Дани(ј)ел Симић

Није крв лимфа

Замољен сам да напишем нешто за часопис студената медицине Лимфа. Како је исти одштампан (ћирилицом) ред је популарисати га.

петак, децембар 2, 2011 / 10:15

У научном погледу, овај насловни исказ има смисла таман колико и она: није крв вода. Ипак, замољеном да напишем нешто за часопис студената медицине, прво ми на памет пада крв, као староставни синоним за гене.

Моја сестра је неуропедијатар, као што ми је мати већ одавно неуропсихијатар. Медицина зато обиљежава моју најужу породицу, много више него друге професије. Тако, и ако се бавим књижевношћу и друштвеним наукама, имам много јаснији увид у овај позив од већине. Отприлике, као што некоме коме је отац полицајац, тешко можете продавати причу типа „мрзим пандуре“.

Оно што не волим код наших љекара, нешто је што замјерам и већини других професија. Из свог језикословног (нећу рећи лингвистичког) темеља, одувијек сам презирао фолирантску употребу страних ријечи у науци. Нешто мора бити клавикула по сваку цијену, чак и када је потпуно здраворазумски да буде кључна кост.

Вујаклија против Клаића

Насилно уметање туђица у стручан говор, поготово пред пацијентом који има три разреда шупаре, служи прављењу зида између њега и љекара. Да завеже, и не поставља даље питања. Такав фолклор има прапоријекло код оних који баш и нијесу претјерано стручни, али им је циљ да други то не осјете, те да нагласе свој статус и звање. Ипак, примио се код свих наших „доктора“.

На тај начин, наука и научно се трајно ампутира из сопствене нације. Паметни и напредни могу бити само неки други, који користе друго писмо и други језик. Довољно је што се и ријеч „љекар“ ријетко среће у говору обичних људи, него сви углавном иду „код доктора“. Руси, чија медицинска наука је без расправе далеко напреднија од српске, своје љекаре зову „врач“. Та ријеч код нас има сасвим друго, архаично значење, као што у руском „право“, на српском значи „десно“.

Негдје у прошлости смо погрешно скренули. Зато данас наша индустрија и наука није способна направити ни дигитални ручни часовник, а камо ли опрему за ултразвучну дијагностику. А све креће од тога. Од духовног несамопоуздања. Једнако као што су брице некада вадиле зубе; свештеници су, поред своје основне улоге, били и љекари, психијатри, породични савјетници, санитарни инспектори, али и лингвисти… Дакле, драги видари, у вријеме паганства су врачеви били најобразованији и најугледнији слој друштва.

Шта су љекари код нас данас?

Дијеле судбину остатка друштва, које је уситњено, посвађано и растуреног система вриједности. Једном другу који је уписао теоретску физику, без обзира на моје родољубље, својевремено сам рекао да што прије треба да иде одавде. Тај став је изненадио оне који су ме знали тада. Још више оне који ме знају данас.

Неки почну свирати гитару да би лакше дошли до дјевојака, неки зато што им је то унутрашња потреба за изражавањем себе. Ови први ријетко кад упишу Музичку академију и пишу научне радове. Тако и они који су код нас уписали медицину да би имали пара, а не зато што их привлачи да помажу припадницима људске врсте; такође имају перспективу у животу. Они који истински чезну за унапређењем науке и личним учешћем у свјетски битним спознајама о људском тијелу, тешко да ће, како сада ствари стоје, код нас наићи на задовољавајуће оспољење.

Читав државни апарат је усмјерен да подржава краткорочне визије свијета, које своју подлогу имају у преписивачима, полтронима и неумјереном профиту при продаји муда (не тестиса) упакованих као бубрези. Медицинарима је у таквом свијету теже него другима, јер треба одлучити да ли ћете лијечити само оне који имају паре, или све којима помоћ треба? Таква идеологија је посљедица и чинилаца за које нијесмо сами криви, који долазе споља, али прије свега лежи у самопрезиру.

Више цијеним оне који оду ако их се зове и укључе се у свјетска средишта научне мисли, него оне који ће читав свој вијек остати код куће и кукати на мјесто рођења. Оне који успију, а таквих је мало, позивам да се врате и не буду згађени оним гдје се враћају. Ја се трудим да лијечим дух, ви покушајте тијело. То је дилема – да ли ћемо пресјећи тај зачарани круг и онемогућити закон спојених посуда, или ћемо лијечити само богате?

Уздам се у повратак богатих духом, јер, ипак – није крв лимфа.



0 КОМЕНТАРА

  1. Да ли је уредник подлегао притиску или је добио неку компензацију, углавном он више не збори о политици и о мафији са власти, ни на медијима ни на свом порталу. Надам се да се није продао.

  2. O, Boki moj, daleko bilo. Da je tako , ne bismo mi ovakvi, pogotovo ja, ni mogli da mu uđemo u kuću. Ako, dodokrate ne upadnu i ne razbucaju sve tražeći …Kakvi su, ni to me ne bi iznenadilo.
    Pozdrav Dani(j)elu iz PD od prijedora.

  3. Одличан текст. Нарочито, овај дио љекарима и докторима. Љекари рођени моји, а када докторирате у некој области онда будите и то. Аутор је добро препознао због чега се многи одлучују за медицину.Има лове. Ко ухвати специјализацију, све је завршио. Свака част медицинарима који у све то улазе ради оног хуманог карактера. Има неколико и таквих и много оних који се мрште када морају бити хумани. Једном сам имао неприлику да неког јако блиског и болесног од најтеже болести у пола три ујутро морам одвести Хитну, а онда добијем упутницу па на одјел да га не именујем, јер није важно у причи. Важан је наступ дежурног љекара специјалисте. Након получасовних позива из пријемне амбуланте, долази он и каже човјеку који се растаје са животом „могли сте сачекати до 7 ујутро“.. Онда сам му ја рекао да уради свој посао и да не паметује, обично људи воле умирати, чланови породице обожавају устајати из свога кревета и излазити из своје куће у пола три ујутро, а он који је плаћен од мене и свих нас, ето њему је тешко, пробудисмо га јадног, а он ко бизон, само што не влада. Углавном, на једвите јаде, урадио је свој посао, да је мени важна особа чекала до јутра, умрла би усљед отказивања рада бубрега, зато што је јебени катетер био зачепљен..
    Што се тиче Нишевића, коментар није на мјесту. Ово су и боње теме и рјешивије. Можда би било добро да се скине политика са дневног реда на свим странама. Па да причамо о животу. Оном правом.

  4. Симић јесте направио доста добру анализу.

    Доктор или љекар?

    Па не би било баш прецизно ни ово љекар, већ лијечник, али нас то асоцира на тзв. хрватски језик. Реално, назив љекар је логичнији за апотекара. Нажалост, многи медицину замишљају као прописивање лијекова грађанина и многи лијечници се и уклапају. Не лијечи се само лијековима. Дакле, онај који лијечи људе би требао бити лијечник, а онај ко прописује лијекове љекар. Можда неко не види разлику, али она је драстична.
    Некад и лијепа ријеч лијечи. Већ сам писао, људи одлазе лијечницима (љекарима) по наду, наду да ће им бити боље. Ако је лијечник способан да га својим понашањем у то увјери, то је пола посла.

    То што се неки разбацују стручним изразима при разговору с неуким народом је ствар лијечења комплекса из дјетињств. Компензује се комплекс инфериорности.

    Нажалост, својим очима сам понекад видио дискриминацију у односу према богатим и сиромашним. Једном сам једног професора, дивног човјека питао зашто једна жена очигледно умире, а није на одјељењу интензивне његе, а он ми је одговорио: „Сиротиња, сине, не питај!“. То ме погодило и као човјека и као студента медицине.
    И заиста, многи трче за новцем. Мени је један од мотива да упишем медицински факултет била чињеница да се било гдје у свијету може поштено зарадити пристојна плата, од које се може прехранити породица. Гледао сам својим очима неке дипломиране економисте како се смрзавају продавајући на пијаци, висикообразоване људе из индустрије са примањима недовољним за живот, и некако ми се чинило да љекари најмање страдају. Исто и чињеница да се у случају новог рата и избјеглиштва посао може пронаћи и у многим земљама свијета. Наш економиста или правник мање имају шансе у развијеним земљама, него инжињер или љекар. Али за мене је велика срећа вратити осмјех на лице човјеку, отклонити забринутост, помоћи некоме, не само у медицини. Психологија ту такође „види“ једну врсту егоизма и описује као „жељу да се изгледа племенит у очима других људи“.

    Морам на крају рећи да сам упознао много дивних људи, љекара, правих хуманиста, кокоји су спремни помоћи људима, који не уцјењују пацијенте за операције или болеснички кревет, и да није све тако црно.

  5. Као и у свему, има нас свакаквих, и добрих и лоших. Видио сам очима и једне и друге. Никад ми не могу ови лоши покварити слику о хирургу који ме је спасио.

  6. Медицинска професија је комплексна. Самим тим не смета ми кад користе изворне медицинске синтагме на латинском код дијагноза и из разлога што пацијент и не треба све да зна. Има разлога за то. Има пацијената паничара којих се не би лијечници могли тек тако отрести и који би постали својом досадом пријезња даљњем раду са другима. Некад није било пуно медицински образованих људи и њихово вријеме је било драгоцјено, јер је кашњење значило понекад и губитак живота. Мислим да је добро да они имају своју аутономију у смислу доношења добрих одлука у најбољој намјери по пацијента. Она стара правила у тој професији се задржавају вјероватно из разлога што су се показала као добра у вишевјековној пракси. Е, сад о условима рада у друштвима као што је наше то постаје конфузија и један необичан циркус. У нашим условима се постављају пред лијечнике задаци најчешће који превазилазе њихове могућности уз минимална средства. То је повреда и достојанства и дигнитета тих људи и те професије. Код нас љекар – доктор има два начина да му се призна звање; да да максимум и да не добије никад признање јер они који би требали оцијенити њихов рад најчешће нису компетентни и оној други начин да намакну кроз корупцију оно што им друштво у плаћању њиховог рада и залагања не признаје. Тако долазимо и до судара са савјешћу јер се све заврши на крају ланца односно на ономе коме је најпотребнија здравствена заштита, односно на пацијенту који плаћа и оно што би требало друштво и оне све године упорног учења да би се дошло до високе докторске титуле и рада који мора на исправан начин да се третира. Много тога у друштву не штима и шкрипи, а то производи тако велике конфузије и код плаћања такве јаловине неки се понесу часно, а некима то послужи да се појединци нечасно чак обогате користећи се својом властитом формулом намицања онога што не би редовним путем било могуће. Не треба сметнути са ума да су и доктори само људи са свим својим потребама и ако их се не третира како је то уобичајемо у свијету они и немају другог избора него да заштите своју интелигенцију коју несумњиво имају у нашој Балканској крчми у којој ријетко кад има реда, а није ријетко да се у њој погасе свјетла па ко кога дохвати у мраку.

  7. Стварно искрено и људски написано. Одавно нешто боље нисам прочитао. Онда умјесто коментара као што је овај Солијумов људи расправљају о томе је ли се Симић продао или није.

    Од толико проданих душа и улизица ви сте нашли Симићу замијерати. Добро каже она стара да беспослен поп и јариће крсти.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *