Новинарство је политика, суочите се са тим!

Нисам планирао да вам причам о античком схватању политике, вјештине управљањем јавним стваримa и добрима, у коме учествују сви грађани, а ко неће, зову га кретеном.

Пише Марко Шикуљак

Било ми је јако инспиративно слушати људе који су након случаја Додик – Вукановић – Григорије – нека буде аеродром, констатују како се новинар превише умијешао у политику, како је евидентно да заступа неки политички став (по несрећи још и свој) и тако даље.

Јако ми је то симпатично кад то чујем од колега новинара, који су спремни да понове друштвеноприхватљиве флоскуле о објективном, независном, непристрасном и богтепито каквом новинарству. Од људи ван струке и очекујем да то доживљавају идилично, али од новинара?

До сад вам ништа није сметало?

Да сваки дан (испотиха) не псујемо оне које чекамо да нам дају изјаву, јер нису рекли ништа паметно, или што знамо да то није тако као што кажу, или што петљају о небитним стварима… па их после у монтажи не начинимо као да су нешто паметно зборили о нечему важном, у чему још има и неке истине, ја бих и разумио ту бајковиту причу о објективности.

Да се у првих мјесец дана посла новинари не сретну са тиме да им уредници не кажу да овога треба пустити мало више у изјави, да са овим треба бити фин јер од њега фирма има користи, да друге треба нападати јер са овим нису добри, опет бих имао разумијевања.

Немам разумијевања да неко у случају кад новинар фино и нормално постави питање, а саговорник умјесто одговора почне да му се обраћа, као да га се пита у властито име (а не име неке јавности и медија који јавност обавјештава) неко почне причу о некаквој објективности или којечему.

Новинарство какво знамо и настаје у вријеме када настаје политичко организовање и потреба да се политички ставови пренесу до маса. Сви политичари су се бавили новинама, оснивали новине и били неки уредници. У земљи која је у томе била авангарда, Француској, и данас се зна да је Монд опција ценра, Фигаро деснице, Либерасион љевице.

Ти медији нису (у мјери као код нас) послушници и гласила тих странака, они заступају одређене свјетоназоре и критикују вођство “својих” партија уколику издају принципе за које се боре. Наравно, постоје интереси и дволичности, али је у односу на наш неред ситуација дјелује идилично.

И иначе, новинарство се студира на факултету политичких наука.

Што би се бављење политиком забрањивало новинарима, а не љекарима, правницима, економистима? Мислим на политику у којој се излази на изборе. У свим другим областима политика се мијеша и има утицај, и то постаје природно и нормално, али ето, новинари ту морају бити изнад, и ако се већ петљају у политику, онда то нек чине по задатку, из личног интереса и интереса куће. Самостално не!

Вукановић је на изборима одмјерио свој политички утицај и популарност. Ако вјерујете политичарима, он је већ требао имати пола године радног стажа као портпарол Електропривреде, након што успјешно подијели опозиционе гласове. Ако сте се након свега увјерили да лажу, погледом на ТВ екран је врло провјерљиво да ли се шта у његовом извјештавању промијенило. И даље је најзајебанији у својој медијској кући. Дакле, није ни до БНТВ, колико је до њега.

Луксуз провјере немамо за Перу Симића, Биљану Бокић, Жељку Драгичевић, Драшка Милиновића, и читав низ оних који су се “одједном” обрели у политици, који су инсталирани на битна мјеста и постали шефови кабинета, а да никада нису учествовали на неким изборима. Како су на позиције дошли директно са свог новинарског радног мјеста, ретроактивно процјењујте колико су били објективни и непристрасни новинари прије него што је неко процијенио да би му добро ишли уз вођење политике.

Могу ли се поредити ти случајеви?

У земљи која незадрживо пропада док се њено вођство неумјерено богати, у којој о томе сви причају сем кад треба рећи јавно, посебан вид дволичности је приговарати ономе ко се осмјелио да пита најодговорније, да ли су одустали од својих бесмислених мегаломанских пројеката, или су се само недогледно одужили.

Људи којима није мрско да прате и постављају неугодна питања су очигледно ексцес, који не годи нашој савјести. Подсјећају како би требало, а ми не можемо. Конформирамо се, свакога ко је спреман да се сукоби и са влашћу и са опозицијом, ко би тражио неке "револуционарне" промјене називамо екстремним.

Е тако се не мијењају ствари на боље. Тако се само чува шанса да се првом приликом пређе за класу више, рецимо од новинара до шефа кабинета. Или ако има неко портпаролско мјесто.