Ни данас нећемо чути како се зове Срђан Алексић на другој страни?

Зашто? Зато што таквог лика на страни непријатељској ка Србима није ни било. Нити га има данас. Има зато непоштења и отимања симбола.

петак, јануар 27, 2017 / 14:16

Зашто? Зато што таквог лика на страни непријатељској ка Србима није ни било. Нити га има данас. Има зато непоштења и отимања симбола.

Као што су златни љиљани српског краља Твртка Котромањића, логично, српско национално обиљежје, исто тако је и данашња застава Црне Горе застава која припада српском наслијеђу, будући да се и Никола Петровић, посљедњи црногорски краљ – изјашњавао као "српски краљ".

Све се то полуписменом инертношћу српских државних творевина, полако претворило у симболе које Срби мрзе. Шта друго и очекивати од вођа којима је ланац апотека или стоваришта, ресторан или аутосалон; много битнији и богоугоднији, од бављења послом који им стоји у опису радног мјеста.

Многи су примјери отимања наслијеђа и симбола, а један од њих је свакако Срђан Алексић. Примјер да је на српској страни постојао неко, ко је био у стању да устане против звјерске самовоље својих сународника и тај чин плати и својим животом.

Умјесто да се поклопе ушима, одају почаст нехотичном јунаку ратне свакодневице, од Срђана Алексића се прави симбол сасвим супротног значења. То што нема Срђана са друге стране нишана, треба да значи да за њима на хрватској и муслиманској страни није било потребе?

Није него.

Свакако да је племенито то што је покушао и успио Срђан Алексић, те његово чојство и јунаштво, макар из нехата, служи на част читавом српском народу и Војсци Републике Српске чији је био борац. Много нас је више било као Алексић, него као 4:1 екипа пијаних батинаша.

Они који са друге стране не могу именовати ни једног појединца који је учинио исто или слично, требали би да престану са играњем "Праведника међу народима", пошто се зна ко је у току Другог свјетског рата био на којој страни. Такође престати својатати туђе хероје, док не произведу бар једног свог. Неког ко би, рецимо, спријечио убиство свата у Сарајеву?

Умјесто тога – принуђени смо да пратимо ефбиховске љигавости са другосрбијанским препјевом. И кад је Србин био добар, то мора испасти лоше по остатак му племена. Или несвакидашња новомонтенегринска својатања Србина, кад већ покушавају сакрити да су владика Његош, кнез Данило, те ини Петровићи, све до Николе; листом се изјашњавали као Срби. О Осману Ђикићу и Мехмеду Селимовићу да ни не причамо.

Дневни аваз + Б92

На градском гробљу у Подгљивљу, полагањем цвећа је обележена годишњица од трагичне смрти двадесетседмогодишњег Срђана Алексића.

Њега су четворица војника ВРС 21. јануара 1993. године претукла на градској пијаци, зато што је бранио свог пријатеља бошњака Алена Главовића. (Без обзира што таква нација није постојала 1993. године, па се и Федерација звала Муслиманско-хрватска Федерација БиХ.)

Алексић је са тешким повредама превезен у требињску болницу, гдје је након шест дана проведених у коми и преминуо.

Према речима Радета Алексића, Срђановог оца, пре 24 године је страдао његов син, али је остао путоказ и мотив да треба бити човек, пише "Дневни аваз"

"Сретан сам што са вама могу да поделим данашњи дан када одајемо почаст не Срђану Алексићу, већ човеку, човеку за ког се сви ми морамо да боримо и да стварамо. Лепо је доживети, поред све моје недаће, да ја данас имам многобројну родбину и пријатеље у свету, свакога онога ко је човек и који то поштује. То је нешто што сам доживео и што осећам", казао је Алексић.

Како је казао, често га питају како подноси то што је изгубио синове.

"Онда се ја сетим људи који нису имали никада децу, па онда ја кажем ја сам имао радост, имао сам весеље, а да вам не причам што сам доживео ово што смо данас овде што одајемо почаст човеку и што смо спремни, надам се, да Срђановим примером се боримо за друга, пријатеља да будемо људи", рекао је Раде и поновио да се данас одаје почаст не само Срђану, већ и човеку који утро пут за млади свет да се исплати чак и погинути за пријатеља, за добро, за живот заједнички.

"Велика је то ствар и треба је гајити јер ништа не можемо имати, осим зла, ако га не гајимо. Добро тражи и племениту душу, спремност и жртвовање да би успело. Ја сам толико убеђен да Срђанов пример управо потиче људе да буду племенити што је јако важно", истакао је Раде.

На новинарско питање како коментарише поновно звецкање оружја у региону, Раде Алексић је рекао да је он стар човек и да не верује у то.

"Ја сам старији човек и слабо чујем право да вам кажем, не верујем у то звецкање оружјем, мислим да је више звецкање политиком него оружјем, барем ја тако мислим. Два рата сам преживео, као дете Други светски рат и овај последњи као зрео човек, врло ружно и тешко. Треба се свим силама борити да не дође до тога", изјавио је Раде.

Градоначелник Требиња Лука Петровић рекао је да је дело Срђана Алексића чин којим се у општем метежу рата издигао изнад њега и остао човек.

"Градска управа Требиње један дан у години треба да посвети Срђану Алексићу који је страдао борећи се за туђи живот и градска управа ће бити опредељена да се више никада не дешавају сукоби да будемо људи мирнодопских намера и да нам се не дашавају лоше ствари. Ми смо спремни да сваку позитивну иницијативу подржимо и у том смислу ово сећање ће бити трајна обавеза градске администрације", нагласио је Петровић.

Да се огребе и Рифат Растодер и екипа из Подгорицу

Помену Срђану Алексићу присуствовала је и делегација форума Бошњака Црне горе, чији је оснивач и члан Рифат Растодер рекао да су прије доласка у Требиње положили цвијеће и на Срђаново дрво на Булевару у Подгорици који носи његово име. 

Алексић је погинуо 21. јануара 1993. године, када је група резервиста Војске Републике Српске, чији је он био припадник, на требињској пијаци малтретирала Алена Главовића, Бошњака из Требиња.

Алексић му је помогао, док је неколико људи у близини мирно посматрало.

Четворица војника су претукли Алексића, који је због повреда пао у кому, а преминуо је након шест дана, 27. јануара.

Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по двије године и четири мјесеца затвора.

Главовић је преживио рат и данас живи у Шведској са супругом и двоје дјеце. Захвалан је Срђану и сваке године посјети његово гроб и оца Рада Алексића.

Срђан Алексић је постхумно, од многих организација, установа, државних институција и органа у региону, одликован са више признања. Све већи је број улица и других спомен-обиљежја са Срђановим именом.

 "Али би, увјерени смо, најважније било да Срађанова смрт и дјело, заиста, буду и опомена и узор свим новим генерацијама. Част нам је што смо били протагонисти очувања Срђановог имена и дјела и у Црној Гори. Нека је слава и хвала Срђану Алексићу", каже се у саопштењу Форума Бошњака.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *