Oсми март и криза мушкости

За разлику од Октобарске револуције која се збила у новембру, прекретнички фебруар из јулијанског календара, у такође руској бици, није се одржао у мартовском празнику жена. Пише: Дани(ј)ел Симић Најмањи је проблем честитати. Док сам био млађи, непаметно сам се излагао ризику да то не чиним. Уз тај гријех нијесам знао ни држати лабрњу заклапарену, […]

понедељак, март 8, 2010 / 19:37

За разлику од Октобарске револуције која се збила у новембру, прекретнички фебруар из јулијанског календара, у такође руској бици, није се одржао у мартовском празнику жена.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Најмањи је проблем честитати. Док сам био млађи, непаметно сам се излагао ризику да то не чиним. Уз тај гријех нијесам знао ни држати лабрњу заклапарену, него сам проблематизовао да ли то има смисла због самих жена? То тек љути тете које не желе пуно филозофије, него да им се додијели цвијет и мало лажне пажње са роком трајања од један дан.

Моја теорија је ишла у смислу да је постојање Дана жена, само по себи већ пораз за жене. Доказ њихове потлачености, неуклопљености и незадовољства свијетом какав јесте. Оаза бомбоњера, парфема и цвијећа, са шушкавим целофанима и тракицама, у сушној години јарма, патње и израбљивања. Уколико истовременено не постоји Дан мушкараца, све то указује да од 365 дана у години жене имају један, а мушкарци све остале! Мудровао сам ја, добијајући једино етикету неуљудног чељадета. Шта има сад ја ту њима да причам, а нијесам донио ни каранфил?

Један сам од оних које је родила и одгојила револуционарна генерација, рођена ублизу након Другог свјетског рата. Те хероине су ишле у школе високе скоро колико и планинарске им жеље. Запошљавале се, радиле, имале свој динар независан од мушкараца. Возиле су аутомобиле, тражиле и избориле (светогрдна) два презимена у документима. Све је изгледало, у односу на живот и прикљученија моје бабе, као да је направљен еволуциони скок цивилизацијског квалитета. Нажалост, испале су готово трагични заморчићи, изразито незрелог и неучтиво експерименталног друштвеног система самоуправног социјализма.

Некада је у мрском капитализму израбљивани радник сједао ујутру у своја кола и ишао у фабрику, а слободни и освјештени социјалистички човјек се возио у аутомобилу преко својих изабраних представника. Тако су и наше либералне мајке похрлиле у запошљавање, планирану породицу и друштвено ангажовање; док им је на грбачи истовремено остајало кухање, прање, спремање и брига о дјеци.

Изборивши се за своја права теглиле су, уважавајући измјењене околности, више него њихове мајке. Исто као што су жене у конзервативно-клерикалним западним демократијама, сасвим редовно рађале по четворо дјеце и захтијевале да их због тога муж издржава.

Кад сам још мало поодрастао, уживао сам да у некој валентиновски исфолираној расправи о мушко-женским односима, бубнем иза гласа да сам у потпуности за женску еманципацију: Жене такође требају да служе војни рок! Не смије се допуштати да стереотип о немоћној жени, исте држи у неједнаком положају и спријечи их да докажу како су равноправне мушкарцима.

И ту долазимо до проблема. Неке од мајки које су ишле на студијска путовања у Совјетски савез, отуда су доносиле зачуђујуће гласове. Тамо су жене полицајци, возе трамваје и булдожере, управљају дизалицама. Еј, крановима!

Примјера ради, Енглескиње-пилоти у Другом свјетском рату су превозиле авионе од фабрика до борбеног распореда, али им се није допуштало да иду у борбу. Рускиње су, са друге стране, убијале и гинуле исто као и мушкарци, па су те летачице (пилоткиње ми је мало рогобатно) Нијемци прозвали црвене вјештице.

Све то није сметало да након завршетка рата све оне буду демобилисане, као и у остатку свијета. Оно што су руске првоборке у зраку са правом доживљавале као неправду и лицемјерје, већина домаћих жена данас сматра увредом. Чак и у оквиру приједлога. Лично то не разумијем, али статистике кажу да су жене мање плаћене за исти посао, те да их има далеко мање на руководећим позицијама. Ако их и има, да спорије напредују. И то је неправда.

Са друге стране, код нас се особито након окончања Отаџбинског рата, са доста жара ушло у тај пројекат; па опет тешко да се жене поломише да раде у полицији. Као што су наше мајке и ишле на посао, и прале дјечје гузице; тако данас жене углавном желе да буду позитивно дискриминисане на руководећим позицијама, а да истовремено на броду који тоне важи усклик:Прво жене и дјеца!

Уз придржавање врата, пребацивање капута преко баре и пољупце у руку, најмање пола вијека у женским часописима читамо како су модерне жене независне и слободне. Зарађују довољно да им мушкарци више нијесу потребни. Могу чак да саме одгајају дјецу. Платиће да им се одраде сви тешки и прљави послови…

Коме?

Хоће ли платити да прљаве послове раде жене или мушкарци?

Ако су мушкарци, а већином јесу, треба знати да они као гастарбајтери долазе из дијелова свијета, гдје њихове жене живе у праисторији. Бране им се (чак законски) оне ствари, које су наше матроне избориле у обрачуну са неписаним законима. Да подсјетимо, у многим дјеловима свијета жене не смију да иду у школу, возе кола и раде за плату. Чак и у оним богатим, као што је Саудијска Арабија.

Оне које могу ово посљедње на списку, обично немају пара за прва два права. Тако да је феномен "слободне и независне жене", у коријену исти као и робно-новчана неправда захваљујући којој њихови мушкарци млате голф у скупоцјеним патичицама, које дјеца на Филипинима шију по шеснаест сати дневно за три долара. Без обзира на пол.

Тако и наше шипарице путују у САД да тамо буду бејбиситерке (заједно са онима из Вијетнама, Кине, Молдавије), а нико се не буни што су домаћи момчићи дискриминисани у могућности да "виде свијета". Уопште, у том свјетлу је можда одавно сазрила потреба за Даном мушкараца. Тешко да ће било ко отићи у полицију и пријавити да га је, пијаног, жена сачекала иза врата са тавом или оклагијом, и увоштила га од батина.

Лично ми се јако мучи од људи који говоре о мушкарцима и женама као о супротстављеним групацијама. То чине особе које имају својих личних проблема, те покушавају да их сакрију увлачећи друге кроз фразе "ми мушкарци" или "ми жене". Мушко-женске односе посматрам као изразито интимну ствар. Оно гдје о томе можемо расправљати, јесу искључиво интереси државе. А то нема баш пуно везе са љубављу и пажњом. Тако о томе други пут.

Без обзира што то радије обављам током цијеле године, тако што устајем трудницама у аутобусу, носим колица низ степенице или тешке торбе уз исте (а поготово кад мање патетично на интелектуалном нивоу захтијевам од жена једнако колико и од мушкараца); ипак сам се научио памети од времена свог бунтовног дјетињства.

Не само куповином судомашине против женидбе машине за суђе, већ вам свима честитам 24. фебруар 1913. године. Дан који се дуго славио као јубилеј улоге жене у социјалистичкој револуцији.

Сад одох по каранфил.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *