Ово је стварно лице узурпатора власти у Украјини!

Потпуно нелегална и недемократска власт у Украјини је заправо банда силеџија које немају легитимитет да раде било шта, а камо ли да проводе ванредне изборе по њиховим правилима!? Питање је да ли ико код нас у власти и код обичног грађанства ико може да схвати озбиљност овог случаја? Још мање да се запитамо да ли […]

субота, март 1, 2014 / 20:28

Потпуно нелегална и недемократска власт у Украјини је заправо банда силеџија које немају легитимитет да раде било шта, а камо ли да проводе ванредне изборе по њиховим правилима!?

Питање је да ли ико код нас у власти и код обичног грађанства ико може да схвати озбиљност овог случаја? Још мање да се запитамо да ли "демократска" и цивилизована Европа подржава неонацисте и милитанте у насилном преузимању власти, страховлади и братоубилачким тежњама ка одвајању Украјине, која би се најбоље могла успоредити као руска Црна Гора.

Све то веома личи на распад СФР Југославије у којој Русија више нема утицаја.

Колико год се по Будви (са пјеном и без) гаварило па руски, у стварности се то заправо шпреха, јер су званичне власти у Подгорици, вјечног Мила Ђукановића, оптуживаног за шверц оружја и цигарета у Италији, заправо за НАТО и одбили су да Русима уступе поморску базу на њихов захтјев.

Ко су власти у Украјини?

Хитлеров сљедбеник и друг исламских терориста

Александр Музичко из украјинског ултранационалистичког “Десног сектора”, познат по томе што је се током рата у Чеченији борио против Руса и по тврдњи да ће се против њих и Јевреја борити до смрти, жестоко је испрепадао посланике парламента Ривањске области на западу Украјине.

Треба ли рећи да је Доку Умаров, вођа чеченских екстремиста оптужених за киднаповања и убиства, подржао неонацистичке саборце у Украјини.

Већ сљедећег дана пред камерама је малтретирао чиновника у Државном тужилаштву.

Он је на сједницу дошао тешко наоружан и затражио да се додијеле станови породицама демонстраната погинулих у Кијеву. Са калашњиковим у руци он је преплашене посланике све вријеме чикао ако неко од њих смије да му приђе и узме оружје.

– Ко хоће да ми одузме калашњиков? Ко ће да ми га узме? Ко ће да ми одузме ножеве? Хајде, ако смијете!” – викао је Музичко.

Док је Музичко застрашивао посланике, његови другови из "Десног сектора" и активисти друге ултранационалистичке организације "Опште добро" (Спилна справа) вршили су притисак на локалну Централну изборну комисију тражећи пријевремене изборе у мају и оставке свих чланова комисије.

Како преноси руска ТВ станица "Раша тудеј", Музичко је наредног дана посјетио са екипама новинара обласно Државно тужилаштво и побјеснио када је чуо да је тужилац у болници, оптужујући његовог замјеника да само грије столицу и да намјерно одуговлачи истрагу о локалном убиству.

Дављењем и виком апел на непристрасност рада тужилаштва

Музичко је псовао чиновника који је покушао да објасни ситуацију, али му украјински неонациста то није дозволио, хватајући га за кравату и стежући је око врата. Преплашеном човјеку је поручио да ће објесити као пса и дати демонстрантима са кијевског Мајдана да га линчују.

Када је чиновник сјео, Музичко се обратио новинарима и ударио шамар чиновнику када је овај хтио нешто да каже, спречавајући га да устане и оде.

Овдје се види кога подржава Европска унија и предсједник Сједињених Америчких Држава, Барак Обама, када говоре у протест томе да Владимир Путин пошаље војне трупе и заштити 8.334.100 Руса или 17,3% становништва по попису из 2001. године.

Од 1989. Руса у Украјини 3,2% мање, Украјинаца

Тим више што је на попису 1989. године Руса у Украјини било 3,2% више, и износили су 22,1% у удјелу становништва, док их се оних изјашњених као "Украјинци" набројало 72,7%, а дванаест година касније их је 5,1% више (77,8%).

У совјетско вријеме је "украјински језик" престао да постоји и 1998. године, према ријечима њемачке професорице Ане Кречмер, украјински је говорило мање од 40% становништва, односно причана је нека мјешавина руралног језика и књижевног руског језика који се говори у Москви.

1991. је почело његово измишљање и реанимирање по хрватском, босанском, црногорском сценарију.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ово се сваког тренутка може десити и код нас.

    И овдје код нас Американци плаћају екстремисте, па чак и оне исламске, да би могли изазвати кризу.

  2. Ђубре западњачко, који болеснички излив бијеса. Ово је право лице оног што нам наши политичари стално нуде.

    Свака част овом момку, ни трунке не зазире од тог западњачког пса, иако му је живот у рукама западњачких бандита.

  3. 1. САД је получио једно: распад Украјине и контролу над западном половином земље. То је САД-у загарантовано. Пет милијарди је потрошено на то. Граница НАТО-а сада ће бити на Дњепру. Уједињена Украјина у јучерашњим границама не постоји.

    2. САД је добио руски ангажман у конфликту, на чему ће се темељити његова стратегија одвајања Русије од Европе. Још један успех. У оба случаја Путин је стављен у тешку ситуацију и то се не може назвати „победом Русије“.

    3. Према правилима хладне реалне политике: као резултат државног удара у Кијеву под покровитељством САД-а, Америка добија Запад, а Москва – Југ и Исток, но не као поклон и не одмах, него кроз сукоб. Тако ситуација стоји у очима америчких стратега-реалиста. Пола Украјине одлази Русији с моралним трошком и (пожељно за САД) с војним жртвама. Пола Украјине улази у НАТО и сања да ће ући једном у Еуропу.

    4. Но: увиек постоји простор за блеф. Откинути половину, претварати се да је све у реду, а претендовати на све. И у одређеном тренутку, ако је блеф вешт, то „све“ је могуће добити. У тренутно неорганизованој ситуацији парализованог Кијева нема снаге и способности да се успостави контрола над Кримом и Истоком. И више од тога, одржати ситуацију је немогуће. Пред нама је недовршени грађански рат који ће докрајчити оно што је остало од Украјине. У Русији је Јанукович, као носитељ службене власти, легални председник целе Украјине. У Кијеву нелегална хунта и неонацисти. Москва има сваки разлог да секрене с изградњом Малорусије/Новорусије. САД потихо признаје, да на више они нису спремни, нису спремни повући. Док ће наравно говорити супротно.

    5. Пета колона унутар руске власти и безумна бирократија (руска варијанта „Партије регија“ – успут, обе странке „Партију регија“ и „Уједињену Русију“ створио је један те исти политички консултант – Владислав Сурков и његове присталице (саучесници) Павловски и Гељман, уверавају Путина да предаУкрајину. То јест они покушавају да угоде Западу, или из страха САД-у дају више но што на они сами (реалистички) претендују. Горбачов и Јељцин су падали натакве трикове. Путин никада. Он ради сваки пута по своме оно што уоколоне говори страна агентура…Тешко ми је замислити да ће овај пута Путин одступати од правила. Ако се уклони, цела прича се сели у Русију. Ми и Украјина смо као спојене посуде, у суштини један народ (искључујући десну обалу (нпп. Дњепра)и то не целу).

    6. Стога не с тачке гледишта информација (сада све што се говори спада у дезинформације и информациони рат), него с тачке гледишта хладне политичке и геополитичке анализе, прихватити одлуку о подршци Москве новој југоисточној држави. То може бити усвојено или одбачено од Путина, но тоје прихваћено логиком повести. Према томе, свим силама је нужно деловатитако као да се већ догодило.

    7. Москва је пружала подршку оним пријатељима, који су и сами били спремни бранити се. Дакле, самоорганизација југоисточног политичког формирања крајње је актуелна.

    8. Сада иде борба на граници између двије Украјине. Као минимум по Дњепру. Но у нашем је интересу гурати је што је више могуће премаЗападу, што би максимално довело до дислокације НАТО-вих војска од руске границе. Дакле, најбољи начин обране – напад. Узмите пример „Десног сектора“ –галицијским националистима потребна је цела територија – и њихова и наша. Нама не треба њихова територија, но на ту дрскост треба одговорити смело: за Кијев су се много пута борили у руској повести западни (галичко-вољински) и источни (владимирско-московски) кнезови. Ако су нацисти тако уверени, да јеКијев чврсто уз њих, нека покушају ући у Доњецк, Харков и Симферопољ. Време је да се борба пренесе на непријатељску територију. Кијев је руски град,то је наш град.

  4. 1. САД је получио једно: распад Украјине и контролу над западном половином земље. То је САД-у загарантовано. Пет милијарди је потрошено на то. Граница НАТО-а сада ће бити на Дњепру. Уједињена Украјина у јучерашњим границама не постоји.

    2. САД је добио руски ангажман у конфликту, на чему ће се темељити његова стратегија одвајања Русије од Европе. Још један успех. У оба случаја Путин је стављен у тешку ситуацију и то се не може назвати „победом Русије“.

    3. Према правилима хладне реалне политике: као резултат државног удара у Кијеву под покровитељством САД-а, Америка добија Запад, а Москва – Југ и Исток, но не као поклон и не одмах, него кроз сукоб. Тако ситуација стоји у очима америчких стратега-реалиста. Пола Украјине одлази Русији с моралним трошком и (пожељно за САД) с војним жртвама. Пола Украјине улази у НАТО и сања да ће ући једном у Еуропу.

    4. Но: увиек постоји простор за блеф. Откинути половину, претварати се да је све у реду, а претендовати на све. И у одређеном тренутку, ако је блеф вешт, то „све“ је могуће добити. У тренутно неорганизованој ситуацији парализованог Кијева нема снаге и способности да се успостави контрола над Кримом и Истоком. И више од тога, одржати ситуацију је немогуће. Пред нама је недовршени грађански рат који ће докрајчити оно што је остало од Украјине. У Русији је Јанукович, као носитељ службене власти, легални председник целе Украјине. У Кијеву нелегална хунта и неонацисти. Москва има сваки разлог да секрене с изградњом Малорусије/Новорусије. САД потихо признаје, да на више они нису спремни, нису спремни повући. Док ће наравно говорити супротно.

    5. Пета колона унутар руске власти и безумна бирократија (руска варијанта „Партије регија“ – успут, обе странке „Партију регија“ и „Уједињену Русију“ створио је један те исти политички консултант – Владислав Сурков и његове присталице (саучесници) Павловски и Гељман, уверавају Путина да предаУкрајину. То јест они покушавају да угоде Западу, или из страха САД-у дају више но што на они сами (реалистички) претендују. Горбачов и Јељцин су падали натакве трикове. Путин никада. Он ради сваки пута по своме оно што уоколоне говори страна агентура…Тешко ми је замислити да ће овај пута Путин одступати од правила. Ако се уклони, цела прича се сели у Русију. Ми и Украјина смо као спојене посуде, у суштини један народ (искључујући десну обалу (нпп. Дњепра)и то не целу).

    6. Стога не с тачке гледишта информација (сада све што се говори спада у дезинформације и информациони рат), него с тачке гледишта хладне политичке и геополитичке анализе, прихватити одлуку о подршци Москве новој југоисточној држави. То може бити усвојено или одбачено од Путина, но тоје прихваћено логиком повести. Према томе, свим силама је нужно деловатитако као да се већ догодило.

    7. Москва је пружала подршку оним пријатељима, који су и сами били спремни бранити се. Дакле, самоорганизација југоисточног политичког формирања крајње је актуелна.

    8. Сада иде борба на граници између двије Украјине. Као минимум по Дњепру. Но у нашем је интересу гурати је што је више могуће премаЗападу, што би максимално довело до дислокације НАТО-вих војска од руске границе. Дакле, најбољи начин обране – напад. Узмите пример „Десног сектора“ –галицијским националистима потребна је цела територија – и њихова и наша. Нама не треба њихова територија, но на ту дрскост треба одговорити смело: за Кијев су се много пута борили у руској повести западни (галичко-вољински) и источни (владимирско-московски) кнезови. Ако су нацисти тако уверени, да јеКијев чврсто уз њих, нека покушају ући у Доњецк, Харков и Симферопољ. Време је да се борба пренесе на непријатељску територију. Кијев је руски град,то је наш град.

  5. Александар Дугин о немирима у Украјини: Европска унија је антиевропска
    12. фебруар 2014. | Filed under: Интервју | Posted by: Planeta 4

    Alexandr-DuginАлександар Дугин, познати руски геополитичар, у разговору са Мануелом Оксенрајтером, уредником немачког листа Cuerest о кризи у Украјини каже:

    Већина људи који живе у источном делу Украјине деле заједнички идентитет са руским народом – историјски, цивилизацијски, и геополитички. Источна Украјина је апсолутно руска и евроазијска земља. Дакле, постоје две Украијне. То видимо врло јасно на изборима. Популација је подељена на сваком важном политичком питању. Посебно када је реч о односима са Русијом, сведоци смо како тај проблем постаје драматичан: један део је апсолутно антируски, други апсолутна проруски. Два различита друштва, две различите земље и два различита национална, историјска идентитета који живе у једном ентитету.

    Дакле, питање је које друштво доминира другим?

    То је важан део украјинске политике. Имамо два дела, а имамо и престоницу Кијев. Али у Кијеву имамо и различите идентитете. То није ни главни град западне Украјине нити је у источној Украјини. Престоница западног дела је Лавов, град источног дела је Харков. Кијев је главни град вештачког ентитета. То су све важне чињенице да разумемо овај конфликт.

    Западни медији, као и украјински “националисти”, не би се слажожили са термином “вештачки” за украјинску државу.

    Чињенице су јасне. Стварање државе Украјине у оквиру данашњих граница данас није било резултат историјског развоја. То је бирократска и административна одлука Совјетског Савеза. Украјинска Совјетска Социјалистичка Република била је једна од 15 република Совјетског Савеза од свог оснивања 1922. до краја 1991. Током ове 72-годишње историје, границе Украјине мењале су се много пута, значајан део онога што је сада западна Украјина анектирала је Црвене армије 1939. док је Украјини додат претходно руски Крим 1954. године.

    Неки политичари и аналитичари кажу да ће бити најлакше решење подела Украјине на источни и западни део државе.

    То није тако лако као што можда звучи јер бисмо добили проблеме са националним мањинама. У западном делу Украјине много је људи који себе данас сматрају за Русе. У источном делу живи део становништва који себе сматра западним Украјинцима. Видите, једноставна подела државе не би заиста решила проблем или би чак направила нови. Можемо да замислимо одвајање Крима, који је територија насељена чисто руским становништвом.

    Зашто изгледа да је Европска унија толико заинтересована да “увезе” све те проблеме у своју сферу?

    То није у интересу никаквог европског савеза, то је у интересу САД. То је политичка кампања која се води против Русије. Позив Брисела Украјини да се прикључи Западу довео је одмах до сукоба са Москвом и унутрашњег сукоба у Украјини. То уопште није изненађење ни за кога ко нешто зна о украјинском друштву и историји.

    Неки немачки политичари саопштили су да су изненађени ратним сценама у Кијеву?

    То више говори о стандардима политичког и историјског образовања ваших политичара него о кризи у Украјини.

    Али украјински председник Виктор Јанукович одбио је позив Запада.

    Наравно да јесте. Њега је изабрао проруски исток, а не запад. Јанукович не може да делује против интереса и воље своје изборне базе. Ако би прихватио позив ЕУ, он би одмах био издајник у очима својих бирача. Јануковичеве присталице желе интеграцију са Русијом. Да бидем јасан: Јанукович је једноставно урадио оно што је било врло логично за њега да уради. Једноставно, то је логична политика.

    Сада постоји веома широк и раролик опозициони савез против Јануковича: Он обухвата типичне либерале, анархисте, комунисте, групе које се боре за геј-права, националисте, па чак и неонацистичке групе и хулигане. Шта ове различите групе и идеологије држи заједно?

    Они су уједињени чистом мржњом против Русије. Јанукович је у њиховим очима заступник Русије, пријатељ Путина, човек Истока. Они мрзе све што има везе са Русијом. Та мржња их држи заједно, то је блок мржње. Да то кажем јасно: мржња је њихова политичка идеологија. Они не воле ни ЕУ ни Брисел.

    Које главне групе препознајете у опозиционим акцијама?

    Очигледно да је на тзв. евромајдану највише насилних неонацистичких група. Оне се залажу за насиље и изазивају грађански у Кијеву.

    Западни маинстреам медији тврде да је улога тих екстремистичких група у драматургији проруских медија, који желе да оцрне цео опозициони савез.

    Наравно, они раде свој посао, желећи да оправдају што ЕУ и европске владе подржавају екстремисте, расисте и неонацисте ван граница ЕУ. Они раде чак против умеренијих десничарских група?

    Али како се, на пример, геј групе и лево крило либералних група боре заједно са неонацистима, који су добро познати по томе што нису пријатељски настројени према хомосексуалцима?

    Пре свега, све те групе мрзе Русију и руског председника. Та мржња их чини друговима. И леву страну либералне групе, не мање него екстремисте из неонацистичких група. Ми смо склони да их видимо као либералне, али то је ужасно погрешно. Посебно у источној Европи и Русији врло често су хомосексуални лобији и ултранационалистичке и неонацистичке групе савезници. Такође, хомосексуални лоби има врло екстремистичке идеје о томе како да кроз реедукацију деформишуће утиче на друштво. Не треба заборавити да геј и лезбијски лобији за свако друштво нису мање опасни од неонациста.

    Знамо за такав савез у Москви. Либералног блогера и кандидата за градоначелника Москве Алексеја Наваљног подржавају организације које се боре за геј права и неонацистичке групе.

    Тачно. И још је та Наваљни коалиција такође подржана са Запада. Поента уопште није у идеолошком садржају тих група. То Западу није интересантно. Шта би се десило ако би неонацистичка организација подржала Путина у Русији или Јануковича Украјини?

    ЕУ би почела политичку кампању, сви велики западни медији би то покрили и скандализовали их?

    Управо то је случај. Дакле, питање је само на којој страни таква група стоји. Ако је група против Путина и Јануковича, ако је против Русије, идеологија те групе није проблем. Ако та група подржава Путина, Русију или Јануковича, идеологија одмах постаје велики проблем. То није ништа друго него геополитика. То је веома добра лекција шта се дешава у Украјини. Лекција нам каже: геополитика и ништа друго доминира у овом конфликте. Сведоци смо тога и у другим сукобима, на пример, у Сирији, Либији, Египту, у кавкаском региону, Ирак, Иран…

    Свака група, држећи страну у корист Запада, “добра” је и без проблема иако је екстремистичка?

    Да, као што ће се свака група, држећи страну против Запада – чак и ако је секуларна и умерена – у западној пропаганси назвати “екстремистичком”. Тај приступ доминира на геополитичком фронту данас. Можете да будете најрадикалнији брутални салафистички борац, можете да мрзите Јевреје и да једете људске органе у пред камером, све док се борите за западни интерес против сиријске владе, ви сте поштовани и подржани савезник Запада. Када браните мултиверско, секуларно и умерено друштво – што су све идеали Запада – и ако сте само заузели став против западног интереса, као што јре сиријска владе, ви сте непријатељ. Нико није заинтересован за то у шта верујете, важно је само како ли сте се на геополитичкој страни определили, и тако ћете изгледати у очима западног хегемона.

    Проф. Дугин, украјинске опозиционе групе које себе називају “националистима” не би се сложиле са вама. Они тврде да су и против Русије и против ЕУ, и да узимају трећу позицију. Исту ствар ствар би рекао и салафистички борац у Сирији: “Мрзимо Американце колико и сиријску владу”. Да ли је данас могућ трећи положај у том геополитичком рату?

    Идеја о трећој независној позицији између два доминантна блока веома је честа. Имао сам интересантне разговоре са водећим фигурама чеченске сепаратистичке гериле. Признали су ми да заиста верују у могућност независне и слободне исламске Чеченије. Али касније су схватили да не постоји “трећа позиција”, не постоји могућност за то. Схватили су да се боре против Русије на страни Запада. Били су геополитички инструмент Запада, НАТО затупник на кавкаске бојном пољу. Иста ружна истина погађа украјинске “националисте” и арапске салафистичке борце: Они су западни заступници. Тешко им је да то прихвате, јер нико не воли да буде корисни идиот Вашингтона.

    Да то кажемо јасно: “трећа позиција” је апсолутно немогућа?

    Нема шансе за њу данас. Ту је континентална моћ и моћ геополитичког океана. Континенталну снагу данас представља Русија, океанску власт Вашингтона. Током Другог светског рата Немачка је покушала да наметне трећу позицију. Тај покушај је занимљив јер на основу тих политичких грешака можемо говорити и сада. Немачка је била у рату против океанске власти, коју заступа британска империје, и против континенталне моћи, коју представља Русије. Берлин се борио против главних глобалних сила и изгубио тај рат. Крај је био потпуно уништење Немачке. Дакле, чак и када јака и моћна Немачка тог времена није била довољно јака да наметне трећу позицију, како данас много мањи и слабији желе то да буду? То је немогуће, то је смешно илузија.

    Дакле, свако ко тврди данас да се бори за независну “трећу позицију” је у стварности пуномоћник Запада?

    У већини случајева да.

    Москва изгледа веома пасивна. Русија не подржава никакве заступнике својих интереса на пример у земљама ЕУ. Зашто?

    Русија нема империјалистичку агенду. Москва поштује суверенитет и неће се мешати у унутрашњу политику било које друге земље. И то је поштена и добра политика. Сведоци смо тога чак и у Украјини. Видимо много више политичара из ЕУ, па чак и америчких политичара и дипломата како путују у Кијев да подрже опозицију, него што видимо руских политичара да подржавају Јануковича у Украјини. Не треба заборавити да је Русија нема хегемонијалних интересе у Европи, али их Американци имају. Искрено говорећи, Европска унија није истинско европско лице – то је империјалистички трансатлантски пројекат. Она не служи интересима Европљана, већ интересима Вашингтонске администрације. Европска унија је у стварности антиевропска. И “евромајдан” је уствари “антиевромајдан”. Насилни неонацисти у Украјини нису ни “националистички”, нити “патриотски” ни “европски” – они су чисто амерички заступници. Исто важи за групе и организације за права хомосексуалаца, попут Фемена или левих либералних протестних група.

  6. Шугава пропаганда,ако је Музичко хитлеровац онда ни ови који су против њега нису ништа друго него потомци некажњених стаљинових НКВД комунистичких злотвора.
    Музичко нема фантомку на глави за разлику од комуниста!
    http://youtu.be/zG2b5fd6AWU

    Крим и Српска
    за државну диктатуру и корупцију!

  7. Неби било лоше да Руси понове лекцију из историје која се ѕове Кримски рат.

    Превише је сличности, једино фале Турци. А и они су ту близу.

    Бојим се да је Путин упао у замку.
    Дође ли до ескалације сукоба у Украјини, НАТО и Турци ће сигурно затворити Босфор и Дарданеле за Црноморску руску флоту и спријечити њен излазак на Средоземље.

    А онда је Сирија готова. Сви су заборавили на ову комбинацију осим Симе.

  8. Кина је потврдила да подржава украјински суверенитет, а радо би под своје узела бар јужни Сибир. Јапанци на Далеком истоку нису никад нису произнали губитак Курилских острва. Бојим се да је Русија окружена са превише непријатеља. Зато је погрешна политика стварање нових непријатеља од себи слиских народа као што су Украјинци

    Без обзира што ћу изазвати бурне реакције, мислим да је у овом тренутку ЕУ, а посебно Њемачка, највећи потенцијални пријатељ Русије.

  9. Симо П. Ороз, 02.03.2014. 12:24:36

    Znaci po tebi jedan od razloga moze biti da su zaokupirali Rusiju Ukrajinom da bi mogli neometano uci u Siriju?
    Hvala

  10. Глупава је прича да једна велика Русија ствара сад себи непријатеље, кад се већ вјековима зна ко су њени непријатељи који се никад те улоге нису одрекли нити су трајно непријатељство мијењали у било шта слично пријатељствима.

    То што су Руси Украјину бранили кроз вијекове од Татара, Турака, Наполеона, Хитлера,…па до данашњих дана, показује колико су Руси велики народ, а такав народ неће дозволити да их шака јада вуче за нос и прави будалом. Да Руси то нису бранили данас би од Украјине остало само У.

    Љубитељи западњачке агресије, можете се са Додиком придружити и даље блаћењу руске историје, овдје је бар све јасно, ко је на чијој страни и зашто.

  11. Симо П. Ороз, 02.03.2014. 12:24:36 [106282]
    Неби било лоше да Руси понове лекцију из историје која се ѕове Кримски рат.

    Бојим се да је Путин упао у замку.
    ——————

    Није Путин балкански сељобер, који хоће о свему да одлучује и да се за све само он пита.И није Русија његова полуприватна прћија.

    Путин пита за мишљење пре него доноси одлуку, а не намеће.

    Јуче сам директно гледао седницу Савета Федерације.

    Који амбијент, која ледена смиреност и одлучност, која сигурност у сваку изговорену реч,који редослед потеза на седници…издавање заповести и овлаштења председнику…
    :-o:-o:-o

  12. Ukrajina je od uvek bila ruska zemlje, istorijski, Kijevska Rusija, ona je za Rusiji ono što je Kosovo srbima.
    Zapadna okupcija Ukrajnije je samo jedan korak u pohodnu na Istok, znaju rusi da je konačan cilj Sibir i za to se spremaju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *