних тајкуна, и на крају иностраних држава.



0 КОМЕНТАРА

  1. Cini mi se da se o Vojvodini i njenoj autonomiji najvise prica izvan iste te Vojvodine. Pa tamo je vecina kolonizatora, ljudi iz Krajine, Zap. Bosne itd. Kakva crna nezavisnost.

  2. И Ненад Чанак се противи теорији да је он требало да прими пехар.

    – Ја сам највећи противник сепаратистичких идеја у Војводини. Могао је пехар да преда било ком фашисти, јер било каква идеја о независној држави Војводини, која би почела да се артикулише у политичком и акционом смислу, само би отворила Пандорину кутију бесконачних трзавица, несигурности и насиља и ишло у корист само заговорника чврсторукашке централистичке политике. Као искрени аутономаш и антифашиста се томе најискреније супротстављам већ 20 година – каже Чанак, али обећава да ће своју стари рефрен „чији су наши новци” проширити новим питањима: „чија је наша лига и чији је наш фудбал”.

    http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Ko-svadja-Beograd-i-Novi-Sad/Vise-od-igre-manje-od-politike.sr.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *