О хрватским уџбеницима историје (9)

Срби су премного зли, кажу хрватски уџбеници историје, а онда се чудимо када пукне вилица некоме у Сплиту.

Пише: Горан Латиновић

Незадовољство хрватског народа довело је 1971. до извјесних захтјева које је у почетку подржао и Тито, али је касније под притиском "protuhrvatskih (hegemoni-stičko-centralističkih i velikosrpskih) snaga" принудио хрватско руководство да поднесе оставку.

Сви аутори уџбеника који се баве савременом историјом, без изузетка, главног и јединог кривца за изазивање Југословенске кризе и рата виде у "великосрпској политици". Иво Перић сматра да Србија није била задовољна укидањем аутономије Косова и Војводине, па је хтјела да ојача централизам и оствари своје "хегемонистичке" циљеве. "Svakome je postalo jasno da takva ekspanzionistička srbijanska politika ima za cilj: ili da cijela Jugoslavija bude proširena Srbija (pod jugoslavenskim imenom) ili da se stvori Velika Srbija". Хрватски народ у југословенској држави био је "stalno izložen velikosrpskim težnjama da ga rastoče i unište".

Премного зла

"U svom porobljivačkom ekspanzionizmu velikosrbi su se zanosili i suludom politikom genocida, tj. da u tim krajevima koje bi htjeli prisvojiti stvore čiste etničke prostore (a to je značilo da protjeraju ili pobiju Hrvate, Muslimane i ostale nesrpske narodne skupine s tih prostora, te da na njima ostave i nasele samo Srbe)". Иво Перић закључује да су Срби учинили "mnogo i premnogo zla u Hrvatskoj", јер су "nastojali ubiti što više ljudi i razoriti što više materijalnih dobara. Rušili su bacačima, topovima, bombama i raketama iz vojnih zrakoplova crkve, spomenike kulture, bolnice, škole, tvornice, stambene i upravne zgrade. Napadali su i kola prve zdravstvene pomoći, iako su ta kola redovito označena crvenim križom. Za te necivilizirane napadače nisu vrijedili nikakvi međunarodni zaštitni znakovi, ni bilo kakvi obziri. Klali su, strijeljali, vješali, masakrirali, pljačkali, palili, odvodili u brojne sabirne logore ne samo u Glini, Kninu i drugdje, već i na područje Srbije".

На 147. страници уџбеника приказана је фотографија Ханса Дитриха Геншера, уз коју пише: "Veliki prijatelj samostalne i suverene hrvatske države".

Богати, лијепи и срећни без Срба

Битно је напоменути да је сваки уџбеник историје у Хрватској морао проћи одговарајућу процедуру у надлежном министарству, односно да је његову употребу одобравала хрватска влада. Уџбеник Иве Перића није у том погледу имао никаквих проблема и премда крајње милитантан и испуњен низом неистина и стереотипа, био је у употреби осам година (1992/1993–1999/2000). Године 1996. промијењена је издавачка кућа, а у односу на претходна издања (1992–1995) у новим издањима лекције о рату су допуњене. Тако је у посљедњем издању Перићевог уџбеника речено да су Хрвати намјеравали да мирним путем ставе под контролу "окупирана подручја", али да су Срби стално кршили примирја и договоре, па је Хрватска била приморана да поведе оружане акције. Приказана је фотографија дјечака без ноге, испод које пише: "U napadima velikosrpskih agresora ubijena su ili ranjena mnoga djeca. Ovaj trogodišnji dječak iz Bihaća ostao je invalid nakon napada neprijatelja na njegov grad".

На крају уџбеника, под насловом Zemlja bogate budućnosti Иво Перић пише да Хрватска "ima radne i sposobne ljude, čiju brojnost uvećavaju i hrvatski povratnici iz iseljeništva. Hrvatska je i vrlo lijepa zemlja. Njezine prirodne ljepote uvrštavaju je u najljepše zemlje svijeta. Na osnovi svega toga može se ustvrditi: da je Hrvatska zemlja bogate i sretne budućnosti".

Павелић – слика и прилика

У уџбенику нема ни помена о протјеривању преко 200.000 Срба из Републике Српске Крајине 1995. године, као ни о злочинима који су током рата почињени над њима.

Године 2000. у Хрватској су објављена три нова уџбеника историје за осми разред основне школе. Уџбеник чији је аутор Весна Ђурић веома је сличан Перићевом уџбенику. Ипак, за разлику од Иве Перића који уопште не помиње ко је организовао атентат на краља Александра 1934, Весна Ђурић пише да су то урадили усташе и ВМРО. Она помиње Јасеновац и Стару Градишку гдје су страдали "deseci i deseci tisuća ljudi", а на "križnom putu" и у Блајбургу "život je izgubilo nekoliko desetaka tisuća Hrvata".

Као и Иво Перић, тако и Весна Ђурић усташке злочине над Србима у НДХ једва да помиње, прећуткује да су Срби били носиоци антифашистичке борбе и преувеличава страдање Хрвата. Какав став има према усташама и четницима можда најбоље илуструју текстови испод фотографија Анте Павелића и Драгољуба Михаиловића. Испод Павелићеве фотографије пише: "Ante Pavelić (1889–1959), pravnik, vođa Hrvatske stranke prava i osnivač ustaškog pokreta", а испод Михаиловићеве пише "Draža Mihailović (1893–1946), četnički vojvoda, suradnik Nijemaca i Talijana. Pod njegovim zapovjedništvom učinjeni su brojni zločini nad civilnim stanovništvom. Uhićen je 1946. godine i kao ratni zločinac osuđen na smrtnu kaznu strijeljanjem".