Дани(ј)ел Симић

Панађуриште књиге

О књизи, па макар и на сајму исте, не могу већ лично. Колико год ја то скривао или занемаривао, то вам је мој живот.

Одлучим да ове године одем на Сајам књиге у Београду, који се одржавао под фронтализованим слоганом "Од А до Ш". Нијесам био одавно. Питање је да ли бих и ове године отишао, да се није десило нешто равно чуду.

Негдје у мјесецу септембру добијем позив за учешће на Сајму књиге у Бањој Луци! Мом чуђењу и изненађењу није било краја, док нијесам добио програм. Тад схватим да је све редовно. Сви локални књижевници имају по два наступа, а ја само један. Морали су сад или некоме дати три наступа, а плаћа се 100 КМ по присуству, или да и онај Симић наступи једном…

Све сам тако мислио, почињући лагано да се оптужујем за параноју и манију гоњења. То је све, мрсих себи у браду, посљедица твог крајњег аутизма у књижевном животу. Ипак, одлучим то испричати као шалу на самом дешавању, захваљујући се и наглашавајући како сам скроз изненађен позивом.

Ако сам параноичан, не значи да ме не прате…

Како је шала успјела и сајам био далеко достојанственији од свега прије тога, почео сам пребацивати себи да не бих требао бити толико немаран и свеједњив кад су ти класични књижевни иступи у питању. Као, до тебе је рођаче.

Нажалост, након што сам дао изјаву за медије и проћаскао са министром просвјете, који је присуствовао тој нашој дискусији, једна од особа из организације дешавања ми се, у повјерењу и партибрејкерски, обраћа ријечима: – Немаш ти појма колико смо ми имали проблема што смо те зовнули и тај један пут…

(?)

Испостави се да је госпођа Мирјана Кусмук била веома љута када је видјела моје име у програму, јер то организује приватизовано предузеће по имену Глас Српске.

Без обзира што је стручни дио израде програма препуштен у ингеренције Народне и универзитетске библиотеке, а кесу је опет одријешило Министарство просвјете и културе, наводно је и помоћница министра тврдила, као и госпођа Кусмук, да "ја нијесам књижевник".

Паметном доста

Сад, јесте да смо се ми сви еснафски-синдикално испишали од смијеха на то кевтање. Јесте и да ја то нијесам лично чуо, пошто ми нико од сличних ништа не смије рећи у лице. Јесте и да се, ево, извињавам ако су ме у некој научнофантастичној могућности лагали у том погледу. Најкривље ми, на крају крајева, што нијесам испао умишљени параноичар.

Сиротани који се баве таквим јадностима стварно постоје!

Исто тако ми је неки Козомара, сакривајући се иза редакције Еуроблица, недавно покушао рећи да сам неписмен, јер сматрам да се Бања Лука треба писати овако, а не као Бањалука. Савјетовали су ме да тужим Еуроблиц, али мислим да је довољна срамота за исти такве будалаштине штампати анонимно и немати часних муда да се објави реаговање.

Други пут долази до мене глас, како је једном интервјуисаном пребачено што ме уопште поменуо у интервјуу, у којем је требало именовати књижевнике које цијени. Лично сам, пак, чуо од Горана Дакића да је и њему нешто слично пребацивано. У смислу "нијеси ти књижевник, објавио си само једну књигу".

То је једнако занимљив кевут једноглавих и полуглавих керберчића владајућег слоја било које боје, па рачунам да ће ускоро титулу да оспоре и Лази Лазаревићу. Јербо, ем је по професији био љекар, ем је за живота успио да заврши једва девет приповједака.

Ој, књижевники!

Већина дјеце на друштвеним мрежама би написала велико друго К у поднаслову, како би показала да знају шта је сибиларизација, олити друга палатализација.Бива, шалу се они. Ко помисли да је умјетник ту погријешио, не да ово не треба читати даље, већ је глуп и врло вјероватно стоји међу доносиоцима одлука о културном животу Српске.

Ово све пишем из посвемашњег устрављења неопозивом спознајом, да такви човјеколики облици живота заиста постоје и дјелују. Једном тако почех текст са цензуром на РТРС, када сам посљедњи пут био на Сајму књига у Бањој Луци, али, до данас, искрено, био сам склонији да кривим себе. Све сам се надао да су ми у умјетничкој слободи очи гладне, а не велике као у страху.

Људи који немају појма о књижевности, о умјетности уопште, не задовољавају се тим што вас неће зовнути ни на једно дешавање које се организује средствима из буџета. Када виде да ме заболи за њихових пар стотина монополских маркица, које за послушног цигулигаша изађу на неколико хиљада годишње, те да ја баш зато што сам српски писац нећу да ћутим о злу, неправди и јавашлуку у ванкњижевној стварности; онда они, мукице мале, покушавају да вас дискредитују баш као – књижевника.

Фарисеји и књижевници

Веселници су поборавили да сам ја у вријеме док су лизали дупе том тзв. "западном фактору", када су исти имали кључеве од живота и смрти, а валахи и од донација и пуномасних хонорара; одбијао да причам шта им се допада. Откуд им идеја да ће сад бити дјелотворнији, кад су промијенили дрес и заговарају оно због чега су ме ућуткивали прије неколико година, кад су се скућили и добро поткожили?

Волим рећи да су моје књиге најтиражнији и најпродаванији умјетнички ураци произведени у Српској, баш због таквих лелемудана. Ако могу мене кришом напљувавати, егзактним бројевима не могу ни перце одбити. Осим зачепљавања уста малоумним дирецима, ти велики тиражи и продаја, наравно, не морају ништа значити. Но, ово све и није естетички трактат, нити је са таквим намјерама почет.

Прошле године сам издао Условну Слободу, која је била и најпродаванија и најтиражнија књига белетристике штампана у Српској, па ником није ни пало на памет да ме зовне да се представим на Сајму књиге у Београду преко штанда Републике Српске. И ја сам шутио. Тамо је најтраженијом проглашена књига господина Љепојевића, у чије књижевне квалитете не бих задирао. Дакле шутим опет. Није ред, а није ни Лајпциг.

Фронтал, као издавач једног наслова, није имао ни разлога ни пара, да иде самостално у Београд. Требала нам је помоћ државе.

Старо Сајмиште

Све то не раде главни политички играчи, већ стјенице које измиле испод фотеље, кад ови из ње устану. У мени, навикнутом да шутим, нешто се преломило кад сам чуо да ме опадају као књижевника.

Рачунам: Ни ове године ме нијесу звали на штанд у Београду, а готово сигурно да ћу изостати наредне у Бањој Луци, јер и они који се разумију у умјетност и цијене моје дјело, неће да имају проблема са којекаквим ситносопственичким примитивцима.

Видио сам дијагонално од себе у том тренутку изложбено мјесто Задужбине Петар Кочић, за коју сам знао да ће сигурно наступити сама. Моја завјера је додатно олакшана тим што се Никола Вуколић на лицу мјеста одушевио идејом Условне Слободе, па сам искористио његово право као излагача, и заказао промоцију у Београду пар дана пред сајам.

Наравно да се то не ради тако, да се све мора добро припремити и излобирати, али је свеједно то био дио спрдње на рачун штанда на који ме (опет) нијесу позвали. Дошао сам пар сати прије промоције, унијели смо примјерке, пронашли ко ће причати уз мене, промували се по сајму, довукли нешто људи на промоцију, и то је било то.

Успјех изнад свега

На крају промоције, први је говорници пришао човјек који ради на обезбјеђењу и пружио ми новац за књигу. Невјерица. Продао сам их затим толико, да сам исплатио уложено у сајам. Дечко из технике ми је рекао да сам имао најпосјећенију промоцију у тој сали (о, иронијо), а и један мој другар је објавио у тамошњим дневним новинама да се промоција дешава тај дан.

Све у свему, то је била потпуна спрдња од озбиљног издавачког и промотивног посла, али то је и била намјера. Оно што је озбиљно у свему овоме, јесте да је на јавност у Београду оставила утисак таман као и било која друга промоција на штанду Српске.

Наш штанд тамо служи промоцији имена Република Српска, и то је добро. Оно што није добро, јесте да се користи за замлаћивање овдашње јавности. Све ћете то детаљно читати и гледати у овдашњим медијима. Као, Ранко Шкрбић имао промоцију књиге у Београду. Јао, замисли, имао.

Ето, драги моји читаоци, имао сам и ја. То не значи да сам министар.

Шта значи?

Кад одем на сајам, посљедње на шта мислим је куповина. Помислим на све оне књиге које сам добио од људи, а нијесам стигао прочитати. Видим се са школским другарима од штанда Двери до Трећег трга. Попије се по ракијица, размијене се телефони, сазнања и намјере да се опет сретнемо. Поклони се и прода покоја књига са посветом.

Осјети се нелагода од толиког броја слова на једном мјесту и немогућности да се икада прочитају. Још већа нелагода кад се помисли колико пара грађани Српске дају за таква културна разметања, а да Београд и регион уопште не обрате пажњу. Испрепадате се организацијом и озбиљношћу оних који се издаваштвом баве као озбиљним послом, а не оправдањем да се узимају паре из буџета.

Све ово значи да ја идем прије на то да допрем што већег броја људи и изградим што шири круг читалаца; него што идем на то шта ће мислити некакви парадржавни сивоеминенти. Нико их није био по ушима да ме нападају као књижевника, јер ја никада од њих ништа нијесам тражио, нити ми треба. Умјетност је светиња која није од овог, они мисле, њиховог свијета.

То они мисле, у страху слугањерства и надлагавања, да ће их захватити домино ефекат ако само један слободан глас дође људима до уха. Кад почну ударати на оно што вам је свето, оно што не мијешате ни у економију ни у политику, онда им можете написати само и искључиво да су најебали!

Ја, за разлику од њих, пазим шта пишем.