Оља Дакић: Први пут осјећам трему пред наступ

Оља Дакић је дошла из Берлина, и потпуно бесплатно извела исти програм, који ће се, заједно са њеном концертном турнејом, на прољеће наредне године окончати у Карнеги Холу у Њујорку. То је, само по себи, било довољан разлог да разговарамо са њом.

понедељак, април 13, 2009 / 10:38

Оља Дакић је дошла из Берлина, и потпуно бесплатно извела исти програм, који ће се, заједно са њеном концертном турнејом, на прољеће наредне године окончати у Карнеги Холу у Њујорку. То је, само по себи, било довољан разлог да разговарамо са њом.

Међутим, кроз разговор, испоставља се да Оља говори врло битне ствари, и пружа занимљиве информације и мисли.

Некад одлучује да њен одговор треба бити краћи од питања, али су и ти одговори кудикамо конкретнији и јаснији, него што их дају наши умјетници, навикнути да их медији питају само о љубавним проблемима и дијетама. Разговор је обављен прије наступа, али, због Ољине жеље, објављујемо га тек по завршетку концерта.

 

Разговарао: Дани(ј)ел Симић
 
Кад си посљедњи пут наступала у БЛ, и шта очекујеш од концерта у суботу, 11. априла?
 
У Бања Луци, нажалост, нисам наступала никада до сада, ма колико то парадоксално звучало. Јако сам радосна да ћу пјевати пред мојим суграђанима и мени драгим људима. Очекујем лијепу атмосферу и надам се да ћемо се сви добро забавити. Морам признати да први пут осјећам трему пред наступ.
 
Твој музички пут је ишао из БЛ, преко Београда и Скопља, те се резиденцијално завршио у Берлину, да ли мислиш да је логично што си отишла тако далеко од куће?
 
Морам те исправити: мој музички пут је ишао из БЛ, преко Скопља и Београда, до Берлина. У Бањалуци сам завршила нижу музичку школу, започела средњу, коју сам завршила у Скопљу. У Београду сам студирала и дипломирала на Факултету музичке уметности, потом је услиједио мастер студиј на УдК (Универзитету умјетности ) у Берлину, а у Берлину сам ускоро и докторирала на Музичкој академији "Ханс Ајслер".
За класичне музичаре је потпуно логично, да ће већину свог живота ионако провести далеко од куће, а Берлин је такође био логичан избор. Као што сликари и манекенке хрле у Париз, глумци у Холивуд, ми класични музичари гравитирамо ка Бечу и Берлину. Заправо немам стално мјешто боравка, но то је дио мог посла.
 
Имaла сам срећу да су ми предавачи били најеминентнији умјетници данашњице, попут Дитриха Фишера Дискауа, Јулије Варади и Томаса Кварстофа; и да сам се успјела потврдити у европским музичким центрима. Иако тежак, мој пут је имао позитван исход.
Морам се, нажалост, сјетити и оних који нису издржали притиске домаће вокалне педагогије, и поред изванредног талента, звршили у војвођанској каљузи. Помињем све ово, јер знам да ће се у мојој причи препознати не само многе колеге пјевачи, него и други надарени музичари са ових простора. Такође, желим да мотивишем моје млађе колеге да истрају.
 
Наступала си у великим свјетским музичким центрима, школовала се у истим, да ли мисиш да је економска моћ пресудна и у музичким, односно умјетничким водама?
 
У макро плану можда да, на личном плану не.
 
Сад си већ огуглала на то, али какав је био осјећај када си први пут наступала у тако чувеним и звучним концертним просторима? Колики је био степен демистификације?
 
Можда ће звучати чудно, али ја никад нисам мистификовала зграде и зидине. За вријеме наступа увијек имам исти осјећај, осјећај одговорности према композитору и његовом дјелу, и наравно према публици.
 
Степен концентрације је толико висок, да ми не преостаје много простора за размишљања, ко је и када прије мене наступио у одређеној установи. Можда је то исход дугогодишњег тренинга или исипирања мозга "Станиславски системом", но и кад сам први пут наступила концертним просторима попут Берлинске филхармоније, Бечког концертхауса или Римске опере, мени је то изгледало сасвим нормално.
Као што рекох, ја првенствено пјевам за публику.

У којој земљи Запада, према твом искуству, класична музика има најбољи статус?
 
У свим земљама јаке социјалне политике, као што су Холандија, Њемачка, Швајцарска и Скандинавске земље. Њемачка ту предњачи, јер имају 68 оперских кућа, и безброј сала и професионалних оркестара, као и дугу традицију и бројну публику.
 
Мени лично највише одговарају англосаксонске земље, јер је код њих и класична музика дио индустрије забаве и менаџменти раде много брзе и ефикасније, неоптерећени рођачким везама и политичким опредјељењима.
 
У Италији опера, наравно, има култни статус, док су остали видови класичне музике помало запостављени. Интересантно је колико се музички укус публике разликује од земље до земље.
 
Да ли је могуће да у БЛ, без заливања новцем, нарасте једна свјетска музичка величина?Ја сам еклатантни примјер да је могуће.

Шта је све потребно да би се успјело као пјевач класичне музике? Да ли је довољан таленат и урођене гласовне способности?
 
Јако ми је драго да си поставио ово питање. Годинама нам сервирају исту причу о 99% рада и 1% талента. Ваљда су то смислили медиокритети, да би лакше преживјели своју сиву свакодневницу, и имали оправдање да гуше надарене људе у нади да ће задржати неправедно стечене позиције. Да је све у пуком раду, сви би пјевали као Марија Калас, свирали као Хоровиц и компоновали као Моцарт и Пендерекy, под условом да вјежбају довољно.
 
Таленат је кондицио сине ква нон (conditio sine qua non).
 
Конкретно код пјевача, ради се о урођеним гласовним способностима, као и способности да се емоција пренесе на слушаоца. Ја јесам поборник демократије и социјалне правде, али у умјетности нема демократије: неко може, а неко не.
Наравно, темељно музичко, као и опште образовање, игра веома важну улогу.
 
Класични музичари су код нас готово на самој маргини социјалне кружнице, да ли је ситуација, гледано у омјеру са општим стандардом, другачија на Западу?
 
Апсолутно да. Поготово се то односи на музичаре у професионалним ансамблима, као што су оркестри и хорови. Однос варира од земље до земље, али су у принципу они далеко од маргине социјалне кружнице. Најбољи примјер је Берлинска филхармонија.
 
Како гледаш на колеге који се баве мејнстримом, односно мање или више комерцијалном музиком?
 
За разлику од многих класичних музичара, немам негативан став према комерцијалној музици. Сви смо ми дио шоубизниса.

Шта слушаш од те, општенародне музике, када убациш у уређај неки од носача звука?
 
Највише слушам алтернативни рок, бендове попут Рејдиохеад (Radiohead), Кјур (The Cure), Франц Фердинанд, Мандо Диао итд. Јако волим и класике као Ширли Беси и џима Морисона. Врло чешто идем на рок концерте и у џез клубове.
Не смијем изоставити ни Цецу, чији сам фан. (Смијех)
 
Да ли класична музика мора ући у сверу свог самопреиспитивања, која би довела до веће хибридизације са мејнстримом, и сматраш ли да уколико се то не деси, класична музика може остати само прашњава плоча на полици?
 
То се у свијету већ одавно ради, и ја немам ништа против, под условом да се не запостави квалитет извођења. Но, интересантно је да су и данас најпродаванији дискови великих имена из прошлости, као Тосканини,Фуртвнгер, Карајан, Калас, Нилсен, Рихтер и други; док управо ова нова, хибридизована издања, скупљају прашину, и могу се наћи на снижењима за 2 еура.
 
Зашто људи треба да слушају класичну музику?
 
Зато што је прелијепа. Треба схватити да класична музика већ дуго није елитна форма музицирања и да није потребно посебно предзнање да би се саслушао концерт или одгледала опера.
 
Право извођење увијек дође до срца слушаоца, тако да се треба ослонити само на сопствену интуицију. Неко ми јуче рече да од концерта класичне музике не очекује да се забави, него, у најбољем случају, духовно надахне. Како се духовно надахнути, ако се претходно сморите?

 

Кога би издвојила као недвојбену, живу свјетску величину, у свијету класичних вокалних солиста?
 
Изузетно цијеним Џеси Норман, због њене аутентичности, и Плацида Доминга, који је не само изванредан умјетник, него и диван човјек, те веома колегијалан.
 
Ко су таленти код нас, и могу ли се поредити са извођачима из свијета (не рачунајући оне који су, као и ти, већ у том свијету)?
 
Наше подручје је изузетно богато вокалним талентима. Сам Ричард Вагнер је сматрао да су за његове хероине, најпогодније пјевачице са Балкана и из Скандинавије. Листа познатих оперских пјевача са Балкана, далеко премашује остале свјетске регионе.
Самном су студирали изванредно надарени музичари, попут пијаниста Невена Шобајића, Арсена Чаркића и Стефана Петровића, који се заиста могу мјерити са познатим колегама са Запада.
 
Вјероватно немаш прилику да помно пратиш ситуацију у родном граду, али си сигурно чула, да су власти РС, под притиском, промијенили химну Боже Правде. Како ти, као елитни музичар, гледаш на то прекалемљивање традиције?
 
Заиста слабо пратим. Питам се о каквим ли се притисцима ради, када може доћи до тога?
 
Какви су ти даљи планови у каријери, и шта је оно, због чега би се осјећала да си постигла врхунац свог умјетничког остварења?
 
Тренутно почињем концертну турнеју у Берлинском Концертхаусу, 30. маја ове године, која ће се одржати у свим већим градовима Европе и завршити у Карнеги Холу у Њујорку, у прољеће сљедеће године.
 
Готово исти програм извешћу и у Банском двору, тако да је то заправо официјелни почетак, због чега ми је неизмјено драго. Такође наступам и у оперским представама по европским центрима. На питање шта би ми био врхунац умјетничког остварења, одговорићу клишеом: Метрополитен Опера. (смијех)
 
Кад те поново слушамо у БЛ?
 
Радоваћу се наступу кад год будем позвана.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *