Нико није одговарао: 19 година од убијања снајпером дјевочица на Грбавици

На данашњи дан навршило се 19 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао. Снајпериста са зграде "Лориса" на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у […]

уторак, март 11, 2014 / 22:00

На данашњи дан навршило се 19 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао.

Снајпериста са зграде "Лориса" на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом.

Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума.

Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема.

Према наводима свједока, дјевојчице је убио припадник 101. бригаде такозване Армије БиХ чији су иницијали С.П. који је привођен, али никада није процесуиран.

Он се јавно хвалио да је из снајпера убио дјевојчице и још 20 Срба на Грбавици.

Наташа и Милица сахрањене су једна до друге на гробљу Миљевићи у Источном Новом Сарајеву.



0 КОМЕНТАРА

  1. Grbavice ti nisi sama dok srce kuca u nama!

    Vojnici i civili koji su živili za vrijema rata na Grbavici su pravi heroji. Nažalost znamo kako se država odnosi prema pravim patriotima ,prema ljudima koji su sve dali u pravom smislu riječi za Republiku Srpsku.
    Danas nakon 20 godina naša se djeca i dalje školuju u bivšim kasarnama,škole nemaju fiskulturnu sale… Bolnica nam je mrtvačnica…. I ono malo posla što ima politika zapošljava ljude koji dana u ratu nisu bili … u zajedničkim organima SNSD zapošljava ljude iz Krajine za nas mjesta tu nema.Ljudi iz šuma došli su u gradove, dobili dobre plate a rokću kad pričaju. Mi to sve nijemo posmatramo..viđam svoje saborce koji već dobro oronili ,narušenig zdravlja, izgubljenog pogleda.. Tugo moja Republiko Srpska, hvala ti na svemu!

  2. Republika Srpska se stvarala u Srpskom Sarajevu, naravno i u ostalim djelovima BiH ali ljudi sa Ilidže, Grbavice, Hadžića, Vogošće i ostalih djelova našeg grada su podnijeli najviše žrtve. Nama se pripisuje da smo okupirali grad, što nikako nije istina. Mi smo branili svoje. Za vrijeme rata smo živili u nemogućim uslovima na području današnjeg Istočnog Sarajeva, prije svega mislim na dio Vojkovića, Dobrinje, Lukavice…. nikad neću priznati našim komšijama da je na njih ispaljen metak više nego na nas jer i oni su bili po brdima… Mi smo išli u školiu pod kišom metaka, školski drugovi su nam ginuli od snajpera i granata.
    Država nije uradila ništa da se o tome više zna, a ljudi koji je sada vode su sramota, tuga, jad i čemer! Jer velika većina se u toku rata bavila svim i svačim samo nisu bili borci.

  3. Неизмерно хвала овом порталу за ову вест о овом тужном подсећању на ова два анђела, јер ако се ми нећемо присећати наших жртава, ко ће.
    О овом зликовцу и ниткову који не завређује ни да му се иницијали помену нећу трошити тастатуру.
    А нажалост, (вероватно) нити један “српски” портал (осим овог) неће пренети вест о овој тужној годишњици. А знате ли зашто? Зато што се мора одржати лажни мит, мит о Сарајеву, где је пласирана једна прича о опсади тог Сарајева, који су нападали, рушили ти зли агресори, ти злотвори са брда (чуј са брда), ти србочетници, и прича о Милици и Наташи се не уклапа у таквом миту.
    Па ко бејаху ти агресори? Били су то само сарајевски Срби, и нико више, становници околних насеља и села (јер је Сарајево од памтивека окружено српским насељима и селима), и Срби протерани у ратном времену из ужег Сарајева, тада под контролом АБиХ, и ти су Срби као припадници СРК ВРС само бранили границе наше вољене Српске на успоставњеној линији раздвајања (и никакве опсаде ту не беше, јер опсада је војни термин, подразумева освајање града, а такав наум ипак не беше никад постојао, нити је то било уопште могуће), али пре свега своје породице у тим српским насељима, на (српској) Грбавици, Лукавици, Војковићима, Илиџи, Вогошћи, Рајловцу, Илијашу, Хаџићима, и ова и друга насеља, све то беше српско Сарајево, и у том српском Сарајеву су кроз голготу пролазиле породице ових Срба, припадника ВРС. Плаћена је и велика цена, много би жртава, војника и цивила, жена, деце, много, заправо превише трагедија. Бранили су ови Срби, и одбранили своје српско Сарајево, и долази Дејтон, тај за ове Србе кобни Дејтон, 80% (тадашњег) српског Сарајева би предато, поклоњено онима који су га у рату нападали, кидисали и нису га могли освојити, овим храбрим и честитим Србима је учињена огромна неправда.
    У времену данашњем о том времену свако има своје мишљење, ови Срби данас живе у преосталом (и тек изграђеном) српском Сарајеву, многи у другим градовима Српске, неки и у Србији, живот иде даље.
    А нама остаје да се понекад присетима нашие голготе и нашег страдања у том трагичном времену, и ова тужна прича о ова два анђела, Наташи и Милици, не сме бити препуштена забораву.

  4. Zulkedine, vi ste sami krivi za smrt svakog čovjeka u Sarajevu. Ko je vidio da se djeca drže u zoni ratnih dejstava, i ko je još vidio da se drži naouružana vojska u zaštićenoj zoni. Nemoj se praviti glup. Znali ste izazvati rat, a onda nećete da se držite ratnih pravila. U zaštićenoj zoni nije smjelo biti vojske niti se smjelo pucati iz nje, a kao što vidiš pucali ste.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *