О пробијању Коридора пишу неки други…

У поплави пригодних и намјенских књига из прошлог рата, које пишу најчешће они који нису били учесници, ево најзад књиге једног учесника, ратника са прве борбене линије. Пред нама је једно заиста обимно дјело, које је писано са жељом да што вјеродостојније прикаже, отргне од заборава и по могућности објасни слијед догађаја 1992. године у […]

уторак, фебруар 2, 2010 / 20:36

У поплави пригодних и намјенских књига из прошлог рата, које пишу најчешће они који нису били учесници, ево најзад књиге једног учесника, ратника са прве борбене линије.

Пред нама је једно заиста обимно дјело, које је писано са жељом да што вјеродостојније прикаже, отргне од заборава и по могућности објасни слијед догађаја 1992. године у Босанској Посавини.

Аутор је уложио огроман напор да би прикупио многе познате и до скора непознате чињенице о овим догађајима. Читајући ову књигу стално се мјешају политичке и војне активности, понекад испреплетене толико да се губи јасна разлика гдје почиње једна, а завршава се друга. Војник сам и политика ми је страна и мутна вода гдје се не сналазим најбоље. Међутим, морам да примјетим да и поред више покушаја, аутор није успио отети се стереотипу по коме су Срби једини и искључиви кривци за распад бивше нам Југославије и ратове који су се у том распаду водили.

General pukovnik Novica Simić from Jerko Zovak on Vimeo.

По овој логици ни исти поступци нису исто третирани. Кад Хрватска формира и наоружава јединице на територији БиХ ради заштите Хрвата, одлука је "легална, легитимна, сврсисходна и оправдана", а кад то исто ураде Срби у Книну, то је "великосрпска агресија". Истину говорећи, ипак морам да му одам признање јер је смогао снаге и издигао се изнад увријеженог хрватског става, да су сви српски борци четници.

Кроз читаву књигу је евидентан напор аутора да докаже како је за пад Босанске Посавине крив Споразум потписан између Мате Бобана и Радована Караџића 06. 05. 1992. године у Грацу. На основу тачке 6. потписаног документа, српским снагама је истог дана наређено опште примирја које је требала да контролише Европска Заједница.

Аутор књиге интервјуирао је у листопаду 2009. год. у Бања Луци високе часнике Војске Републике Српске – Генерал пуковник Новица Симић

Међутим, пуковник Винко Штефанек заповједник ОГИП 08. 05. 1992. године, прелази на територију БиХ код Бос. Брода и лично организује и изводи напад на српске положаје. Истовремено припадници 105. бригаде ХВО у Модричи, не дозвољавају било какав саобраћај путним правцима Шамац – Добој.

Могућност да локални команданти и командант ОГИП нису упознати са овим Споразумом је мање вјероватна, јер у наредних мјесец дана ваљда би некако, макар пјешке, стигла до њих. Уосталом, објављена је у медијима. Команданти нису показали ни једним својим поступком да ће Споразум испоштовати ни у наредним данима. Кад се тако игнорантски односило према Споразуму, док су хрватско-муслиманске јединице имале успјеха у Посавини, не видим разлога зашто би се код не успјеха у одбрани истих тих простора, који мјесец дана касније, узрок тражио у не поштованом документу. Ако се нешто не испоштује, не може се у истом том не послуху тражити разлог за не успјех. Старо је војничко правило, да уколико се не испоштује наређење претпостављеног, само су двије могућности.: Награда, ако си ипак постигао успјех, или казна, ако су посљедице непослушности поразне.

Лично сам убјеђен, да никад не би било операције Коридор-92 са свим њеним каснијим посљедицама, да је сходно већ потписаном споразуму, омогућено Србима да користе путне правце долином ријеке Босне.

Аутор ове књиге, који је био командир чете, уложио је велики напор да би са своје матичне 108. бригаде ХВ скинуо оптужбе, да је она основни кривац за пад Бос. Брода. Кроз поговор генерала Стипетића видим, да је у томе постигао пуни успјех. Није на мени као супростављеном команданту, да дајем суд о вашим међусобним оптуживањима. Немам намјеру ни да то подстичем, јер одавно више нисмо непријатељи. Камо среће да то никад нисмо ни били.

Због истине и одбране части мојих противника, дајем право себи да кажем и следеће чињенице:

Која год јединица да се нашла у онаквом полуокружењу на прилазима Бос. Броду, са далеко надмоћнијим противником, морала је изгубити битку. Без обзира који је редни број та бригада имала. Без намјере да вријеђам било кога, отворено вам кажем да се ми нисмо бојали Гардијских бригада. Најжилавије су се браниле и муке нам задавале бригаде састављене од домаћих сељака, који су бранили своју кућу. Као противник одајем им пуно поштовање. Они су се са нама тукли до посљедњег метка и најчешће смо их дизали са положаја тек онда кад извршимо обухват са крила и бокова.

Податке о снагама нападача у операцији Коридор-92, уступио сам аутору из моје још необјављене књиге "Операција Коридор-92" која је у завршној фази. Подаци су узети са радне карте Команданта 1.КК генерала Талића, који је командовао операцијом и из Ратног Дневника са ИКМ на Дугој Њиви, одакле се командовало операцијом. Подаци су тачни и провјерени. Забуну могу да унесу неке јединице, које су у току операције одлазиле на одмарање или у напад на Јајце, и послије одмора су поново улазиле у састав снага операције. Провјеравамо тачност губитака на нашој страни. Јединице за обезбјеђење крила и бокова у коридору око Орашја, нису ажурно доставиле све податке за трећу етапу операције, тако да се број погинулих попео на 500, а рањених на 1980.

На крају, нешто о гласинама, дезинформацијама и издаји.

У нападу здружених муслиманско-хрватских снага у садејству са регуларним јединицама ХВ, на малобројне и развучене јединице у Бос. Крајини 1995. године (Операција Маестрал), јавно се говорило о издаји, продаји и договору да одређена територија мора да се изгуби. Тајно и полујавно сви су носили неке своје, тобоже вјеродостојне карте, будућег разграничења. Ни политика, ни војска, ни читав народ није могао сам себи да призна да се није могло одупрети далеко надмоћнијем противнику. Лакше се подноси кад се каже да смо могли да се одбранимо, али ето издани смо од других, а често и својих.

Мислим да је нешто слично било и у Посавини.

Изгледа да су наша два народа много сличнији један другом, много више него што то себи можемо и желимо да признамо

Бања Лука, 17. новембра 2009.

Аутора текста нисмо могли идентификовати, али је преузет са www.ostraluka.com. Наравно, у тексту Фронтал.РС би до сада писало Бањој Луци, Бање Луке; а у текстовима државних институција Бањалука…
 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *