Ноћ шампињона: О, Шеки, Шеки, тако ти Аллаха…

Ни овог Видовдана Влада Српске није издвојила новац да организује прописну прославу празника, који је у српској свијести заузео митски статус. Дан Војске Републике Српске, симбола опстанка на овом подручју, те уједно датум најбравурозније побједе у отаџбинском рату, обиљежен је ручком у ресторану Туристичко-угоститељске школе. Зато је издвојена баснословна сума за спортско естрадно – модни […]

недеља, јул 12, 2009 / 17:52

Ни овог Видовдана Влада Српске није издвојила новац да организује прописну прославу празника, који је у српској свијести заузео митски статус. Дан Војске Републике Српске, симбола опстанка на овом подручју, те уједно датум најбравурозније побједе у отаџбинском рату, обиљежен је ручком у ресторану Туристичко-угоститељске школе.

Зато је издвојена баснословна сума за спортско естрадно – модни догађај под именом "Ноћ свјетских шампиона", од чије непримјерености на Видовдан нас је само небо спасило. Буквално.

 

Пише: Марко Шикуљак

 

Иако мултидисциплинарни спектакл "Ноћ свјетских шампиона" прати велика помпа, око њега се роје питања, која се намећу сваком ко се бар на моменат замислио над оваквим манифестацијама.

 

Шта је главно јело тог догађаја: борбе за шампионске појасе, или концерт Лепе Брене у Бањој Луци након толико година? Слично је било прошле и претпрошле године, када су овакве догађаје пратили концерти Светлане Ражњатовић и Јелене Карлеуше.

 

Свако ће се запитати чему такав програм Ноћи шампиона, и чему спајање два догађаја високог комерцијалног формата? Није неуобичајено да се у оваквим ситуацијама ангажује естрадна појава типа Ксеније Пајчин, која ће прије борбе загријати публику (више плесом него пјесмом), али да се после меча организује комплетан концерт, то је заиста ријетка појава.

 

Зашто би неко ко је дошао због Брене, чекао крај борби уколико га то не интересује? Зашто би неког ко је дошао због борби занимало да чека и концерт? А све то по цијени од 10 марака, по којој би било реално да кошта било који од два догађаја, одвојено.

 

За Брену знамо сигурно колика је звијезда у балканским оквирима, а да је свјетски шампионат – свјетски шампионат, то знамо из рафтинга.

 

Друго питање је како то да ми имамо свјетске шампионе само у боксу, и како за њих не зна ни већина становника Српске, а камо ли свијета? Зашто нас сваке године посјећују овакви спектакли, а да о њима не можемо прочитати чак ни у београдским медијима?

 

То је зато што у фудбалу не може свако направити Лигу шампиона, а у боксу свако може направити верзију која организује мечеве и дијели шампионске појасеве.

Зато се и зна да су само ВБЦ, ВБА, ИБФ, ВБО (WBC, WBA, IBF, WBO) верзије угледне и поштоване, а да остале ништа не значе. УБО је верзија чији је шампион у крузер категорији Горан Делић, и (само) по његовом ријечима она котира као шеста у свијету.

Овакве верзије широм свијета организују бокс мечеве, увесељавају народ, лијече комплексе несуђених шампиона, док чекају прилику да се окушају у некој цјењенијој конференцији. Колико је Делићева конференција цијењена, лако је пронаћи на интернету.

 

На сајту boxrec.com се налазе листе боксера свих категорија. Шампион УБО организације у крузер категорији, Горан Делић, идентификациони број 259932, међу борцима своје тежине се, прије борбе за одбрану титуле, налазио се на 154. мјесту – док након освојене титуле заузима 145. Што довољно говори о тежини исте.

 

На конту је, такође прије "Ноћи шампиона", имао 79 бодова. Првопласирани Томаш Адамек, шампион ИБФ организације, има 1107 бодова. Толико и о цијењеној верзији УБО.

 

О Делићу је довољно рећи да је сем једне борбе у Београду, све остале "радио" у кругу Бања Лука, Прњавор, Приједор, Козарска Дубица. Није никада био аматерски првак Републике Српске, Босне и Херцеговине, а камо ли свијета. Живи у Лакташима.

За истаћи је да су на свим његовим борбама судила двојица судија са српским именима, а да се једно, Здравко Милојевић, понавња на свим мечевима које је боксовао.

 

Свједоци тврде да је Делића у мечу прије годину дана, након што је затетурао и поклекао послије једног ударца, сам судија у рингу гласно бодрио ријечима "Устани, ‘ајде разбиј га…".

 

Ако сте некад гледали изјаве домаћих боксерских тренера, прије или послије мечева премијер лиге, нећете чути га говоре о било чему сем о судија и намјештаљкама. Судија је значајнији од било ког аспекта овог спорта. Неке пикантерије говоре и о томе да се фаворизованом борцу могу дати лакше рукавице да би му ударци били убојитији, док противник узвраћа својим тежим "јастуцима".

 

Немојте ово схватити као критику младог Делића. То је само илустрација да је такозвана борба за шампионски појас само ушминкана сеоска марисана, а да је верзија УБО, група којој се и сами можете јавити путем интернета и постати боксерски промотер.

 

Наравно, уколико имате магичне могућности убјеђивања да вам неко за то да паре.

 

Осим одбране титуле у УБО, Делић ће се борити за титулу интерконтиненталног шампиона још једне фикс верзије ВБФ. Али то поравља само слику за новине, јер ће бити окићен са два појаса након побједе.

 

Свачије је право да се у животу залуђује чим стигне. Али није нормално да њихово залуђивање плаћају грађани Српске, јер за овакве догађаје се издвајају паре буџетских корисника.

Организација и промотер могу скупити спонзоре, продати ТВ права уколико то неког интересује, довијати се организацијом концерата и сличних ствари, али је незамисливо да државне институције иплаћују комплетне цифре организације.

Меч Горана Делића и Нијемца Марка Хајнихена (13. 12. 2008. године, дворана Борик) износила је преко 400.000 КМ, а прошлогодишњи видовдански окршај на градском стадиону са Африканцем, Антониом Педром Куигангом, коштао је чак 600.000 КМ.

 

За прошлогодишњу Ноћ шампиона град Бања Лука се испрсила са 100.000 марака, док је за остатак задужена Влада. Када неко купи млијеко и укисели га о свом трошку, покупити кајмак је дјечија игра. По цијени од 20 марака продато је 20.000 улазница за Цецин концерт. Нека је 1.000 раздијељено на промоцију, то је 380.000 КМ. Плус спонзори.

 

По неким процјенама, за организацију бокс меча неке од четири поменуте признате организације треба много мање од 100.000 марака, уколико се организује у дворани и не доводи Цеца као звијезда вечери. Гдје испари разлика ове двије цифре, тешко је рећи.

 

Најприје се свакако да посумњати да се фактуре трошкова увећавају. Припреме поскупљују, смјештај спортиста као и њихови хонорари такође, а вјероватно и новац за најам естрадних звијезда које увесељавају народ.

 

Тако, и са идеолошке стране приче, Брена није хтјела (или смјела) отпјевати у Загребу "Миле воли Диско…"; док се у Бањој Луци орило "Еј, Шеки, Шеки…".

 

Да ли зато што је киша помјерила овај спектакл даље од Видовдана, или зато што поменута госпођа махнито демантује да је долазила у посјету припадницима ВРС у Брчком; то најбоље знају они којима се за рафтинг поткраде брошура у којој су Срби за свој трошак геноцидни.

Колико смо ове године кратки овоземаљских пара, нећемо сазнати док се прашина не слегне, а можда и (како је ред) никад. Зна се само да је у буџету Бање Луке усвојеном у децембру, издвојена ставка од 150.000 КМ за Ноћ свјетских шампиона. Да су наши политичари склони да угрувају силне паре када им неко дође са пројектом нечега "свјетског", знамо из случајева БЛИФФ и Рафтинг.

 

Али финансирање потпуно комерцијалних догађаја, послије којих појединци покупе финансијски кајмак, при томе себи дијелећи разне титуле и почасти, преваре су вишег нивоа.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *