dysko

Опанке нема ко да шета!

У давна времена окупације балканских крајева након Kосовске битке од стране Tурске отоманске империје, зулуми су били слика и прилика живота православног живља. Данак у крви, трећина, убијање без суда… описaни су у домаћој и свјетској литератури. Данашњи турски предсједник, коjeg очекујемо у Sребреници 11. jula ове године у друштву са неизбјежним Борисом Тадићем и […]

петак, јул 2, 2010 / 08:31

У давна времена окупације балканских крајева након Kосовске битке од стране Tурске отоманске империје, зулуми су били слика и прилика живота православног живља.

Данак у крви, трећина, убијање без суда… описaни су у домаћој и свјетској литератури.

Данашњи турски предсједник, коjeg очекујемо у Sребреници 11. jula ове године у друштву са неизбјежним Борисом Тадићем и другим, тај период назива периодом културног доприноса развоју Босне и Херцеговине! A његов министар спољних послова, Даутоглу, папагајски је то исто мултипликовао до бесмисла.

Ево једне приче из тога периода, чисто да не заборавимо тај турски „културни допринос развоју БиХ“!…

Дакле, српски кмет ради у пољу од шест ујутро до шест увече, славу обиљежава ноћу, тајно у шуми, под буквом, палећи свијећу. Прву брачну ноћ му је одузео ага, који послије тога редовно навраћа у његову кућу код његове жене, а он мора да „шета опанке“ док му ага силује жену пред дјецом.

Ето тај и такав ага једном приликом наврати и на њиву гдје је српском кмету жена донијела ручак. Како се аги допао ручак, он га поједе па затим заслади кметовом женом. На крају дана нареди српском кмету да га понесе кући на леђима, јер је нешто уморан ових дана.

Шта ће сироти кмет, зна да једино жив може да подигне дјецу (нагон за животом је понекад јачи од части, рецимо као данас нагон за функцијма), па упрти агу на леђа и понесе га његовој кући.

Кад је погрбљен донио агу пред кућу, управо у моменту кад ага силазише са његових леђа – од калдрму звекну велики нож који је српски кмет крио у њедрима! Ага проблиједи и занијеми од страха, а кмет му бржебоље бојажљиво рече: “Ма не бој се честити аго, то је само за не дај боже!“

Управо ТО, „за не дај боже“, била је слика и прилика српске поданичке политике, како до 1918, тако и од 1945, до 1990. Мада код српских функционера заљубљених у себе и своју фотељу, и данас бљесне.

Удворице НОЖ ЗА НЕ ДАЈ БОЖЕ одавно већ немају.

Па ипак, треба рећи да – откад је настала и стасала Република Српска, у српском народу практично више нема потребе „за не дај боже“ понашање. Па ће ваљда и политичари тога кова коначно нестати. Тим поводом, било би веома неоправдано не споменути два човјека, који су и те како допринијели да се политика “извини честити ага, то је за недај боже“, готово потпуно искоријени.

То су, покојни академик Јован Рашковић и др Радован Караџић. Пишем ово мотивисан сазнањем да ће обојица бити одликовани највећим признањем на прослави 20 година СДС-а, која ће бити одржана у Бањој Луци… баш кад и обиљежавање сребреничког злочина, гдје се очекује масовније присуство „за недај боже“ српских политичара, домаћих и увозних.

У Бањој Луци се очекује народ и политичари који не ШЕТАЈУ ОПАНКЕ. Биће и међународних гостију. Наравно, неће доћи баш турски министар и предсједник, или Шварц-Шилинг, па да нам запјева оду о Ганићу. У бањолучком „Борику“ ће пјевати неко музикалнији: Хор „Јединство“ и Хор „Србадија“.

Гдје ли ће у то вријеме бити функционерска елита владајућих странака у РС, нисам сазнао. Уз ограду од могућих инсинуација типа – непризнавања злочина у Срабреници, вријеђања и сличних квалификација, ево и овом приликом изражавам пијетет према жртвама.

Са друге стране, прослава 20. годишњице оснивања Српске демократске странке, настале много прије тих догађаја, јесте нешто чему дајем апсолутну предност! Јер обиљежава крај приче о „шетању опанака“. Видимо се!…

Свако на својој страни.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *