Палестинска државност на видику?

Ескалација насиља између Израела и појаса Газе попримила је нови (мирнији) облик борбе који се назива демографија, насељавање и преглед чија је која територија. Пише: Стефан Драгичевић Након што је статус Палестине у УН унапријеђен у „нечланицу државу посматрача“ многе ствари почињу да се компликују на међународном плану. Од евидентне подјеле међу западним савезницима до […]

субота, децембар 8, 2012 / 07:51

Ескалација насиља између Израела и појаса Газе попримила је нови (мирнији) облик борбе који се назива демографија, насељавање и преглед чија је која територија.

Пише: Стефан Драгичевић

Након што је статус Палестине у УН унапријеђен у „нечланицу државу посматрача“ многе ствари почињу да се компликују на међународном плану. Од евидентне подјеле међу западним савезницима до политичких претензија око преузимања лидерске палице у УН. Подршка да се Палестини додјели нови статус дало је 138 држава, девет је било против, а 41 је била уздржана.

Интересантно је да су неке од истакнутих чланица НАТО-а и европског континента, попут Франуцске, Италије и Шпаније подржале палестински захтјев, док су двије, такође доминантне европске силе, Њемачка и Велика Британија, биле уздржане. Ово је још један од показатеља да систем „заједничка спољна политика“ под благословом ЕУ не функционише и да, грубо речено, не постоји.

Израел и САД остале су у мањини приче о неприхватању палестинске државности на Ист риверу, јер се, по њима, још увијек нису стекли услови да Израел и палестинска админинстрација ријеше вјековни спор око територијалног разграничења.

У свему овоме важно је истаћи да је Махмуд Абас са својим Фатахом ову симболичну побједу претворио у повратак пољуљаног повјерења код палестинског становништва јер је већ раније било у најави да ће Хамас на крилима народне воље преузети власт од умјереног Фатаха. На овај начин Абас има аргумент више јер ће се фактички Палестина сада у УН појављивати као и све остале суверене земље.

Оваквом расплету догађаја у УН сигурно је допринио и недавни сукоб у коме је било више него очигледно да израелска армија бомбардује и оно што се назива терористима и оно што се назива цивилима. Истина, Хамас се никако не може амнестирати због ракетирања и гранатирања пограничних подручја под јеврејском контролом, али је Израел прекомјерно одговарао, чак у једном тренутку пријетио да ће војном инвазијом поново успоставити контролу над Рамалом уколико се радикални Хамас не примири.

Но, опет се ту поставља неколико питања: Како је могуће да се тек тако допремају ракете из Ирана за хамасовце преко оних тзв. подземних тунела? Како је могуће да израелска сателитска техника и технологија није успјела да лоцира и да на вријеме заустави све пријетње и евентуално ракетне нападе? Како је могуће да Хамас испали свега двије ракете на Израел, а Израел избомбардује Газу са 100 ракета на дан?

Све ово је итекако имало утицаја на крајњи исход и резултат на Ист риверу гдје је Палестина унаприједила свој државни положај. Тиме је сигурно допринијела и политика Махумда Абаса који је умјереном политиком и дипломатијом добио подршку већине свијета за своју иницијативу.

Послије сукоба из којег је као симболична побједница изашла палестинска управа, нову главобољу за процес техничких преговора око разграничења двије државе представља иницијатива израелског премијера Бењамина Нетенјахуа да се одмах настави градња 3000 домова за израелско становништво у источном Јерусалиму и Западној обали, а за које Палестинци кажу да је њихова територија.

Жеља да оно што се није могло урадити у рату, сада створи у миру је веома деликатно питање, будући да ширење Израела како у демографском тако и територијалном смислу нема подршку ниједне земље чланице ЕУ (Посебно не Њемачке), а недавно се и админинстрација САД оградила по овом питању јер сматра да Израел на овај начин гуши сваку могућност да двије стране сједну за исти сто и да се договоре око будућности.

Вријеме није савезник никоме у овом турбулентном и нагомиланом вјековном проблему јер на шта би све ово личило да је у Појасу Газе и Западној обали на власти Хамас? Апсолутно не би било никаквих преговора јер нити Хамас жели да разговара са израелском администрацијом, нити Нетенијахуова администрација жели да разговара са Хамасом. Ово је вријеме када САД мора извршити притисак и довести двије стране (Абаса и Нетенијахуа) за преговарачки сто у коме ће се криза, ако не трајно, а онда привремено рјешити на начин да се ниједна страна не осјећа угроженом. 

Добијањем статуса државе нечланице Палестини отвара се простор према међународним институцијама, посебно Међународног кривичног суда (МКС) код кога као суверена земља може да поднесе разне тужбе против Израела, за ратне злочине. То и јесте спорно са јеврејског становишта, због чега је Нетенијаху одмах реаговао са ставом да „Израел не признаје“ одлуку Генералне скупштине УН по питању унапређења статуса Палестине.

Радикални заокрети који су скоро свакодневни када се говори о Израелу и Палестини не јењавају, а велико је питање докле ће тако бити јер народи и са једне и са друге стране не могу да трпе политичке притиске који се преламају преко њихових леђа.

Изолована Западна обала и Појас Газе више не треба да се третирају као војно-технички већ као суверени дијелови Палестине, гдје се Израел мора приморати да то и поштује, не угрожавајући њену територију новим насељима које интензивно гради.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *