One to beam up

Горан Дакић, познат и као капетан Жан Лук Пикар, привезао је Ентерпрајз негдје око Крчединске Аде; једним оком мотрећи пловак на Дунаву, стигао је да напише и пошаље текст. Када ме обори пасивна доколица или ме свладају многа мишљења – а не треба бити пророк да би погодили шта се дешава чешће – хитро се, […]

субота, мај 25, 2013 / 06:00

Горан Дакић, познат и као капетан Жан Лук Пикар, привезао је Ентерпрајз негдје око Крчединске Аде; једним оком мотрећи пловак на Дунаву, стигао је да напише и пошаље текст.

Када ме обори пасивна доколица или ме свладају многа мишљења – а не треба бити пророк да би погодили шта се дешава чешће – хитро се, по рецепту примаријуса Бранка Ћопића, вратим на дунавске камењаре, а са маштом уредим тако да повратак падне у предвечерје, таман када црвенперке најбоље гризу. И док чекам да пловак потоне, маштам, као и свако поштено дијете, шта бих већ сутра могао бити. Избор сужавам на три подједнако примамљиве могућности: на првом је мјесту праведни заштитник дарквудске шуме, несаломиви Дух са сјекиром, чији се слогови имена ломе о оштре ивице околних злих планина: За-Гор Те-Неј. Или да на врата куће ударим фирму приватни детектив, попут старог ми знанца Луна, краља поноћи? Можда да обучем костим нинџе Леслија Елдриџа, који из броја у број ноћу сатире разнобојне зликовце, а дању заносну Јапанку Сумико, танка врата и широких бокова?

Авај, све је то прошло, баш као што магла која окује Дунав у првим новембарским јутрима за сахат или два оде низводно, остављајући чист и прозрачан видик. Али, један сан је остао и прија ми да мислим да је он залог оног дјетињег у мени које је истовремено и неугасла ватра давних маштарија. Мислим, наиме, како би било дивно посилноме са десне стране рећи да отвори канале за комуникацију, у које ћу спустити свој баршунасти, херцеговачком ораторству подобни глас: My name is Jean-Luc Picard from the U.S.S. Enterprise, please identify yourself!

И дан дањи умијем да се смијем пошалицама породице Тротер или да се грчим у мраку собе док Скали и Молдер out there трагају за truth, али ни у ком случају не могу да се замислим како из предграђа Нелсона Менделе журим на пекамску пијацу или како трчим за којекаквим екстратерестријалним ентитетима широм племените земље Америке. Али, бого мој, још како могу да замислим самога себе како фотонским торпедима тучем по мрским Ромуланцима, иако ми ни петнаест година гледања ове серије није помогло да утврдим како функционише ворп погон. Добро, знам која опаска слиједи: хајде-де да му и опростимо што са својих толико и толико љета сањари о прворазредној филмској бесмислици, али зар мора баш да буде капетан?! Па нећу ваљда да будем емпаткиња са Бетазеда или second in command Рајкер? Не, прија ми чин капетана, а уосталом је и Робин Вилијамс тражио од својих ученика да га тако ословљавају на часу, па могу, вала, и ја мало да се опустим, поготово што зa ван маштарења немам ни два потчињена којима бих могао наредити такво обраћање.

Елем, ово је, ако то уопште треба додатно помињати, својеврсна критика филма Star trek: Into darkness, у којем се посада мога (!) брода први пут сусреће са архизликовцем Каном Нунијеном Сингом, а ваља рећи и то да га Бенедикт, познат као нововјековна целулоидна инкарнација Шерлока Холмса, игра лакше него што ја вежем пертле (поређење можда и није најбоље, с обзиром на то да ја због одређеног вишка углавном имам проблема са везивањем дотичних). Све је, дакле, ту: млади и стари мистер Спок, пословично намргођени доктор Меккој, неколико стотина космичких једначина које у филму (и ван њега) могу да разумију једино седамнаестогодишњи Рус и беневолентни Шкот, хиљаду наративних нелогичности, али напросто у њему има нешто што ме натјера да задрхтим сваки пут када се Ентерпрајз – уз Зимерманов фортисимо – открије у тоталу. Иако филм прати посаду Кирковог Ентерпрајза, а не мени неупоредиво дражег Пикарда, уживао сам у оним типичним стертрековским дијеловима приче. Фанови ће разумјети, другима, и поред најбоље воље, то "нешто" не умијем да објасним. Али можда могу да напоменем зашто сам, у ствари, највише заволио овај серијал.

У верзији која је услиједила након оригиналне, оној, дакле, која ми је и срцу најдража, on board Enterprise постоји програм звани холодек, који симулира било коју стварност познатих свјетова. У холодеку, другим ријечима, иако сте у дубоком свемиру, можете да се пењете на Монт Еверест, да, попут Пикарда, проучавате случајеве Диксона Хила или да се напросто одмарате у каквој, специјално за ваше потребе симулираној, питомој дивљини. И онда сам замислио: након напорног дана проведеног у капетанској столици најбољег Флотиног међузвјезданог брода, спуштам се турболифтом два до холодека три, учитавам свој програм, отварам врата и одлазим на – пецање! Engage!



0 КОМЕНТАРА

  1. Bolja je meni ta seljačina iz Iowe, Jim Kirk, kojeg su morali ići tražiti po najpromiskuitetnijim planetama, jer je vazda ostajao sa svakakvim ženetinama. Preduzetan čovjek, kao što je William Shatner u privatnom životu. Kad je snimana prva serija Zvjezdanih staza, šezdesetih godina, tad se još uvijek znalo da bez lične inicijative i preduzetništva nema ni osvajanja svemira. Kasnije, kad je sve otišlo na budžet i u Americi, onda se pojavila Star Trek TNG, a sve go komunista u njoj. Daj hranu iz replikatora, daj holodek, daj neku svemirsku filozofiju i političku korektnost. Kad ih pitaju klempavi Ferengiji „đe su pare?“, kaže „nemamo mi para, mi to više ne koristimo“. „Ha! Onda marš iz avlije!“

Оставите одговор