Нови предсједник Србије

Послије Слободана Милошевића, Милана Милутиновића и Бориса Тадића четврти предсједник Србије од 1990. године и увођења вишестраначког система у земљи је Томислав Николић. Пише: Стефан Драгичевић Од почетка предсједничке предизборне кампање цјела јавност од медија до најистакнутијих друштвених личности истицали су да је Борис Тадић несумњиви побједник избора. Међутим, они који мисле да само новцем и […]

четвртак, октобар 4, 2012 / 07:35

Послије Слободана Милошевића, Милана Милутиновића и Бориса Тадића четврти предсједник Србије од 1990. године и увођења вишестраначког система у земљи је Томислав Николић.

Пише: Стефан Драгичевић

Од почетка предсједничке предизборне кампање цјела јавност од медија до најистакнутијих друштвених личности истицали су да је Борис Тадић несумњиви побједник избора. Међутим, они који мисле да само новцем и радом подмићених, личних НВО и истраживачких кућа могу себи да обезбједе нови мандат у политици показују сву своју политичку наивност и незрелост у процесу у коме се боре за повјерење грађана. 

Не може се свакодневним руковањем са амбасадорима остварити политички поен; не може се учествовањем на разним међународним манифестацијама (не озбиљним политичким скуповима) придобити повјерење грађана; не може се куповањем медија и својом насмјешеном гримасом на реклами постићи неки астрономски резултат; не може се лажном реториком народ обмањивати до бесконачности… Границе постоје, а то је сам народ који очекује да се сами кандидати за највишу функцију у земљи јасно опредјеле и покажу какву ће политику водити ако буду изабрани за челну функцију у земљи. Сама одговорност ту долази у питање јер је круцијално шта су кандидати обећали и да ли су та обећања реална са становишта политичко-економске ситуације.

Србија је у предходном периоду за вријеме „стране“ власти ДС-а и Бориса Тадића имала ситуацију да је страначка олигархија превелика са великим личним интересима и амбицијама у чијој активности је учествовао и сам предсједник државе који је уједно био и предсједник странке. Како се на сва уста тада причало о департизацији помислио сам да ће на политичком небу Србије остати 5-6 странака овако се показало да је Тадић био предсједник само оних који су за њега гласали на изборима и то у два мандата.

Особа која је добила највеће повјерење на предсједничким изборима требала би да буде предсједник свих њених грађана, а не само својих присталица и симпатизера јер се онда и само друштво дјели на подобне и неподобне односно повлаштене и потлачене.

И умјесто да власт разбистри причу о департизацији то је остало само пука флоскула тада владајућих партија који им је служио као изговор за добијање гласова. С друге стране, човјек који је очигледно најбоље схватио цјелу причу и у добронамјерном смислу прихватио све то око „раздвајања функције“ био је тадашњи предсједик СНС-а Томислав Николић који је одмах послије побједе на изборима над Борисом Тадићем поднио неопозиву оставку на мјесто шефа странке и тако постао предсједник свих грађана. 

Је ли ово друштвено одговорно? Наравно да јесте, јер у свим државама у којима је развијен вишепартијски систем и фамозна демократија овако се поступа. Шта је требало да буде да није покренута прича о департизацији? Да се за челног човјека у земљи вежу криминалне активности и сарадња са тајкунима? Да се говори о списку повлаштених предузећа и тзв. приватних предузетника? Да је ово и сада тако, то се не може приписати на име Томислава Николића јер је он сада практично ванстраначка личност.

Њен оснивач и предсједник, данас најмлађу уједно и највећу политичку странку у Србији Николић је оставио због очигледне жеље да буде предсједник свих грађана иако му то није по личној жељи што се видјело на његовом задњем говору у својству предсједника СНС-а, али према народу и према Републици сигурно јесте.

Реторички предсједник Николић показује да не жели да прелази црвене линије око највиших државних интереса, што је јасно око Косова и ЕУ рекао прије неколико дана на засједању Генералне скупштине УН.

Ево главних теза са састанака Николића са високим званичницима САД, ЕУ и УН:

 Узалудно је да ЕУ тражи од Србије признање Косова зарад уласка у ЕУ
 Србија неће укинути своје институције на сјеверу Косова
 Припрема државне платоформе око Косова
 Угрожена безбједност Срба јужно од ријеке Ибар
 Руска подршка за републички буџет

„Стигли смо до краја у испуњавању захтјева за које смо видјели да воде ка независности Косова и Метохије и више нећемо да начинимо ниједан корак у том правцу, а то сам рекао и на Генералној скупштини“ ; „неко други би морао да побједи у Србији са идејом да призна КиМ”, за шта је казао да је „за дуго година унапријед немогуће” , рекао је Николић.

Ма шта о Николићу мислио док је био у опозиционим редовима (од стиропора, штрајка глађу, непромишљених јавних испада…), предсједничку функцију, колико се до сада могло видјети, обавља одговорно и савјесно. Јавни наступи су испунили потпуно конзервативни став предсједника (нарочито послије Николићеве изјаве да је русофил) и остаје да се виде резултати које ће овај предсједник да оствари у наредном периоду.

Сарадња са Руском Федерацијом се подиже на највиши ниво од 2000. године, а свој врхунац ће дефинитивно достићи градњом Јужног тока као и кроз пораст спољнотрговинске размјене која је и сада на завидном нивоу.

Послије доласка Николића, Вучића и СНС-а на власт примјетан је жесток обрачун са криминалом који се може видјети у бројним јавним предузећима, Агробанка, комерцијалном и услужном сектору гдје су прави пустош оставили предходници из Демократске странке; примјетно је такође активна политика Владе према Санџаку како би се спријечио активизам радикалног ислама кроз пробагирање колаборационисте и нацистичког комаданта Аћифа Ефендије коме је на захтјев Владе Србије скинута спомен плоча у Новом Пазару… Све то улива наду да је тренутна власт спремна да се обрачуна са свим видовима криминалних активности које су рађене у предходном периоду за вријеме власти ДС-а и његових сателита.

Ово је очигледно вријеме када ће многима у Србији летјети перје али вријеме је било да се нешто конкретно предузме и да „борба против криминала и корупције“ није пуко предизборно обећање.

 

Случај Тачи и новог преговарачког процеса

За разлику од Бориса Тадића који је у Дубровнику у својству предсједника ДС-а се руковао са човјеком осумњиченим за ратне злочине на Косову прије неколико мјесеци, Хашимом Тачијем, актуелни предсједник Томислав Николић уопште не жели било какав вид комуникације са човјеком који се терети за најтежа кривична дјела. Како треба преговарати са таквим човјеком када унапријед знате његов став око свих питања које муче двије стране? Како уопште тежити ка компромисном рјешењу када се сви представници тзв. независног Косова понашају онако како им је САД наредила? То је „Не попуштајте, ми смо вам обећали независност и имаћете је“. Овдје није питање како приволити двије стране да разговарају, него како омогућити политичку растерећеност и једних и других који треба да се усагласе око будућности јужне српске покрајине и свих њених грађана.

Оно што остаје нејасно прије самог преговарачког процеса под покровитељством ЕУ јесте „шта значи подићи дијалог на највећи политички ниво“? Сви до сада разговори су били политички, а мање-више су се они преводили као технички, животни, грађански… на уштрб Србије и српског народа. Према томе, долази у обзир само онај политички дијалог у коме ће Приштина бити спремна да попусти, а не онај у коме ће се Србија условљавати кроз нове притиске јер је довољно попуштала. ЕУ стално и изнова понавља захтјев „да Србија и Косово нормализују односе“, а ни сами високи званичници исте те ЕУ не знају шта то значи, попут Едварда Кукана, иначе шеф делегације Европског парламента за југоисточну Европу.

Политичка магла је идаље веома густа и питање је да ли ће се уопште дићи послије толико преговора, уцјењивачког система од стране ЕУ и САД као и услова који се неоправдано постављају пред Србију коју ниједна земља свијета не би прихватила.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *