О Бранку Ћопићу и силовању у мозак

Изгледа су нас кренуле књижевне полемике. Драгослав Илић реагује на текст Радмиле Карлаш о дјечаку из Хашана. Да ли је Бранко српски писац или не? „Српски књижевник Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у Хашанима код Босанске Крупе. Школовао се у родном мјесту, Бихаћу, Бањој Луци, Сарајеву и Београду, гдје је и дипломирао […]

недеља, април 3, 2011 / 12:11

Изгледа су нас кренуле књижевне полемике. Драгослав Илић реагује на текст Радмиле Карлаш о дјечаку из Хашана. Да ли је Бранко српски писац или не?

„Српски књижевник Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у Хашанима код Босанске Крупе. Школовао се у родном мјесту, Бихаћу, Бањој Луци, Сарајеву и Београду, гдје је и дипломирао 1940. године. Одликовао се… Био је…“

Пише: Драгослав Илић

Тешко да би један овакав, сасвим пристојан (и – сложићете се – политички коректан) почетак биографије „нашег“ великог књижевника, могао да изазове негодовање иједног мислећег бића. Али, ако узмемо у обзир сад већ вишедеценијско институционално непристајање Народне библиотеке Босне и Херцеговине на овакво „сврставање“, којем се од прије неки дан придружује и новинарка и књижевница (!) Радмила Карлаш, видјећемо да баш и није тако…

Шта то ЊИМА, у ствари, смета? Рецимо, најприје, да се дотична буни против сврставања Бранка Ћопића у ред српских писаца. Она, наиме, налази да је Ћопић босанскохерцеговачки и југословенски писац којем српство није значило више од рубрике у родном листу, те да је био "доживотно ‘инфициран’ босанским пејзажима, Уном, Бихаћком крајином, уопште узевши, Босанском Крајином"; поентирајући аргументом видовите Зорке: Ћопић би – вели она – "несумњиво (!), да је жив одбрусио националистима да је он мало већи од тог претинца на којем пише ‘Србин’. И вјероватно да се гоне у мајчину".

Узевши све у обзир, ауторка закључује како је сврставање Ћопића у ред српских писаца (и не само њега, јер се у тексту помињу још неки – по властитом опредјељењу и увјерењу! – српски писци: Куленовић, Селимовић и Андрић) дјело националиста, шовиниста, па и фашиста којима је Бранко помало драг као Србин; још само да му ампутирају Народноослободилачку борбу… Тако је говорила Радмила.

А Заратустра мудро шути…

Наравно да је на чело поменутих иста (као и иних злочиначких организација) ставила Караџића, који је, ни мање ни више, Босанску Крупу и Босанску Крајину хтио назвати српским, са великим „С“! Његово злочиначко дјело наставили су, разумије се, други караџићи (будући да је овај са великим „К“, као што знамо, био оправдано одсутан и као такав објективно спријечен да га сам заврши), а један од њих је – погађате – и "врач мањег блентитета".

Како је, упркос злочиначким настојањима, Крупа ипак остала босанска, дакле у склопу већег блентитета, од мањег се очекује (и захтијева!) да престане да Ћопића "поново проглашава Србином"! (Обратимо пажњу на ово „поново“! Питамо се, ко је то и када Ћопића прогласио Србином ако га сад неко други „поново проглашава“, и коме је наш Бранчило припадао у међувремену.)
Будући да ови мањи не одустају од своје злочиначке намјере, правдољубива ауторка их назива силеџијама, а њихово непочинство (поновно проглашење Ћопића Србином) „силовањем културног простора“ (ваљда босанскохерцеговачког културног модела), и то – у мозак! А знамо да је мозак најподеснији орган за силовање…
На крају, списатељица закључује: "Између, Бранка великог човјека и писца и Бранка Србина је велики процјеп. У којем се налазе све глупости и заблуде, као и оно силовање културног простора из ове приче."
Поштујући увјерења наше суграђанке, а уз дубоко уважавање и лика и дјела, нећемо се бавити чињеницом да дотична не разликује националну припадност од националног шовинизма и да им придаје исто значење. Стога и не чуди њено увјерење како Србин (читај: шовиниста, фашиста и сл.) и не може бити велики човјек и писац. Не, она уопште не употребљава „говор мржње“; само вам се чини…
Но, вратимо се Ћопићевом родном листу и дјечјим болестима.

Еј Бурсаћи, на северу Бачке

Из Бранкових приповједака за дјецу сазнајемо како је „мамино мудро магаре“ прве представе о временима прошлим стицало читајући српску епску поезију и слушајући о великим подвизима српских јунака из српских буна против Турака. Надахнут епским насљеђем, потоњи писац је градио ликове који ће у вријеме његовог младићства ратовати у неким другим (да ли и суштински другачијим?) околностима; не мијењајући при том њихов етички кодекс.

Док га не разувјери његов политички комесар, Николетина Бурсаћ, зна само за Турке као непријатеље. Оне који су читали и прочитали доживљаје митраљесца голубијег срца не треба подсјећати шта је у Николетиној и главама његових сабораца (исте етничке припадности!) значила ријеч „Турчин“. Или, због чега Николетина пере ноге прије него ступи на – за њега – свету косовску земљу…

У „Глувом баруту“, пак, читамо о трагедији српских устаника у ондашњој Босанској Крајини, у „Осмој офанзиви“ о несрећи српских колониста након Другог свјетског рата… Из Ћопићевих дјела (не, нисмо му ампутирали учешће у НОБ-у) сазнајемо да је устанак у Босанској Крајини био српски, као и то да је био подигнут против хрватских и муслиманских усташа. (О овоме видјети више у Ћопићевом роману „Пролом.) Подсјећамо да су „југословенски“ историчари, а међу њима и академик Енвер Реџић и Бранко Бокан, о свему овоме проговорили тек након 1991. године… Паметном доста.

Доживотна инфицираност Завичајем (у Ћопићевом случају „босанским пејзажима, Уном, Бихаћком крајином, уопште узевши, Босанском Крајином“), као непрележана дјечја болест, у животу већине људи – а барем нам у књижевности таквих примјера не фали – није ништа ново под сунцем, па не видимо зашто би са Ћопићем било другачије. Но, прије него Радмила Карлаш у неком свом будућем анализовању Ћопића и ћопићевског устврди како ни простодушни митраљезац Бурсаћ није Србин – него, рецимо, „босански крајишник“ или шта већ – да видимо шта то дјеца знају о Завичају…

Демографија…

Према свим пописима из времена које претходи Другом свјетском рату, од првог аустроугарског 1879. године до посљедњег предратног 1931. године, подручје Босанске Крајине са оба њена дијела, бањалучким и бихаћким, насељавали су Срби: не мање од 63%.

Исто тако, сва доступна етнолошка литература о Босанској Крајини свједочи да је ријеч о српском етничком простору. Истини за вољу, етничка слика Бихаћке Крајине знатно је измијењена у периоду 1941-1945. (о „узроцима“ пише и Ћопић у поменутим дјелима), а након 1995. у овим крајевима налазимо свега 2-3% српског становништва.

Нећемо се овдје бавити питањима типа како је могуће да територију на којој су Срби извршили етничко чишћење несрпског становништва (у више наврата) данас насељава свега 2-3% припадника овог злочиначког народа, али не можемо да се не сложимо са дијагнозом Радмиле Карлаш: Ћопић је заиста остао „доживотно инфициран“ са оних не мање од 63% српских пејсажа, са све становништвом. Остаје отворено питање босанскохерцеговачког и југословенског у преосталих 37%…

И у овоме се слажемо са ауторком: користећи се истим оним методом видовите Зорке, одговорно тврдимо да би наш Бранкеља заиста "послао у мајчину" и Караџића и караџиће, ако би му преименовали Крупу и Крајину. А зашто? Па зато што раздвајају нераздвојиво: босански-РЕГИОНАЛНИ од српског-ЕТНИЧКОГ идентитета.

Успаванка за Радмилу К.

Преостаје нам још само да се осврнемо на компетентност наше списатељице: Радмила Карлаш је бањалучка новинарка. Новинарством је почела да се бави у 11. години у Џубоксу и ревији Филм. Дипломирала је Политичке науке у Загребу и писала за Вечерње Новости, Арену и Мариборски кај. Почетком посљедњег рата учествовала је у оснивању алтернативног листа Нови прелом. Однедавно се бави и књижевним радом и досад је објавила двије књиге.

Након рата била је активна у читавом низу невладиних организација: Amnesty International за БиХ, Међународни форум Босна, Асоцијација Сарајево из Руана, Хелсиншки одбор за људска права Србије и БиХ и друге.

Будући да је ријеч о образованој, свестраној и друштвено ангажованој особи чије компетенције – а узевши у обзир и несумњиво познавање Ћопићевог дјела, очитовано у њеном чланку Босански Ћопић у инат српском Ћопићу – не можемо порећи, остаје нам да закључимо како се и овдје, у Ћопићевој Крајини, сусрећемо са једним од оних силованих-у-културни-простор мозгова, који своју (без)личн(осн)у трагедију топло препоручују остатку народа у чијем окружењу, држави или – нека јој буде – блентитету станују (ако му већ не припадају); дакле – како већ рече велики српски режисер, именом Немања – са једним од оних, мишева "који лажу за плату и говоре да смо нико и ништа".

Или, како би то рекао један од ликова српског Нобеловца: „Аферим, кењчино! Ачкосум, пиле од сокола!“



0 КОМЕНТАРА

  1. Најрадије бих се прокламовао као ванземаљац и тада бих био универзумски коректан, али нисам, већ се зна чему припадам! Радмила, која је иначе Кинескиња по националности прави непостојеће аргументе да објелодани неки лични доживљај као једину постојећу истину. Вјероватно да је Ћопић Муслиман, не би никада покренула сличну расправу. Ово је очит примјер говора мржње.

  2. Оваквих ,,напада“ на нашу културну баштину има све више и више и биће их у будућности, све док се не опаметимо и почнемо бранити своје писце, свој језик своје ПИСМО! Доћи ће вријеме када се неће наћи неки нови Драгослав Илић да пише о томе.
    Иначе одличан текст, свака част аутору!

  3. Сада плаћамо болесну амбицију да све што је босанско и херцеговачко претворимо у српско ( од имена градова па на даље)чиме је Караџићева глупост изједначила босанство и српство.Регионалну припадност и нацију.

    Само прави и национално свјесни Срби никад нису прихватили да оно што је босанско и херцеговачко не може бит и српско и обрнуто. Неки попут Раде су Радована схватили озбиљно и она у ствари проводи његову политику раздвајања босанског и српског културног идентитета. А ја тврдим да је Ћопић и српски и босанскохерцеговачки писац. То једно друго не искључује. Напротив.

  4. Перфектна аргументација аутора чланка!
    Кад смо већ код ангажованости дотичне југо-космополиткиње,морам примјетити да њена опсесија силовањима у разним видовима и „органима“ можда долази отуда јер је радила за магазин „Кај“!;)
    У оно славно вријеме подривања заједничке државе и њеног социјалистичког морала… Наиме, „Кај“ је (ако се добро сјећам) био чисти порно сметљарник који се читао једном руком (обично лијевом).

  5. симо п..ко обрезана, ти као наследник турских дошљака у наше крајеве, економски имигрант, требао би да поштујеш нашу српску земљу, њене људе и обичаје.
    Турски изрод попут тебе мора знати да је Радован величином своје личности надвисио и само своје дјело, а све скупа подредио српству у реченици, српство је за мене најлепши поклон који сам добио рођењем…
    Радован је раван Његошу по свом пјесничко-видовњачком дару

    ДАЛЕКО

    О светла успаванко
    глас што нас баца у лепе полусвести
    варнице пуне душе небеса

    У поноћ лече нас видарице
    мирисним звекетом планина
    пишти угљевље дана

    Таммнога срца неко
    из немих пећина вреба.

    Последња голгота

    Немој да поверујеш да је поноћ црна
    Да је то непроменљиво
    и да је Бог тако хтео
    Немој да поверујеш да си осуђен
    и да ти нема спаса
    Немој да поверујеш да су траве зелене
    само због хемије
    и због свога дисања
    Има ту нешто што је и по твојој вољи

    Немој да поверујеш
    да се без хлеба и ваздуха не може
    Знај да је тако а немој да поверујеш
    Нека то буде твоја мала заблуда
    коју нећеш признати

    Немој да поверујеш
    да Бог држи ствари на окупу
    да се не размиле
    Поверуј да си ти ти

    Немој да поверујеш
    да јесен долази само иза лета
    а иза јесени зима
    Поверуј да је лето јесен
    а јесен зима
    и учини тако – ти имаш реч

    Немој да поверујеш да је поноћ црна
    да је то непроменљиво
    и да је Бог тако хтео
    Има ту нешто што је и по твојој вољи

    ..
    Реци ми, ђаволе,
    Не видим одавде.
    Је ли то део
    Веће правде?

  6. Увијек се „дивим“ онима који мисле да знају пуно.
    О својој неупућености чак и не размисле, а већ попут телала
    објављују небулозне текстове и причају о ономе што не знају на сва звона.
    Аутор је дао сјајне аргументе.

Оставите одговор