Од рецензената с љубављу – Љепојевић узвраћа ударац

Између останка кући због кише, Матије Бећковића и Милана Љепојевића, ја сам синоћ изабрао ову трећу опцију. Када већ критикујем његову књигу, ред је и да се оде на њено представљање. Промоција касни 13 минута, улазе рецензенти и аутор али нема Чувара. Ја сам разочаран, а али не само ја. Биће да је негдје на […]

уторак, август 31, 2010 / 10:00

Између останка кући због кише, Матије Бећковића и Милана Љепојевића, ја сам синоћ изабрао ову трећу опцију. Када већ критикујем његову књигу, ред је и да се оде на њено представљање.

Промоција касни 13 минута, улазе рецензенти и аутор али нема Чувара. Ја сам разочаран, а али не само ја. Биће да је негдје на положају тј. првој линији одбране.

После кратког увода аутора, крену први рецензент проф. др Турчиновић .

На почетку рече да су он и аутор књиге пријатељи, што је данас за рецензенте и уобичајено. А онда пређе на ствар. Као за вријеме комунизма јесте било идеопоклонства, али то ова књига свакако није. Овдје су хронолошки поредане чињенице, које се некоме могу свидјети, а богами биће и оних којима неће бити мило како се о њима пише.

Рече да је Република Српска реалност и да је то верификовала међународна заједница, која сада то заједно с Бошњацима жели да поништи, што само указује на њихову неморалност и дволичност. Дода и то да су (Међународна заједница) у заблуди ако мисле да се парама могу купити достојанство и слобода једног народа. Поткријепи то једним моћним цитатом Његоша, али га не стигох записати.

Рецензент се поново врати на дволичност међународне заједнице, јер исте чињенице интерпретира на разлилите начине. Наравно да постоје људи који не прихватају такво резоновање и понашање, а то је наш Чувар. Похвали како се Бања Лука развија у лијеп град с европским шмеком (моја ријеч), и рече да је шмекерастија рецимо од Подгорице. И волио би то да каже градоначелнику Давидовићу, негдје уз кафу, али никако да му уговоре састанак. Онда се мало дотаче скорашње пресуде о Косову, судије Јапанца, наравно у негативном контесту.

За Љепојевића рече да у књизи рационално и хладно резонује и да је све фино хронолошки поредао. Спомену да је аутор књиге за демократију, која свакако има своје мањкавости, али тренутно нема бољег. Ако нисте знали то је рекао Черчил, стари милитариста. У Босни и Херцеговини нема баш демократије, али о томе другом приликом.

Потом спомену Турског министра иностраних послова, како је звјерка и стара варалица, којег се морамо чувати. Неосоманизам полако плете мрежу око и по Балкану. Ми морамо дефинисати минимум интереса испод којег не смијемо ићи, јер су само интереси вјечни. А некако испаде да је то Чувар дефинисао и да је то његова заслуга.

Онда се деси скок од неколико поглавља (брат, брату око 250 страна прескочи) и право на фотографије. Он не би давао оцјену књизи, али је она показала да Љепојевић има виспрен дух. Приатељски што јест, јест.

Онда је наступио други рецензент, професор Сузић, који се узгред уопште не спомиње у штампаном издању. Обратио се бираним ријечима, јер када је ово штиво у питању онда се морају бирати ријечи.

Он ће прво о аутору, потом о главном лику тј. Чувару, а онда о структури књиге. Опет ништа о она три најважније поглавља.

Аутор књиге хронолоски слаже чињенице и не упада у замку необјективности. Она говори истину. Како рече „ Књига „говори“ језиком чињеница, које некада не иду у прилог главном лику.“, тј. Чувару. Материјал за књигу је софистицирано биран, што не иде у прилог ни опозицији. Која само критикује, а не нуди рјешења.

Рече да Чувара нападају из Федерације БиХ, а потајно пате што они немају једног таквог. О тим федералним патњама му причају студенти и професори. Додаде да су нам заказали интелектуалци с универзитета у критици Чувара и стања у друштву, а то је оно што нам треба. Не рече зашто је то тако.

Највише му се свидио увод, чињенице и фотографије на крају књиге. Мени је то све „мирисало“ да је није сву ни прочитао, али се дубоко извињавам ако гријешим.

Речено је ту још свашта али да Вас не смарам.

На крају се обрати и аутор. Ради дневно између 10 и 12 сати. Рече нам о мотивима писања ове књиге, наравно то је истина и чињенице. Ако Вас интересују извори, слободно му се обратите, неће бити проблема. Рече нам да је поносан на поткозарски вокабулар (не баш овим ријечима) и да му је мајка дошла до 110 странице и да му је, према њезиној скромној процјени, ово најбоља књига. Рече да је 20 година на релацији Београд – Бања Лука, а ја израчунах да је од тога најмање четири године при власти.

Речено је још штошта, али није важно.

Промоција је прошла у пријатној атмосфери, без шкакљивих питања, како је ред и обичај. На крају су сви покупили по двије три књиге, изљубише се с аутором и правац кући, ваљда да их да их читају.

Хронолошки.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *